Резолуција 819 Савета безбедности Уједињених нација, једногласно усвојена 16. априла 1993, након потврђивања резолуције 713 (1991) и свих наредних резолуција (1992), Савет је изразио забринутост због деловања српских паравојних јединица у градовима и селима у источној Босни и Херцеговини, укључујући нападе на цивиле, Заштитне снаге Уједињених нација и ометање конвоја хуманитарне помоћи. Резолуција је означила проглашење прве цивилне „безбедне зоне“ УН; није успела да спречи масакр у Сребреници.
Резолуција Поступајући у складу са Поглављем VII Повеље Уједињених нација, Савет је затим захтевао да све стране и други заинтересовани третирају Сребреницу и њену околину као сигурно подручје која треба да буде слободна од било каквог оружаног напада или било ког другог непријатељског чина, додатно захтевајући прекид свих непријатељстава и повлачење српских паравојних снага из подручја око Сребренице. Ово је био први случај проглашења цивилне „безбедне зоне“ у свету. Такође је захтевао да Савезна Република Југославија престане да снабдева оружјем, војном опремом и другим услугама српске паравојне јединице у Босни и Херцеговини.
Резолуција је затим захтевала од генералног секретара Бутроса Бутроса-Галија да повећа присуство заштитних снага у Сребреници и околним подручјима, захтевајући пуну сарадњу од страна и других заинтересованих страна, и да Бутрос-Гали о томе извести савет. Касније је распоређено 147 мировних снага како би уверили генерала Ратка Младића да град неће бити коришћен као база за напад на његове снаге. Такође је потврђено да је стицање територије претњом или употребом силе, посебно путем етничког чишћења, незаконито и неприхватљиво у међународном хуманитарном праву. Савет је осудио „гнусну кампању етничког чишћења“ српских паравојних формација и њихове акције присиљавања на евакуацију цивилног становништва из Сребренице.
Што се тиче хуманитарне помоћи, савет је захтевао несметану испоруку хуманитарне помоћи свим подручјима Босне и Херцеговине, а посебно цивилном становништву Сребренице, и да свако прекидање испоруке представља кршење међународног хуманитарног права. Затим је позвао генералног секретара и Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице да ојачају постојеће хуманитарне операције у региону.
Коначно, Резолуција 819 захтевала је да све стране обезбеде безбедност заштитних снага, особља Уједињених нација и других међународних организација, омогућавајући безбедан трансфер повређених цивила из Сребренице и околних подручја, и објавила је одлуку да пошаље мисију чланова Савета безбедности да процени ситуацију у Босни и Херцеговини. „Сигурно подручје“ ће касније бити проширено на друге градове, укључујући Тузлу, Жепу, Бихаћ, Горажде и Сарајево у Резолуцији 824.
Неефикасност Упркос својој превентивној формулацији, Резолуција 819 није успела да спречи масакр у Сребреници у јулу 1995. године, када су Заштитне снаге Уједињених нација заробљене, а избеглице из освојене енклаве пале у руке снага генерала Ратка Младића, кога је Међународни кривични суд за бившу Југославију касније оптужио за ратне злочине, укључујући геноцид.
У својој хронологији догађаја у Сребреници, „Под заставом УН“, преживели геноцида Хасан Нухановић критикује чланове међународне заједнице који су ангажовани на терену или индиректно утичу или су могли да утичу на догађаје, због конкретних пропуста у испуњавању своје одговорности да заштите муслиманско становништво опкољене „сигурне зоне“ према Резолуцији 819.Nuhanović, Hasan (2007). Under The UN Flag; The International Community and the Srebrenica Genocide. DES Sarajevo. .
Види још
Распад Југославије Геноцид у Босни и Херцеговини Рат у Босни и Херцеговини Рат у Хрватској Ратови у Југославији
Референце
Спољашње везе
Text of the Resolution at undocs.org
819 Категорија:Босна и Херцеговина у 1993. Категорија:Рат у Босни и Херцеговини