Сос од парадајза се може односити на многе различите сосове направљене првенствено од парадајза. У неким земљама се односи на сос који се служи као део јела; у другим је то зачин. Парадајз има богат укус, висок садржај воде, меко месо које се лако распада и прави састав да се згусне у сос када се динста, без потребе за згушњивачима. Све ове особине чине га идеалним за једноставне и привлачне сосове. Сос обично има ређу конзистенцију; међутим, парадајз сосови могу користити било који од њих као састојак.
У јелима су уобичајени за месо и поврће, као што су чорбе, али су можда најпознатији као основа за пасту, пицу или салсе.
У Уједињеном Краљевству, Индији, Пакистану, Аустралију, Новом Зеланду и Јужној Африци, термин сос од парадајза се користи за описивање зачина сличног ономе што Американци називају кечапом. У неким од ових земаља, оба термина се користе за додатак јелима.
Историја Претпоставља се да су сосови од парадајза, заједно са слично сродним и припремљеним сосовима од томатиља, коришћени од античких времена од стране народа Централне и Јужне Америке као основа за многа јела. Међутим, велики део претколумбовске кулинарске историје у Мексику, заједно са другим културно значајним информацијама, избрисан је током периода освајања од стране Европљана, углавном Шпанаца. Верује се да је Бернардино де Саагун први Европљанин који је писао о сосу од парадајза након што га је наишао на продају на пијацама Теночтитлана (данас Мексико Сити).
Први италијански рецепт за сос од парадајза објављен је под називом „Шпански парадајз сос“ у делу Lo Scalco alla Moderna („Модерни управник“), које је написао италијански кувар Антонио Латини и које је објављено у два тома 1692. и 1694. Сос од парадајза је такође почео да се користи у кухињи југа Француске у исто време, посебно у Прованси и Баскији. Провансалци који су отишли у Париз на Дан националне федерације 14. јула 1790., захтевали су парадајз свуда где су ишли. Употреба соса са тестенином појавила се први пут 1790. у италијанском кувару L'Apicio moderno, коју је написао римски кувар Франческо Леонарди.
Први писани рецепт за конзервирани парадајз потиче из Воклиза; појављује се у документу који је написала једна особа 1795.
Сос од сировог парадајза У Италији постоји много сосова за тестенину на бази сировог парадајза. У Мексику је најпознатији сос од сировог парадајза пико де гаљо, такође познат као салса круда.
У Француској је познат је као саусун. Саус виерж је још један француски сос направљен од сировог парадајза, босиљка, лимуновог сока и маслиновог уља, који је креирао и популаризовао кувар Мишел Герар 1976. као део свог покрета „нова кухиња“. Сос има сличности са мексичким пико де гаљом, који му претходи неколико векова, што је навело неке кулинарске писце да примете сличност између два начина припреме свежег парадајза, а извор из часописа Greedy Gourmet напомиње да „подсећа на мексички пико де гаљо“
Референце
Спољашње везе
Куварски декамерон: Студија укуса, која садржи преко двеста рецепата за италијанска јела из пројекта Гутенберг . Ово је из „старог” извора и одражава кување на прелазу из 19. у 20. век. Класични, аутентични италијански „недељни сос“
Парадајз