thumb|right|260px|Традиционални Тумпенг
Индонежанска кухиња је скуп регионалних кулинарских традиција различитих етничких група које сачињавају ову нацију. Кухиња је доста комплексна и различита зато што се Индонезија састоји од приближно 6.000 насељених острва са више од 600 етничких група која их настањују. Зато постоји много регионалних кухиња, често заснованих на аутохтоним културама, од којих су неке имале и стране утицаје. Сама географија даје сваком региону јединствени карактер: од пешчаних плажа Балија до планинског терена Папуе, свуда ћете наићи на различите састојке, различите традиције и различите методе кувања. Оно што бисте данас назвали индонежанском кухињом заправо је мозаик стотина локалних кухиња испреплетених кроз историју трговине, миграција и колонизације.Planet Escape На кухињу је увелико утицала и локална доступност намирница. Иако цео архипелаг има тропску климу много је разлика у терену, па архипелаг има планинске и вулканске делове, велике водене површине, шуме, мочваре, као и приобалне равнице, различите терене где успевају различите културе.Exploring Indonesian Cuisine
Индонежанска кухиња је позната по својим интензивним укусима који често мешају слатке, слане и зачињене елементе и има доста љутих јела, а главна намирница је пиринач, који следе слатки кромпир и скроб из касаве посебно у источној Индонезији. Кухињу карактеришу јела са пиринчем и резанцима, као и веће количине зачина и љутог.SBS Food
Историја thumb|right|260px|Традиционални Сате thumb|right|260px|Индонежански зачини Први становници архипелага живели су првенствено од риболова, узгајања пиринча, банана, кокосових палми и разних коренастих култура. Пиринач, основна храна у исхрани миленијумима, није био само заситан већ је имао и симболичко значење – веровало се да је поклон хиндуистичке богиње Деви Шри. До данас се пиринач нуди као жртва током церемонија у многим селима на Јави. Занимљиво је да пиринач није био главна храна свуда – на источним острвима се уместо тога једе саго, каша од палминог скроба припремљен као палачинке или као каша.
Када су трговци из Индије и Кине почели да посећују острва у првом миленијуму нове ере, донели су не само свилу и порцелан већ и зачине и кулинарске технике. Куркума, кардамон, ђумбир и цимет стигли су у то време, заједно са јелима на бази кокосовог млека и уметношћу мешања зачина у пасте, које су постале основа многих јела. Кинески утицаји су, заузврат, очигледни у пржењу у воку, сојином тофуу и резанцима, који су постали основна храна у Индонезији.
У 13. веку, арапски трговци су стигли на архипелаг, доносећи нове зачине, слатке десерте и јела од меса зачињена кимом и коријандером. Тада су Индонежани научили да припремају чувени сатај - ражњиће од меса печеног на ћумуру и сервираног са сосом од кикирикија. Арапи су такође допринели популаризацији конзумирања говедине, што раније није било уобичајено у регионима у којима су доминирали будизам и хиндуизам.
У 16. веку стигли су Португалци, а затим и Холанђани. Донели су чили папричице из Јужне Америке, без којих је сада немогуће замислити самбал - зачињену пасту са стотинама регионалних сорти. Холанђани су увели такозвани ријштафел - „сто са пиринчем“, где се истовремено служи десетак мањих јела уз пиринач.Planet Escape
Сваки регион Индонезије допринео је нечим јединственим. На Суматри, под утицајем Индије и Блиског истока, настао је ренданг – говедина споро динстана у кокосовом млеку и зачинима. На Јави су популарна слатка и слана јела са манисом, густим соја сосом са меласом. Бали је познат по бебек бетуту – патци споро печеној у листовима банане, док Сулавеси одушевљава својом кухињом заснованом на морским плодовима. Не треба заборавити ни пиће џаму – традиционалну мешавину биља, куркуме, ђумбира и меда, која се вековима сматра еликсиром здравља. На исхрану је утицало и усвајање исламске вере што подстиче муслимански закон халал о храни који изоставља свињетину. Са друге стране, староседелачко становништво које живи у унутрашњости - попут Батака и Дајака, задржава своје старије аустронезијске кулинарске традиције, које у своју свакодневну исхрану укључују месо дивљих животиња, свињетину и крв. Кинески имигранти су се населили на индонежанском архипелагу још у периоду Маџапахит, око 15. века нове ере, а у већем броју су дошли током холандског колонијалног периода. Кинески досељеници су увели технику пржења у воку која је захтевала употребу кинеског вока и мале количине уља за кување. Такође у исхрану уводе и соја сос и резанце, као и технику обраде соје за призводњу тофуа.
Карактеристике локалних кухиња thumb|right|Типичан индонежански оброк, пиринач куван на пари, додатна јела (side dishes) и поврће. Индонезија има преко 5.000 традиционалних рецепата, од којих се 30 сматра најважнијим. Индонезијска кухиња варира од јела од пиринча, резанаца и супа у скромним локалним ресторанима, до уличних грицкалица и сложених јела у скупим ресторанима. Током своје историје, Индонезија је била интензивно укључена у трговину због свог положаја и природних ресурса којима је располагала. На многе изворне технике припреме и састојке утицали су Индија, Блиски исток, Кина и Европа. Шпански и португалски трговци донели су производе Новог света чак и пре него што су Холанђани дошли да колонизују већи део архипелага. Индонежанска Молучка острва, која су позната као „Острва зачина“, допринела су увођењу зачина попут каранфилића и мушкатног орашчића у индонежанску и светску кухињу. thumb|left|Наси горенг са јајима и крупуком, грицкалицом од хрскавог теста. Индонежанска кухиња често има сложене укусе добијене од мешавина зачина. Већина индонежана преферира љуту и зачињену храну, па је самбал, индонежански љути чили сос са разним опционим састојцима, посебно пастом од шкампа, љутим луком и другима, основни зачин на свим индонежанским столовима. Седам главних индонежанских метода кувања су пржење, роштиљање, печење у рерни, суво печење, динстање, кување и кување на пари.
Нека популарна индонежанска јела као што су наси горенг, гадо-гадо, сатај, и сото су свеприсутна у земљи и сматрају се националним јелима. Званично национално јело Индонезије је тумпенг, које је 2014. године изабрало индонежанско Министарство туризма и економије као јело које повезује разноликост различитих кулинарских традиција Индонезије.Indonesia’s Tumpeng Касније 2018. године, исто министарство је изабрало 5 националних јела Индонезије и то су сото, ренданг, сатај, наси горенг и гадо-гадо.Indonesia National Food thumb|right|Оброк на Балију, пиринач са комадима меса и прилозима на бамбусовом тањиру. Индонезија је дом сатеа, једног од националних јела земље, а постоје многе варијанте јела широм Индонезије. Данас су нека популарна јела која су настала у Индонезији сада уобичајена у суседним земљама, Малезији и Сингапуру. Индонежанска јела као што су сатај, говеђи ренданг и самбал популарна су у Малезији и Сингапуру. Јела на бази соје, као што су варијације тофуа и темпеха, такође су веома популарна. Темпех се сматра јаванским изумом, локалном адаптацијом ферментације и производње хране на бази соје.
Џакарта thumb|Продавац у Кераку продаје љути омлет од кокоса, популарну, традицоналну посластицу Кухиња овог региона је богата и разнолика и има разне кулинарске утицаје кинеске, малајске, суданске, индијске и арапске кухиње због тога што је становништво већином састављено од регионалних имиграната који су се досељавали вековима уназад, а утицај су имали и португалски трговци, а касније и холандски колонијалисти. Популарна бетави (назив за становнике подручја) јела укључују баксо, супу са месним лоптицама, наси удук (кокосов пиринач), сајур асем (слатко-кисела супа од разног поврћа), асинан (салата од киселог поврћа), гадо-гадо (салата од куваног или бланшираног поврћа и јаја у сосу од кикирикија), кетопрак (поврће, тофу, пиринчани вермичели и пиринчани колач у сосу од кикирикија) и керак телор (омлет са додатком зачињеног кокоса).Taste Atlas Многа друга аутентична бетави јела је данас тешко пронаћи зато што се модернизацијом Џакарте убацују специјалитети међународне кухиње које полако преузимају примат.
Западна Јава thumb|Пример сунданске кухиње, свеже поврће и усољена риба Ова кухиња је позната и као сунданска и садржи разноврсна јела која често карактерише равнотежа љутих и киселих укуса и методе припреме попут кувања на пари у листовима банане. Једно такво популарно јело је и наси тимбел - пиринач умотан у листове банане и куван на пари. Још једно традиционално јело је и каредок - салата од сировог поврћа, дугог зрна пасуља и клица са сосом од кикирикија. Батагора је још један специјалитет региона који се прави од пржених рибљих кнедли које се служе у традиционалном љутом сосу.Best West Java Foods Остала сунданска јела укључују мие кокок, што је супа са говеђим резанцима и јајима, и сото бандунг, супа од говеђег меса и поврћа са даиконом и лимунском травом. Омиљено јело уличних трговаца је купат таху - пресовани пиринач, клице пасуља и тофу са соја и сосом од кикирикија. Коленак - печени ферментисани тапаи од касаве са слатким кокосовим сосом и улен - печени лепљиви пиринач са сосом од кикирикија су јела која се обично једу топла.
Централна Јава thumb|Јела јаванске кухиње Храна централне Јаве је позната по својој слаткоћи, што је било карактеристично за древна краљевства Јогџакарта и Суракарте која су се налазила на овом простору. Традиционална јела укључују гудег - слатки гулаш од џекфрута и тонгсенг - љуто, слатки гулаш од меса и поврћа. Град Јогџакарта је познат по свом ајам горенгу - прженој пилетини са сосовима и клепону - куглице од зеленог пиринчаног брашна са филом од палминог шећера. Специјалитети Суракарте укључују наси ливет - пиринач са кокосовим млеком, незрелом папајом, белим луком и љутиком, служи се са пилетином или јајетом и сераби - палачинке од кокосовог млека преливене чоколадом, бананом или комадима џекфрута. Остали специјалитети централне Јаве укључују печел - сос од кикирикија са спанаћем и клицама пасуља, лотек - сос од кикирикија са поврћем и пресованим пиринчем и опор ајам - динстану пилетину у кокосовом сосу.What to eat in Central Java Регион такође нуди приобалне специјалитете под утицајем кинеске кухиње, попут пролећних ролница (лумпиа семаранг) или дворско јело са европским утицајем као што је јавански говеђи стејк у слатко киселом сосу са додацима куваних јаја и поврћа (бистик јава).
Источна Јава Доста је сличности у кухињама источне и централне Јаве, са изузетком тога што кухиња источне Јаве има мање слатка и љућа јела и у већем проценту се користе морски плодови. Нека од популарнијих традиционалних јела су лонтонг купанг - супа од малих шкољки са пиринчаним колачићима, лонтонг балап - клице пасуља и тофу са пиринчаним колачићима, сате клопо - сатај од говедине и кокоса, семанги сурабаја - листови водене биљке марсилеје са љутим сосом и кромпиром, печел леле - пржени сом који се служи са пиринчем и самбалом, равон - тамна супа од говедине. Храна из Маланга укључује баксо маланг - супа од ћуфти са вонтоном и резанцима и орем-орем - пресовани пиринач, темпе, клице, соја сос, кокос и кикирики. Такође су популарне пасте од сушених и сирових шкампа - тераси и петис уданг.What to eat in East Java
Бали Кухиња Балија је укусна и ароматична индонежанска традиција која у великој мери садржи зачине, свеже поврће и протеине попут пилетине, свињетине и рибе. Народ на Балију једе доста меса и скоро сва јела укључују употребу меса, чак и свињетине. Кључни елементи укључују пиринач као основну намирницу, разне прилоге и учесталу употребу сосова на бази чилија који се називају самбал. Популарна јела укључују баби гулинг - индонежанско зачињено печење, наси кампур - мешани пиринач са поврћем, сате лилит - сатај од млевеног меса и бебек бетуту - споро кувана патка.Bali Food Guide
Западна Суматра thumb|Паданг сервиран у хиданг стилу у ресторану