Питеј из Масилије (старогрчки: Πυθέας ὁ Μασσαλιώτης) рођен око 350. п. н. е, био је грчки географ, истраживач и астроном из грчке колоније Масилије (данашњи Марсељ, Француска).
Он је око 325. године п. н. е. спровео истраживачко путовање у северну Европу, али његовo дело о том путовању, које је у антици било широко познат, није сачувано и данас је познато само кроз списе других аутора.
Током овог путовања опловио је велики део Британских острва. Био је први познати грк који је видео и описао Арктик, поларни лед, као и келтска и германска племена. Такође је прва позната особа која је описала појаву поноћног сунца. Теоријско постојање неких северних појава које је описао, као што су хладна зона и умерене зоне у којима су летње ноћи веома кратке и сунце не залази за време летњe дугодневицe, већ је било познато. Слично томе, извештаји о земљи вечитог снега и таме (земљи Хиперборејаца) стизали су до Медитерана неколико векова раније. мини|Статула Питеје из Масилије у данашњем Марсељу. Питеј је увео појам далеке Туле у географску машту, а његов опис плиме и осеке најранији је познати који указује на Месец као њихов узрок.
Сведочанства Питеј је своја путовања описао у делу које није сачувано,остали су само одломци, које су каснији аутори цитирали. Већина онога што је данас познато о Питеју потиче из коментара које су написали историчари класичног периода, стотинама година након што су се Питејина путовања одиграла, најпознатије у Страбоновој Географији (крај 1. века п. н. е. или почетак 1. века н. е.), у одломцима светске историје коју је писао Диодор са Сицилије између 60. и 30. године п. н. е, као и у Плинијевој Природној историји (77. године).
Диодор не помиње Питеју по имену. Повезивање се врши на следећи начин: Плиније извештава: „Тимеј каже да постоји острво по имену Миктис ,на коме се налази калај, и до кога Британци прелазе.” Диодор наводи да је калај доношен на острво Иктис, где се налазио трговачки центар (емпориј).
Научници 19. века били су склони да ове наслове тумаче као називе различитих дела која су покривала одвојена путовања; на пример, Смитов Речник грчке и римске биографије и митологије претпоставља путовање у Британију и Тулу описано у делу „Океан”, као и друго путовање од Кадиза до реке Дон, описано у делу „Опловљавање”. Како је уобичајено код античких текстова, више наслова може представљати један јединствени извор, на пример ако се наслов односи на део дела, а не на целину. Преовлађујући научни концензус јесте да је постојало само једно дело, „О океану”, које је било засновано на периплу, врсти навигационе литературе.
Датирање путовања Плиније је навео да је Тимај (рођен око 350. године п. н. е.) веровао у причу Питеја о открићу ћилибара. Страбон из 1 .века п. н. е. је рекао да Дикеарх (умро око 285. године п. н. е.) није веровао Питејиним причама. Ниједно Аристотелово дело не помиње Питеја. Стога је најранији датум за Питејево путовање време после настанка дела Аристотела , а најкаснији могући је време Аристотеловог ученика Дикеарха. Хенри Феншо Тозер је проценио да се Питејево путовање догодило око 330. године п. н. е., на основу три главна извора.
Најранији сачувани аутор који изричито цитира Питеја јесте Хипарх, мада га изричито наводе и други каснији аутори као што су Полибије. Убедљиво највише навода Питеја сачувано је код Плинија и Страбона, али се чини да они Питеја цитирају као терцијарни извор, можда преко Тимаја. Naturalis Historia и Geographica показују да су Питеја користили и бројни хеленистички аутори, почев од Дикеарха, Тимаја, Ератостена, Полибија.
„Тачан датум се не може утврдити, али се приближно одређује на основу чињеница да Аристотел није помињао Питејева астрономска открића, али их је по неким тачкама оспоравао Дикеарх, Аристотелов ученик, чија су дела објављена недуго после смрти чувеног филозофа.”
Највише што се са сигурношћу може рећи јесте да су Питејево путовања и истраживања спроведена и током њега, која су резултирала у делу О океану, вероватно изведени током 320-их година п. н. е. или врло кратко након тога, будући да су били непознати Аристотелу, а први их је цитирао Аристотелов ученик Дикеарх.”
Датирање путовања Питеј је био први документовани медитерански морепловац који је стигао до Британских острва.
Почетак Питејевог путовања није познат. Картагињани су били затворили Гибралтарски мореуз за све бродове других народа. Неки историчари, углавном с краја и почетка 19. века, спекулисали су да је морао путовати копном до ушћа Лоаре или Гароне. Други су веровали да је, како би избегао картагињанску блокаду, можда пловио близу обале и једино ноћу, или је искористио привремени прекид блокаде.
Алтернативна теорија гласи да су до 4. века п. н. е. западни Грци били у пријатељским односима са Картагином. Године 348. п. н. е. Картагина и Рим су постигли споразум поводом Сицилијанских ратова, којим су дефинисани њихови узајамни интереси. Рим је могао да користи сицилијанска тржишта, Картагина је могла да купује и продаје робу у Риму, а робови које је Картагина заробила од римских савезника требало је да буду ослобођени. Рим је требало да се држи подаље од западног Медитерана, али се ови услови нису односили на Масилију, која је имала сопствени уговор.
Рани део Питејевог путовања описан је кроз тврдње Ератостена за које је Страбон рекао да су нетачне јер су преузете од Питеја. Очигледно је Питеј тврдио да плима и осека престају код „светог рта”, а да се одатле до Гадеса (данашњи Кадиз) плови пет дана. Страбон се жалио и на ову удаљеност и на Питејев приказ тачног положаја Тартеса. Помињање ових места у путописном дневнику указује на то да је Питеј прошао кроз Гибралтарски мореуз и пловио на север дуж обале Португалије.
Путовање до Британије Страбон је пренео да је Питеј рекао како је „путовао целом Британијом која је била приступачна”. Пошто постоји мало прворазредних извора о Питејевом путовању, историчари су се окренули етимологији тражећи трагове о рути којом је ишао дуж северног Атлантика. Реч epelthein, у корену „доћи на, наићи”, не подразумева никакав одређени начин путовања, а Питеј није дао додатна објашњења.
Питеј је користио реч „цело” и навео је perimetros („периметар”) Британије од више од 40.000 стадија. Ако се примени Херодотов стандард од 600 стопа (180 м) по стадију, то износи 4.545 миља (7.314 км); међутим, не постоји начин да се утврди који је стандард стопе био у употреби. Енглеска стопа је само приближна. Страбон је желео да дискредитује Питеја тврдећи да је 40.000 стадија крајње претерано и да не може бити стварно.
Диодор Сицилијски је навео сличан број:42.500 стадија, око 4.830 миља (7.770 км), и објаснио да је то периметар троугла око Британије. Општи је консензус да је вероватно преузео те податке од Питеја преко Тимeја. Плиније је навео circuitus који је Питеј пријавио као 4.875 римских миља.
Истраживач Фритијоф Нансен објаснио је ову наизглед фантастичну тврдњу као Тимeјеву грешку. Страбон и Диодор Сицилијски, каже Нансен, никада нису видели Питејево дело, већ су о њему читали код Тимeја. Питеј је наводио само дане пловидбе. Тимeј је дане претварао у стадије по стопи од 1.000 стадија дневно, што је била уобичајена вредност тог доба. Међутим, Питеј је пловио само 560 стадија дневно, укупно 23.800, што је, по Нансеновом мишљењу, у складу са 700 стадија по степену.
Нансен даље наводи да је Питеј морао да се зауставља ради прикупљања астрономских података. Претпоставља се да је додатно време проводио на копну. Користећи стадије Диодора Сицилијског, добија се 42,5 дана за време које би било потребно за обилазак Британије.
Периметар, према Нансену и на основу 23.800 стадија, износио је 2.375 миља (3.822 км). Тај број је у близини онога што би троугласти периметар требало да буде, али се не може проверити у односу на било шта што је Питеј можда заиста рекао, нити је Диодор Сицилијски био веома прецизан у погледу положаја страна. „Периметар” се често преводи као „обална линија”, али је тај превод обмањујући. Обала, ако се прате сви заливи и увале, дуга је 7.723 миље (12.429 км). Питеј је могао да путује било којим периметром између тог броја и Диодоровог. Полибије је додао да је Питеј рекао да је целу Британију обишао пешице, у шта је он, Полибије, био скептичан. Упркос Страбоновом уверењу да је реч о лажи, периметар за који се тврди да га је Питеј навео није доказ за то. Питање шта је он заиста рекао никада се не може решити док се не пронађу нови фрагменти Питејевих списа.
Име и опис Британаца Прва позната писана употреба речи „Британија” била је античка грчки превод изворног келтског термина. Верује се да се појавила у једном периплу који је написао Питеј, али ниједан примерак тог дела није сачуван. Најранији постојећи записи о тој речи јесу цитати перипла код каснијих аутора, као што су они у Страбоновој Географији, Плинијевој Природној историји и Историјској библиотеци Диодора са Сицилије. Према Страбону, Питеј је Британију називао Бретанике (Bretannikē), што има више сличности са облицима у савременим келтским језицима него са њиховим класичним латинским варијантама. Из овог грчког облика, назив се третира као именица женског рода.
Питеј је донео келтски облик из географски приступачнијих области где се данас говоре велшки или бретонски. Поред тога, неки облик прото-келтског језика говорио се широм целе Велике Британије, а овај начин писања типичан је за насељеније регионе, али нема доказа да је Питеј правио разлику између народа архипелага.
Диодор ослањајући се на Питеју наводи да је Британија хладна и подложна мразевима, „превише изложена Медведу”, а не „под Арктичким полом”, како неки преводи кажу. Он каже да бројно домородачко становништво живи у колибама са кровом од сламе, да жито складишти у подземним јамама и од њега пече хлеб. Они су „једноставних обичаја” (ēthesin haplous) и задовољни су скромном храном. Њима владају многи краљеви и кнежеви који живе у међусобном миру. Њихове трупе се боре из бојних кола, као што су то чинили Грци у Тројанском рату.
Шкотска Први писани помен Шкотске забележен је 320. године п.н.е. од стране Питеја, који је северни врх Британије назвао „Оркас”, што је извор имена Окрнских острва.
Сусрет са плутајућим ледом Након што је споменуо прелазак са Берика до Тиле, Плиније је дао кратку изјаву:A Tyle unius diei navigatione mare concretum a nonnullis Cronium appellatur.
[Једнодневним пловидбом од Тиле налази се смрзнуто море, које га неки називају Кронијским морем.]Термин mare concretum вероватно одговара Страбоновом pepēguia thalatta и вероватно је исти као топоними („места”) која Страбон описује у свом приказу пролећног леденог дрфта, који је зауставио његово путовање северније и био је за њега крајњи предел света.
Питеј је такође говорио о водама око Тиле и о местима где земља у правом смислу више не постоји, нити море, нити ваздух, већ мешавина тих ствари, попут „морског плућа”, у којем се каже да су земља и вода и све остало у суспензији, као да је то нека веза између свих ових елемената, по којој се не може ходати нити пловити.
Термин за „морско плуће” (pleumōn thalattios) чини се да се односи на медузе, које су антички називали морским плућима. Ове медузе се помињу код Аристотела у делу О деловима животиња као слободно плутајуће и безосећајне.Према ономе што каже Аристотел, оне се не могу даље идентификовати, али нека pulmones се код Плинија помињу као класа безосећајних морских животиња; конкретно halipleumon („слано-плућна”). Вилијам Огл, значајан преводилац и коментатор Аристотела, приписује назив морско плуће плућним ширењем и скупљањем Медуза, врсте Книдарија, током кретања. Лед је личио на плутајуће кругове у води. Модерни енглески термин за овај феномен је pancake ice.
Повезивање Питејевих посматрања са плутајућим ледом дуго је стандард у навигацијској литератури, укључујући и American Practical Navigator Натанијела Боудича, који у 33. поглављу, „Навигација по леду”, почиње управо Питејем. На његовој ивици море, блата и лед се мешају, окружени маглом.
Откриће Балтика