Владимир Натанович Гељфанд (рус. Влади́мир Ната́нович Ге́льфанд; 1. март 1923 — 25. новембар 1983) био је совјетски војник и дневничар у периоду Другог светског рата.

Познат је као аутор ратних дневника из периода 1941–1946, објављених у Немачкој, Шведској и Русији. Књига са дневничким белешкама официра Црвене армије Владимира Гељфанда — Немачки дневник 1945–1946 (Deutschland-Tagebuch 1945–1946) — прва је објављена у Немачкој.Stern

Биографија

Детињство и младост Владимир Гељфанд био је једино дете у сиромашној јеврејској породици. Мајка Надежда Владимировна Городинскаја (1902–1982) потицала је из породице са осморо деце и у младости се издржавала приватним часовима. Године 1917. прикључила се РСДРП(б) и учествовала у грађанском рату. Отац, Натан Соломонович Гељфанд (1894–1974), радио је у цементари у Дњепродзержинску.

Године 1926. породица се преселила на Кавказ, а 1928. вратила у Украјину у Дњепродзержинск. Родитељи су се развели док је Владимир био у школи, али је успешно учио и био активан у јавном животу — члан Комсомола, уредник зидних новина, организатор културних активности. Студирао је три године на радничком факултету индустријског института у Дњепропетровску.

Ратне године Немачки напад на СССР 1941. прекинуо је школовање Гељфанда. Године 1942. добровољно се пријавио у војску и 6. маја постао припадник Црвене армије. Завршио је артиљеријску школу код Мајкопа и добио чин наредника. У лето 1942. учествовао је у борбама на Кавказу и био опкољен, али се пробио и придружио јединицама 62. армије генерала Чујкова у Стаљинграду.

После рата После рата служио је у Берлину до демобилизације у септембру 1946. Након повратка у Дњепропетровск, студирао је на историјско-филолошком факултету, радио као наставник историје и руског језика. Животне прилике биле су тешке, а породица је више од деценије изнајмљивала приватни смештај.

Коментари и рецензије

„То су врло лична, нецензурисана искуства и осећања совјетског официра као окупатора у Немачкој. Његов опис краја Другог светског рата у Немачкој и немачког друштва које је пролазило кроз послератну кризу изузетно је поучан. Поред тога што нуди другачији поглед на дух и морално стање Црвене армије, који су у совјетским медијима често представљани претерано героизовано, дневник противречи широко распрострањеном уверењу да је војни успех Црвене армије објашњен систематским репресијама. Поред тога, дневник показује растуће самопоуздање фронтовских војника кога се Стаљин толико плашио. Гељфанд представља посебну групу освајача — младих официра који су били уверени да им фронтовско искуство даје право да се смеју глупим инструкторима, избегавају дојаве, говоре отворено високим партијским функционерима и иду својим путем у окупираној Немачкој. Гељфандово искуство са женама такође доказује постојање љубавних односа између мушких освајача и женских освојених 1945–46. Дневник показује да су и Немице саме тражиле контакт са совјетским војницима, и то не само из материјалних разлога или због потребе за заштитом.“ — др Елке Шерштијаној, Институт за савремену историју (Минхен–Берлин).

„Дневник совјетског војника — управо та стварност која га чини тако упечатљивим, стварност која је дуго била порицана и свакодневица која никада није била приказана. Упркос свим ужасима, то је веома занимљива књига, иако се појавила много година након што је написана. Изузетно је важно што је овај дневник коначно постао доступан након 60 година, макар за сада само на немачком, јер је ово поглед на догађаје који је недостајао. То је прва књига која приказује совјетске победнике као људе од крви и меса и помаже да се разуме унутрашњи свет совјетског војника. Тешко да ће Путин и његови постсовјетски чувари моћи да закључају овај дневник у отровни орман као „антируску пропаганду”.“ — Пер Ландин, „Dagens Nyheter“, Шведска.

„Немачки дневник 1945–1946 је изузетна књига у сваком погледу. То је јединствено сведочанство о ослобођењу Пољске и Источне Немачке од стране Црвене армије. Чињеница да је совјетским војницима из безбедносних разлога било забрањено да воде дневнике и да је украјински поручник Гељфанд имао храбрости да прекрши ту забрану — сама по себи је довољан разлог да му будемо захвални. Иако несавршен у извесним аспектима, овај дневник недвосмислено оповргава тврдње бројних историских ревизиониста који покушавају да прикажу велику победу човечанства над Хитлером као варварску агресију Стаљинових крвника против западне цивилизације.“ — Стефан Линдгрен, „Flamman“, Шведска.

„Дневник младог поручника Црвене армије пружа јединствен увид у заузимање Берлина и однос совјетских освајача и немачког становништва у периоду непосредно након ослобођења.“ — Ан Боден, Тринити колеџ, Даблин.

Остало Лична заоставштина Владимира Гељфанда поклоњена је Deutsch-Russisches Museum Berlin-Karlshorst 2007. Оригинали дневника и писама 1941–1946 поклоњени су Jewish Museum and Tolerance Center 2014. Део колекције од 1947–1983 предат је музеју Memory of the Jewish People and the Holocaust in Ukraine 2020.

Његове књиге 2002 — Tagebuch 1941—1946 () 2005 — Deutschland Tagebuch 1945—1946 () 2006 — Tysk dagbok 1945—46 () 2008 — Deutschland Tagebuch 1945—1946 () 2012 — Tysk dagbok 1945—46 () 2015 — Владимир Гељфанд. Дневник 1941—1946 (); () 2016 — Владимир Гељфанд. Дневник 1941—1946 (); ()

Референце

Спољашње везе Званични сајт Владимира Гељфанда The rape of Berlin — BBC

Категорија:Рођени 1923. Категорија:Совјетски војници у Другом светском рату