Слобода од немаштине (), такође позната као Слика за Дан захвалности или Бићу код куће за Божић, трећа је од Четири слободе, серије од четири слике у техници уље на платну америчког уметника Нормана Роквела. Слике су инспирисане „Четири слободе”, сетом од четири циља које је формулисао Френклин Д. Рузвелт, председник Сједињених Америчких Држава, у свом обраћању о стању нације 1941. године.

Дело Слобода од немаштине настало је у новембру 1942, а објављено је у издању часописа Сатердеј ивнинг пост од 6. марта 1943. године. Сви људи на слици били су Роквелови пријатељи и породица из Арлингтона у Вермонту, који су појединачно фотографисани и насликани у сцену. Дело приказује групу људи окупљених око трпезаријског стола за празнични оброк. Будући да је делимично настала на Дан захвалности како би приказала ту прославу, слика је постала иконична представа Дана захвалности и породичних празничних окупљања за Американце. Пост је објавио Слободу од немаштине уз пратећи есеј Карлоса Булосана као део серије Четири слободе. Упркос многима који су трпели социополитичке недаће у иностранству, Булосанов есеј говорио је у име оних који су трпели социоекономске недаће у домовини, што му је донело популарност.

Слика је доживела широк спектар адаптација, пародија и других употреба, као што је коришћење за насловну страну књиге Norman Rockwell, Illustrator из 1946. године. Иако је слика била популарна у Сједињеним Државама у то време и остала таква, изазвала је огорчење у Европи где су масе трпеле ратну оскудицу. У уметничком смислу, дело се високо цени као пример мајсторства у изазовима сликања „белог на белом” и као једно од Роквелових најпознатијих дела.

Позадина

Слобода од немаштине је трећа у серији од четири уљане слике под називом Четири слободе Нормана Роквела. Инспирисане су Рузвелтовим говором о стању нације, познатим као „Четири слободе”, одржаним пред 77. Конгресом Сједињених Америчких Држава 6. јануара 1941. године. Почетком 1940-их, Рузвелтове теме о четири слободе биле су још увек нејасне и апстрактне за многе, али их је влада користила за јачање патриотизма. Тема Четири слободе је на крају укључена у Атлантску повељу, и постала је део повеље Уједињених нација. Серија слика објављивана је у часопису Сатердеј ивнинг пост уз есеје познатих писаца током четири узастопне недеље: Слобода говора (20. фебруар), Слобода вероисповести (27. фебруар), Слобода од немаштине (6. март) и Слобода од страха (13. март). На крају, серија је широко дистрибуирана у облику постера и постала је кључна у кампањи америчке владе за продају ратних обвезница.

Опис Илустрација је уље на платну, димензија . Музеј Нормана Роквела описује је као илустрацију приче за Сатердеј ивнинг пост, комплементарну теми, али је слика такође и аутономан визуелни израз. Слика приказује матријарха са кецељом како износи печену ћурку породици од неколико генерација, у Роквеловој идеалистичкој презентацији породичних вредности. Патријарх гледа са љубављу и одобравањем са чела стола, што је централни елемент слике. Њен изгужвани столњак показује да је ово посебна прилика за „дељење онога што имамо са онима које волимо”, према Лени Бенет. На столу се налази чинија са воћем, целером, киселим краставцима и оним што изгледа као сос од бруснице. Ту је и покривена сребрна посуда за сервирање која би традиционално држала кромпир, према Ричарду Халперну, али Бенет то описује као покривену посуду за касероле. Сервирана храна је мање истакнута од приказа белог платна, белих тањира и чаша напуњених водом. Људи на слици још увек не једу, а слика контрастира празне тањире и празан простор међу њима са сликама изобиља.

Настанак

Средином јуна Роквел је скицирао угљем Четири слободе и затражио наруџбину од Канцеларије за ратне информације (OWI). Одбио га је званичник који је рекао: „У прошлом рату, ви илустратори сте радили постере. У овом рату користићемо људе из лепих уметности, праве уметнике.” Међутим, уредник Сатердеј ивнинг поста Бен Хибс препознао је потенцијал сета и охрабрио Роквела да их одмах произведе. До ране јесени, аутори за Четири слободе поднели су своје есеје. Роквел је био забринут да се Слобода од немаштине не поклапа са Булосановим текстом. Средином новембра, Хибс је писао Роквелу молећи га да не одбацује своје треће дело да би почео изнова. Хибс је ублажио Роквелову забринутост око теме; објаснио је да илустрације треба само да се баве истом темом, а не да буду у сагласју. Хибс је притискао Роквела да заврши свој рад упозоравајући га да је часопис на ивици да га влада примора да уведе ограничења на штампу у четири боје, па је Роквелу било боље да објави рад пре пребацивања на полутонску штампу.

Године 1942. Роквел је одлучио да користи комшије као моделе за серију. У Слободи од немаштине користио је своју дневну собу за сценографију и ослањао се на комшије за савете, критичке коментаре и њихову услугу као модела. За Слободу од немаштине, Роквел је фотографисао своју куварицу док је износила ћурку на Дан захвалности 1942. године. Рекао је да је насликао ћурку тог дана и да, за разлику од Слободе говора и Слободе вероисповести, ова слика није била тешка за извођење. Роквелова супруга Мери је на овој слици, а породична куварица, госпођа Тадеус Витон, ставља испред господина Витона (који је човек који стоји на крају стола) ћурку коју је породица Роквел јела тог дана. Деветоро одраслих и двоје деце који су приказани фотографисани су у Роквеловом атељеу и касније усликани у сцену. Модели су (у смеру казаљке на сату од господина и госпође Витон) Лестер Браш, Флоренс Линдси, Роквелова мајка Ненси, Џим Мартин, Ден Волш, Мери Роквел, Чарлс Линдси и деца Хојсингтонових, Бил и Ширли. Џим Мартин се појављује на све четири слике у серији. Ширли Хојсингтон, девојчица на крају стола, имала је шест година у то време.

Након што је серија Четири слободе изашла у Сатердеј ивнинг посту, часопис је омогућио јавности комплете репродукција и примио 25.000 поруџбина. Поред тога, OWI, која је шест месеци раније одбила да запосли Роквела за промоцију Четири слободе, затражила је 2,5 милиона комплета постера са Четири слободе за своју кампању ратних обвезница почетком 1943. године.

Роквел је завештао ову слику старатељству које је постало Музеј Нормана Роквела у Стокбриџу у Масачусетсу, и она је сада део сталне колекције музеја. Роквел је живео у Стокбриџу од 1953. до своје смрти 1978. године.

Реакције thumb|upright|Норман Роквел на почетку каријере

Слобода од немаштине сматра се једним од Роквелових најбољих дела. Од четири слике у Четири слободе, она се најчешће виђа у уметничким књигама са критичким освртима и коментарима. Иако су све биле намењене промовисању патриотизма у време рата, Слобода од немаштине постала је симбол „породичног заједништва, мира и изобиља”, према Линди Розенкранц, која је пореди са „Холмарк” Божићем. Отелотворујући носталгију за трајном америчком темом празничног славља, слика није искључиво повезана са Даном захвалности, а понекад је позната и као Бићу код куће за Божић. Изобиље и јединство које приказује били су идилична нада послератног света, а слика је репродукована у различитим форматима.

Према ауторки Ејми Демпси, током Хладног рата, Роквелове слике су потврђивале традиционалне америчке вредности, приказујући Американце као просперитетне и слободне. Роквелов рад је сврстан у уметничке покрете и стилове као што су регионализам и америчко сценско сликарство. Роквелов рад понекад приказује идеализовану визију америчке руралне и пољопривредне прошлости. Роквел је сумирао сопствени идеализам речима: „Сликам живот онаквим какав бих волео да буде.”

Упркос Роквеловом општем оптимизму, имао је сумње у вези са приказивањем тако велике ћурке док је велики део Европе „гладовао, био прегажен [и] расељен” док је Други светски рат беснео. Роквел је приметио да ова слика није била популарна у Европи: „Европљани су је помало презирали јер то није била слобода од немаштине, већ претерано изобиље, сто је био толико претоварен храном.” Ван Сједињених Држава, ово претерано изобиље било је уобичајена перцепција. Међутим, Ричард Халперн каже да слика не само да приказује претерано изобиље хране, већ и „породице, дружељубивости и сигурности”, и сматра да је „претерано изобиље, а не пука довољност, прави одговор на немаштину”. Он прави паралелу између емоционалне исхране коју пружа слика и исхране храном коју приказује, примећујући да је слика приметно привлачна. Ипак, приказујући сто са ничим осим празних тањира и белих посуда на белом платну, Роквел је можда призивао пуританске корене празника Дана захвалности.

За ликовног критичара Роберта Хјуза, слика представља тему породичног континуитета, врлине, домаће атмосфере и изобиља без екстраваганције у пуританском тону, што потврђује скромни избор пића — воде. Историчарка Лизбет Коен каже да приказујући ову слободу као прославу у приватном породичном дому, а не радника са послом или владу која штити гладне и бескућнике, Роквел сугерише да осигурање ове слободе није толико одговорност владе колико нешто што проистиче из учешћа у масовној потрошачкој економији.

Један од значајних и уметнички изазовних елемената слике је Роквелова употреба белог на белом: бели тањири који стоје на белом столњаку. Ликовна критичарка Дебора Соломон описује ово као „једну од најамбициознијих игара белог против белог од Вислерове Симфоније у белом, бр. 1”. Соломон даље описује дело као „нови ниво дескриптивног реализма. Ипак, слика не делује закрчено или пренатрпано; отворена је и прозрачна у центру. Обимни потези беле боје лепо уоквирују појединачна лица.” Џим Мартин, позициониран у доњем десном углу, упућује стидљив и можда враголаст поглед назад ка посматрачу. Он је микрокосмос целе сцене у којој нико не изгледа као да захваљује на традиционалан начин вечере за Дан захвалности. Соломон сматра да је то одступање од претходних приказа Дана захвалности јер учесници не спуштају главе нити подижу руке у традиционалним позама молитве. Она то види као пример третирања америчких традиција на истовремено посвећен и лежеран начин. Теолог Дејвид Браун види захвалност као имплицитну у слици, док Кенет Бендинер пише да је Роквел имао на уму Тајну вечеру и да перспектива слике одјекује њеном Тинторетовом изведбом.

Есеј

Слобода од немаштине објављена је са есејем Карлоса Булосана као део серије Четири слободе. Булосанов есеј говорио је у име оних који трпе домаће социоекономске недаће, а не социополитичке недаће у иностранству, и то га је прославило. Како се приближавао свом тридесетом рођендану, филипински имигрант и раднички организатор Булосан је проживљавао живот који није био у складу са темом коју је Роквел приказао у својој верзији Слободе од немаштине. Непознат као писац, преживљавао је као мигрантски радник радећи повремене послове. Уредници Поста пронашли су сиромашног имигранта како би затражили есеј. Булосан је стекао популарност током Другог светског рата када је Комонвелт Филипина, територија Сједињених Држава, био под окупацијом Јапана. За многе Американце, Булосанов есеј означио је његово представљање, а његово име је након тога било добро препознато. Есеј је изгубљен од стране Поста, а Булосан, који није имао копију, морао је да пронађе једини нацрт есеја у бару у Такоми.