мини|400x400п|Пример програма за текстуалну анализу који се користи за проучавање романа Гордост и предрасуде Џејн Остин у Voyant Tools Дигитална хуманистика (ДХ) је област научне активности на пресеку рачунарства или дигиталних технологија и дисциплина хуманистичких наука . Обухвата систематско коришћење дигиталних ресурса у хуманистичким наукама, као и анализу њихове примене. ДХ се може дефинисати као нови начини бављења научним радом који укључују колаборативна, трансдисциплинарна и рачунарски ангажована истраживања, наставу и објављивање. Доноси дигиталне алате и методе у проучавање хуманистичких наука уз препознавање да штампана реч више није главни медијум за производњу и дистрибуцију знања.
Креирањем и коришћењем нових апликација и техника, ДХ омогућава нове врсте наставе, док истовремено проучава и критикује како оне утичу на културно наслеђе и дигиталну културу. Карактеристична карактеристика ДХ је неговање двосмерног односа између хуманистичких и дигиталних наука: ова област користи технологију у истраживању хуманистичких наука и подвргава технологију хуманистичком испитивању и испитивању.
Дефиниција Дефиницију дигиталне хуманистике непрестано преформулишу научници и стручњаци из праксе. Пошто се област стално развија и мења, специфичне дефиниције могу брзо застарети или непотребно ограничити будући потенцијал. Други том књиге Дебата о дигиталној хуманистици (2016) признаје тешкоћу у дефинисању ове области: „Уз дигиталне архиве, квантитативне анализе и пројекте изградње алата који су некада карактерисали ову област, дигиталне хуманистичке науке сада обухватају широк спектар метода и пракси: визуелизације великих скупова слика, 3Д моделирање историјских артефаката, дисертације „рођено дигитално“, хештег активизам и његову анализу, игре алтернативне стварности и још много тога. У ономе што је названо „великим шатором“ дигиталних хуманистичких наука, понекад може бити тешко са било којом прецизношћу одредити шта тачно подразумева рад у дигиталним хуманистичким наукама.“
Историјски гледано, дигитална хуманистика се развила из хуманистичког рачунарства и повезала је са другим областима, као што су хуманистичко рачунарство, друштвено рачунарство и медијске студије. Конкретно, дигиталне хуманистичке науке обухватају разне теме, од курирања онлајн колекција примарних извора (првенствено текстуалних) до анализе података великих скупова културних података и моделирања тема. Дигитална хуманистика укључује и дигитализоване и изграђене дигиталне материјале и комбинују методологије из традиционалних хуманистичких дисциплина (као што су реторика, историја, филозофија, лингвистика, књижевност, уметност, археологија, музика и културолошке студије) и друштвених наука, са алатима које пружа рачунарство (као што су хипертекст, хипермедија, визуелизација података, претраживање информација, анализа података, статистика, анализа текста, дигитално мапирање) и дигитално издаваштво. Појавиле су се сродне подобласти дигиталне хуманистике као што су студије софтвера, студије платформи и студије критичког кода. Области које су паралелне дигиталним хуманистичким наукама укључују студије нових медија и информационе науке, као и медијску теорију композиције, студије игара, посебно у областима везаним за дизајн и продукцију пројеката дигиталних хуманистичких наука, и културну аналитику. Свака дисциплинарна област и свака земља има своју јединствену историју дигиталних хуманистичких наука. мини|Стек дигиталне хуманистике према Берију и Фагерјорду Бери и Фагерјорд су сугерисали да би начин за реконцептуализацију дигиталне хуманистике могао бити кроз „стек“, како би се мапирале различите „активности, праксе, вештине, технологије и структуре за које би се могло рећи да чине дигиталне хуманистичке науке“. Ово се ослања на начин на који се термин стек користи у рачунарству и у студијама науке и технологије. За Берија и Фагерјорда, рачунарско размишљање и репрезентација знања су темељ стека, а други елементи се надовезују на њих.
У практичном смислу, главна разлика унутар дигиталне хуманистике је фокус на податке који се обрађују. За обраду текстуалних података, дигиталне хуманистичке науке се надовезују на дугу и опсежну историју дигиталног издања, рачунарске лингвистике и обраде природног језика и развиле су независан и високо специјализован технолошки стек (који се у великој мери акумулира у спецификацијама Иницијативе за кодирање текста). Овај део области се понекад стога одваја од дигиталних хуманистичких наука уопште као „дигитална филологија“ или „рачунска филологија“. За креирање и анализу дигиталних издања предмета или артефаката, дигитални филолози имају приступ дигиталним праксама, методама и технологијама као што је оптичко препознавање знакова, које пружају могућности за прилагођавање области дигиталном добу.
Историја Дигитална хуманистика потиче из области хуманистичког рачунарства, чији корени сежу у 40-те и 50-те године, у пионирском раду језуитског научника Роберта Бусе, који је започео 1946. и професорке енглеског језика Џозефине Мајлс, почев од раних 50-их. У сарадњи са IBM-ом, Буса и његов тим су креирали рачунарски генерисану конкорданцију за дела Томе Аквинског, познату као Index Thomisticus. Бусина дела су сакупили и превели Џулијан Нихан и Марко Пасароти. McPherson, Tara. "DH by Design: Feminism, aesthetics + the digital." Congress of the Social Science and Humanities. University of Calgary, 2016-05-31. Keynote. Други научници су почели да користе мејнфрејм рачунаре за аутоматизацију задатака попут претраживања речи, сортирања и бројања, што је било много брже од обраде информација из текстова са рукописно писаним или куцаним индексним картицама. Сличне прве напредке је направио Герхард Шперл у Аустрији користећи рачунаре Цузеа за дигиталну асирологију. У деценијама које су уследиле, археолози, класицисти, историчари, књижевни научници и широк спектар истраживача хуманистичких наука у другим дисциплинама примењивали су нове рачунарске методе како би трансформисали хуманистичке науке.
Као што је Тара Мекферсон истакла, дигитална хуманистика такође наслеђује праксе и перспективе развијене кроз многе уметничке и теоријске ангажмане са електронском културом екрана почев од касних 60-их и 70-их. Оне се крећу од истраживања које су развиле организације попут SIGGRAPH-а до креација уметника као што су Чарлс и Реј Имс и чланови EAT-а (Експерименти у уметности и технологији). Брачни пар Имс и EAT су истраживали насталу компјутерску културу и интермедијалност у креативним радовима који су повезивали технолошке иновације са уметношћу.
Први специјализовани часопис о дигиталној хуманистици био је Рачунари и хуманистичке науке, који је дебитовао 1966. Удружење за примене рачунара и квантитативне методе у археологији (CAA) основан је 1973. Удружење за књижевно и лингвистичко рачунарство (ALLC) и Удружење за рачунаре и хуманистичке науке (ACH) основани су затим 1977. и 1978., респективно.
Убрзо се јавила потреба за стандардизованим протоколом за означавање дигиталних текстова, те је развијена Иницијатива за кодирање текста (TEI). Пројекат је покренут 1987., а прва пуна верзија TEI смерница објављена је у мају 1994. TEI је помогао у обликовању области електронске текстуалне науке и довео је до проширивог језика за означавање (XML), што је шема означавања за дигитално уређивање. Истраживачи су такође почели да експериментишу са базама података и хипертекстуалним уређивањем, које су структуриране око веза и чворова, за разлику од стандардне линеарне конвенције штампе. Деведесетих година, велике дигиталне архиве текста и слика појавиле су се у центрима хуманистичког рачунарства у САД, што је показало софистицираност и робусност кодирања текста за књижевност. Појава персоналних рачунара и светске мреже значила је да рад у дигиталним хуманистичким наукама може постати мање усмерен на текст, а више на дизајн. Мултимедијална природа интернета је омогућила раду дигиталних хуманистичких наука да укључи аудио, видео и друге компоненте поред текста.
Терминолошка промена од „хуманистичког рачунарства“ до „дигиталне хуманистике“ приписује се Џону Ансворту, Сузан Шрајбман и Реју Сименсу који су, као уредници антологије A Companion to Digital Humanities (2004), покушали да спрече да се ово поље посматра као „пука дигитализација“. Сходно томе, хибридни термин је створио преклапање између поља попут реторике и композиције, које користе „методе савремених хуманистичких наука у проучавању дигиталних објеката“, и дигиталних хуманистичких наука, које користе „дигиталну технологију у проучавању традиционалних хуманистичких објеката“. Употреба рачунарских система и проучавање рачунарских медија у хуманистичким наукама, уметности и друштвеним наукама уопштено је названо „рачунарским заокретом“.
Национална задужбина за хуманистичке науке (NEH) је 2006. покренула Иницијативу за дигиталну хуманистику (преименовану у Канцеларију за дигиталну хуманистику 2008.), што је довело до широког усвајања термина „дигиталне хуманистике“ у Сједињеним Државама.
Дигитална хуманистика је изашла из свог ранијег нишног статуса и постала „велика вест“ на конвенцији MLA 2009. у Филаделфији, где су дигитални хуманисти дали „неке од најживљих и највидљивијих доприноса“ и њихова област је проглашена за „прву 'следећу велику ствар' после дуго времена“.
Вредности и методе Иако су пројекти и иницијативе дигиталне хуманистике разноврсни, они често одражавају заједничке вредности и методе. Ово може помоћи у разумевању ове тешко дефинисане области.
Вредности
критички и теоријски итеративни и експериментални колаборативни и дистрибуирани мултимодални и перформативни отворени и приступачни
Методе
побољшана критичка курација проширена издања и флуидна текстуалност скала: закон великих бројева културна аналитика, агрегација и анализа података визуелизација и дизајн података локативно истраживање и мапирање густих садржаја анимирана архива дистрибуирана производња знања и перформативни приступ игре у хуманистичким наукама студије кода, софтвера и платформи документарни филмови о базама података култура садржаја који се може поново користити и ремиксовања свеприсутна инфраструктура свеприсутна научна стручност
У складу са вредношћу отворености и приступачности, многи пројекти и часописи из дигиталне хуманистике су отвореног приступа под лиценцом Creative Commons, што показује „посвећеност ове области отвореним стандардима и отвореном коду“. Отворени приступ је осмишљен да омогући свакоме ко има уређај са интернет конекцијом да прегледа веб страницу или прочита чланак без плаћања, као и да дели садржај уз одговарајуће дозволе.