Принцип нормализације подразумева да се свим особама са инвалидитетом учине доступним обрасци живота и услови свакодневног живљења који су што је могуће ближи редовним околностима и начинима живота друштва.The basis and logic of the normalisation principle, Bengt Nirje, Sixth International Congress of IASSMD, Toronto, 1982 Нормализација је систематична теорија у оквиру система социјалне заштите која се може применити на услуге за особе са инвалидитетом.Wolfensberger, W. & Glenn, L. . Handbook. Volume II. Field Manual Теорија нормализације настала је почетком 1970-их, при крају периода институционализације у САД; то је једна од најснажнијих и најдуготрајнијих теорија интеграције за особе са тешким инвалидитетом.
Дефиниција Нормализација укључује прихватање особа са инвалидитетом, са њиховим инвалидитетом, нудећи им исте услове као и осталим грађанима. Она подразумева свест о нормалном ритму живота – укључујући нормалан ритам дана, недеље, године и самог животног циклуса (нпр. прослава празника; радни дани и викенди). Укључује нормалне услове живота – становање, школовање, запошљавање, вежбање, рекреацију и слободу избора која је раније била ускраћена појединцима са тешким, дубоким или значајним инвалидитетом.Nirje, Bengt as cited in S. Cohen & C. Gothelf. (1988). A Preservice Trining Curriculum for Administrators for Community-Based Residential Programs Service People with Developmental Disabilities. NY, NY: City University of New York, Hunter College.
Дефиниција Волфа Волфенсбергера заснива се на концепту културне нормативности: „Коришћење средстава која су што је могуће више културолошки нормативна, како би се успоставила и/или одржала лична понашања и карактеристике које су што је могуће више културолошки нормативне.” Тако, на пример, „медицинске процедуре” као што су шок терапија или везивање нису само казнене, већ нису ни „културолошки нормативне” у друштву. Његов принцип се заснива на социјалној и физичкој интеграцији, која је касније постала популаризована, имплементирана и проучавана у услугама као интеграција у заједницу, обухватајући области од рада до рекреације и услова становања., Pt. 1. Downsview, Ontario: National Institute on Mental Retardation, Kinsmen NIMR Building,
Теоријске основе Ова теорија укључује „достојанство ризика”, уместо нагласка на „заштити”,Misconceptions on the principle of normalisation, Bank-Mikkelsen, Address to IASSMD Conference, Washington, D.C., 1976. и заснива се на концепту интеграције у живот заједнице. Теорија је једна од првих која свеобухватно испитује и појединца и системе услуга, слично теоријама хумане екологије које су биле конкурентне у истом периоду.
Теорија подупире покрете деинституционализације и интеграције у заједницу, и чини правну основу за потврђивање права на образовање, рад, живот у заједници, медицинску негу и држављанство. Поред тога, теорија самоопредељења није могла да се развије без ове концептуалне академске базе на којој се градила и коју је критиковала.Allard, M., Howard, A., Vorderer, L. & Wells, A. .
Теорија валоризације друштвених улога је уско повезана са принципом нормализације,Nirje, B. . The basis and logic of the normalization principle. будући да је развијена са нормализацијом као темељом.Wolfensberger, W. (1983). Social role valorization: A proposed new term for the principle of normalization. , Ова теорија задржава већину аспеката нормализације, концентришући се на друштвено вредноване улоге и средства, у друштвено вреднованим контекстима ради постизања интеграције и других основних вредности квалитета живота.
Историја Принцип нормализације развијен је у Скандинавији током 1960-их, а артикулисао га је Бенгт Нирје из шведског Удружења за ментално заосталу децу. У амерички систем социјалне заштите уведен је кроз формулацију нормализације Волфа Волфенсбергера и евалуације раних 1970-их.The normalisation principle and its human management implications, . Washington, D.C: President's Committee on Mental Retardation, 1969.Wolfensberger, W. (1972). . Према историји која се предавала 1970-их, иако „тачно порекло није јасно”, имена Банк-Микелсен (који је принцип увео у дански закон), Груневалд и Нирје из Скандинавије (касније Министарство за друштвене и социјалне услуге у Торонту, Канада) повезују се са раним радом на овом принципу. Волфенсбергер је заслужан за писање првог уџбеника, а Радерфорд Х. (Рад) Турнбул III извештава да су принципи интеграције инкорпорирани у законе САД.
Академска заједница Принцип је развијан и предаван на универзитетском нивоу и у теренском образовању током 1970-их, посебно од стране Волфа Волфенсбергера из Сједињених Држава, једног од првих клиничких психолога у области менталне заосталости, уз подршку Канаде, Националног института за менталну заосталост (NIMR) и Универзитета у Сиракјузу у Њујорку.. и су означили квантификацију евалуација услуга заснованих на нормализацији, а 1991. године објављен је извештај о квалитету институционалних и програма у заједници у САД и Канади на основу узорка од 213 програма у САД, Канади и Уједињеном Краљевству.Flynn, R. J., LaPointe, N., Wolfensberger, W. & Thomas, S. (1991, July 19). Quality of Institutional and Community Human Service Programs in Canada and the United States.
Значај у структурирању система услуга Нормализација је имала значајан утицај на начин на који су услуге за особе са инвалидитетом структуриране широм Велике Британије, Европе, Скандинавије, Северне Америке, Израела, Аустралазије (нпр. Нови Зеланд) и, све више, у другим деловима света. То је довело до нове концептуализације инвалидитета не само као медицинског проблема (медицински модел који је особу видео као неодвојиву од поремећаја, иако је Волфенсбергер наставио да користи тај термин и у 2000-им),Wolfensberger, W. & Associates. . Syracuse, NY: Training Institute for Human Services Planning, Leadership and Change Agentry. већ као социјалне ситуације описане у валоризацији друштвених улога.
Владини извештаји су од 1970-их почели да одражавају ово променљиво виђење инвалидитета (Волфенсбергер користи термин обезвређени људи), нпр. извештај Одбора за борбу против дискриминације Новог Јужног Велса из 1981. године дао је препоруке о „правима особа са интелектуалним хендикепом да добију одговарајуће услуге, да остваре своја права на самосталан живот колико год је то могуће, и да следе принцип нормализације.” Комисија за квалитет неге државе Њујорк такође је препоручила образовање засновано на принципима нормализације и валоризације друштвених улога, бавећи се „дубоко укорењеним негативним веровањима о особама са инвалидитетом”.Cashen, J. (1989, Nov-Dec). The need for value-enhancement training and informal support systems. , Issue 42: Волфенсбергеров рад био је део велике реформе система социјалне заштите у САД и Европи, што је резултирало растом услуга у заједници као подршка домовима, породицама и животу у заједници.Flynn, R.J. & Nitsch, K.E. . (). Baltimore, MD; Paul H. Brookes.Taylor, S. Bogdan, R. & Racino, J. (1991). .
Критичка идеологија система подршке Нормализација се често описује у чланцима и образовним текстовима који одражавају деинституционализацију, породичну негу или живот у заједници као идеологију система социјалне заштите.Landesman, S. & Butterfield, E. (1987, August). Normalization and deinstitutionalization of mentally retarded individuals: Controversy and facts. "American Psychologist", 42: Bruininks, R.H. & Lakin, K.C. (1985). Living and Learning in the Least Restrictive Environment". Baltimore, MD: Paul H. Brookes Њени корени су европско-амерички, и као што се расправљало у образовним пољима 1990-их, одражавају традиционални родно-односни положај (Рацино, 2000), међу сличним критикама различитости тог периода (тј. мултикултурализам).. Binghamton, NY: Charles C. Thomas Publishers. Нормализација је прошла кроз опсежне ревизије и критике, чиме је повећала свој значај током деценија, често се изједначавајући са школском инклузијом, животним успехом и нормализацијом, као и деинституционализацијом.Zipperlin, H. (1975). Normalization. In: J. Wortis (Ed.), "Mental Retardation and Developmental Disabilities, VII". NY, NY: Brumer Mazel Publishers.<ref name="Phillips1992">. aina; ap. Ferguson, D. Ferguson, & S. Taylor (Eds), '. NY & London: Teachers College, Columbia University.</ref>
У савременом друштву У Сједињеним Државама, велике јавне институције у којима су биле смештене одрасле особе са развојним сметњама почеле су да се гасе као примарни начин пружања услуга почетком 1970-их, а статистику су до данас (2015) документовали Дејвид Брадок и његове колеге.Braddock, D., Hemp, R., Fujiura, G., Bachelder, L., & Mitchell, D. . Baltimore, MD: Paul H. Brookes. Већ крајем 1960-их, принцип нормализације је описан ради промене обрасца стамбених услуга, како су се дешавала разоткривања у САД и иницијативе за реформу почињале у Европи. Ове предложене промене су описане у водећем тексту Председничког комитета за менталну заосталост (PCMR) под насловом: „Промена образаца у стамбеним услугама за ментално заостале” са лидерима као што су Бертон Блат, Волф Волфенсбергер, Бенгт Нирје, Банк-Микелсен, Џек Тизард, Симор Сарасон, Гунар Дибвад, Карл Груневалд, Роберт Кугел и мање познате колеге Ерл Батерфилд, Роберт Е. Кук, Дејвид Норис, Х. Мајкл Клабер и Лојд Дан.Kugel, R.H. & Wolfensberger, W. (1969). Changing Patterns in Residential Services for the Mentally Retarded." Washington, DC: President's Committee on Mental Retardation"
Деинституционализација и развој заједнице Подстицај за ову масовну деинституционализацију обично су биле жалбе на систематско злостављање пацијената од стране особља и других одговорних за негу и третман ове традиционално рањиве популације, уз медијска и политичка разоткривања и саслушања. Ове жалбе, праћене судским надзором и законодавном реформом, резултирале су великим променама у образовању особља и развоју принципа за моделе конверзије из институција у заједнице, касније познате као парадигме заједнице.Racino, J. (1999). Policy, Program Evaluation and Research in Disability: Community Support For All". London: Haworth Press.Blatt, B., Bogdan, R., Biklen, D. & Taylor, S. (1977). From institution to community - A conversion model - Educational programming for the severely/profoundly handicapped. In: E. Sontag, J. Smith, & N. Certo (Eds)., "Educational Programming for the Severely and Profoundly Handicapped" (). Reston, VA: Council for Exceptional Children. У многим државама недавни процес деинституционализације трајао је 10–15 година због недостатка подршке у заједници која би помогла појединцима да постигну највећи могући степен независности и интеграције у заједницу. Ипак, многе ране препоруке из 1969. године и даље важе, као што су финансијска помоћ за задржавање деце код куће, успостављање услуга хранитељства, слободно време и рекреација, као и могућности за одрасле да напусте дом и запосле се (Банк-Микелсен, , у Кугел & Волфенсбергер, 1969).Bank-Mikkelsen, N. (1969). Ch. 10: A metropolitan area in Denmark, Copenhagen. In: R.B. Kugel & W. Wolfensberger, Changing Patterns of Residential Services for the Mentally Retarded (now Intellectual and Developmental Disabilities, 2015). Washington, DC: President's Committee on Mental Retardation.
Подршка заједнице и интеграција