Члан 12 Конвенције Уједињених нација о елиминацији свих облика дискриминације жена дефинише заштиту жена од родне дискриминације приликом добијања здравствених услуга и право жена на посебне здравствене услуге везане за пол. Члан 25 Конвенције о правима особа са инвалидитетом наводи да „особе са инвалидитетом имају право на уживање највишег могућег стандарда здравља без дискриминације на основу инвалидитета“. Примећено је да се жене са инвалидитетом суочавају са препрекама и тешкоћама и не могу приступити истим медицинским ресурсима као оне без инвалидитета.

Иако Центар за контролу и превенцију болести извештава да 36 милиона жена у свету има инвалидитет, оне често не добијају исти квалитет здравствене заштите. Жене са инвалидитетом имају право на једнак приступ репродуктивној здравственој заштити.

Историја Традиционално, мушкарци су коришћени за моделирање и тестирање здравствених терапија. Многи медицински стручњаци су веровали да мушкарци и жене функционишу на исти начин физички и анатомски. Стога су претходна истраживања користила мушке особине за повезивање са симптомима код жена, док се у стварности симптоми показују веома различито. Лекари такође могу имати родну пристрасност у дијагностичкој процени симптома које не могу да објасне. Тек након 1990-их, здравствена питања жена су детаљно проучавана у Сједињеним Државама. Здравствена питања особа са инвалидитетом почела су да се проучавају у Сједињеним Државама почетком 2000-их. Прва дугорочна студија која је обухватала искуства жена са инвалидитетом и гинеколошких услуга објављена је тек 2001. године.

Жене са инвалидитетом, посебно особе које припадају мањинским групама или живе у руралним срединама, често су недовољно задовољене у погледу својих здравствених потреба. Поред тога, жене са инвалидитетом имају већу вероватноћу да живе у сиромаштву, што их излаже већем здравственом ризику. Генерално, због недостатка друштвене повезаности коју многе жене са инвалидитетом доживљавају, оне често остају одвојене од извора подршке, што може укључивати здравствене раднике. У Бразилу, жене са инвалидитетом такође имају мање шансе да траже гинеколошку здравствену негу из различитих разлога, укључујући културне ставове и трошкове.

Када женама са инвалидитетом требају рутинске услуге за било шта друго осим за њихов главни инвалидитет, здравствени радници их могу доживети као „проблематичне пацијенте“. Жене са инвалидитетом су изјавиле да их здравствени радници прво посматрају кроз призму свог инвалидитета, а затим као особу.

Женама са интелектуалним инвалидитетом саветовано је да се стерилишу како не би постале мајке. У Сједињеним Државама, случај Врховног суда из 1927. године, случај Бак против Бела, дозволио је присилну стерилизацију жена са интелектуалним инвалидитетом. У Сингапуру је 1970. године усвојен Закон о добровољној стерилизацији (VSA), који је омогућио сваком супружнику, родитељу или старатељу особа које су „погођене било којим наследним обликом болести која се понавља, менталном болешћу, менталним недостатком или епилепсијом“ да дају пристанак на стерилизацију у њихово име. У Бразилу, многи здравствени радници и особе са инвалидитетом виде стерилизацију као једину опцију контрацепције.

Здравствена заштита Здравствени радници ређе упућују жене са инвалидитетом на разне гинеколошке прегледе. То може бити због непознавања инвалидитета од стране здравственог радника или претпоставке да су жене са инвалидитетом асексуалне природе. Жене које имају повреду кичмене мождине изнад Т6 пршљена могу имати аутономну дисрефлексију током карличног прегледа, што може бити опасно по живот. Жене са интелектуалним инвалидитетом ређе примају Папаниколау тестове јер тај процес може бити узнемирујући за пацијенткињу.

Жене са инвалидитетом у Србији се суочавају са бројним препрекама у остваривању права на здравствену заштиту, од неприступачних здравствених установа, недостатка приступачних информација, комуникационих баријера, до непоштовања права на аутономију, приватност и информисани пристанак. У пракси су и даље присутни присилни медицински поступци, ускраћивање информација о контрацепцији и репродуктивном здрављу, као и патерналистички однос здравствених радника који жене са инвалидитетом посматра као неспособне за самостално одлучивање.

Контрацепција Жене са интелектуалним инвалидитетом користе контрацепцију из различитих разлога, укључујући спречавање трудноће, сузбијање менструације и лечење тератогеним лековима. Жене са интелектуалним инвалидитетом могу бити склоније коришћењу контрацепције или хистеректомији како би контролисале менструацију. Различите врсте контрацепције су доступне женама са инвалидитетом, али прописивање одређене врсте контрацепције заснива се на врсти инвалидитета и повезаним нежељеним ефектима. Менструални циклуси понекад су погођени различитим врстама инвалидитета, као што је реуматоидни артритис. Поред тога, жене које касније у животу постану инвалидне понекад доживљавају пролазне менструалне поремећаје.

Студија спроведена 1989. године открила је да је 19% жена са физичким инвалидитетом саветовано о сексуалности у медицинском окружењу и да им је ретко понуђено информација о контрацепцији. Женама са интелектуалним инвалидитетом често недостаје и образовање о сексуалном здрављу и могућност да о њему уче неформално. Поред тога, њихови лекари ређе разговарају са њима о контрацепцији. Жене са интелектуалним инвалидитетом се често подстичу да користе подршку у доношењу одлука са члановима породице или другим особама за подршку како би одредиле своју жељену опцију контрацепције.

Ставови о приступу жена са инвалидитетом контрацепцији варирају широм света. На пример, жене са инвалидитетом у Зимбабвеу суочиле су се са негативним ставовима о свом репродуктивном здрављу, попут ставова медицинских сестара које су изразиле идеју да „секс није намењен особама са инвалидитетом“.

Мајчинство Неке студије су истакле потенцијалне препреке за труднице са инвалидитетом. На пример, студија из 1996. године открила је да преко 50% болница у Сједињеним Државама није имало неопходну инфраструктуру за задовољавање потреба трудница са физичким инвалидитетом, што је њихове објекте чинило неприступачним. Ове препреке могу укључивати недостатак подесивих столова за преглед, карактеристика компатибилних са инвалидским колицима и приступачних вага за тежину. Новија истраживања су наставила да показују разлике које труднице са инвалидитетом доживљавају у приступу својој породиљској нези. Студија из 2017. године груписала је препреке са којима се суочавају труднице са физичким инвалидитетом у четири главне категорије, или „нивое“. Ови нивои укључују ниво практичара, на којем медицински стручњаци нису спремни да пруже негу, ниво клиничке праксе, где недостаје приступачна опрема за преглед, системски ниво, где постоје специфична временска ограничења и проблеми са покрићем, и коначно препреке за истраживање, посебно за клиничке податке специфичне за инвалидитет.

Менопауза У неким случајевима, жене са инвалидитетом могу теже доживети менопаузу. Конкретно, утврђено је да су жене са интелектуалним инвалидитетом изложене ризику од ширег спектра и тежих симптома менопаузе, посебно када постоје други здравствени проблеми.

Жене са физичким инвалидитетом имају већи ризик од мање коштане масе и ризика од остеопорозе. Жене са интелектуалним инвалидитетом и Дауновим синдромом често пролазе кроз менопаузу у ранијој доби од других жена. Жене са различитим инвалидитетом понекад показују различите симптоме од смањеног нивоа естрогена током менопаузе.

Референце

Категорија:Инвалидност Категорија:Женско здравље