Кладањска офанзива 1994. била је операција АРБиХ против ВРС извршена на кладањском ратишту од средине маја до почетка јуна 1994. године. Јединице АРБиХ успеле су пробити линије одбране ВРС и напредовати око 15 км према истоку, приближивши се Власеници на око 10 км. Иако циљеви офанзиве нису испуњени у потпуности, она је представљала тактичку и пропагандну победу АРБиХ.

Позадина Бошњачки град Кладањ био је удаљен само око 7 км од линије сукоба на најближој тачки, али је био заштићен од ВРС низом високих гребена и врхова. Ово је била велика срећа, јер иако је град био у домету српских пољских топова, без осматрачнице ВРС није могла прецизно да га гранатира. Срби су гранатирали ово подручје прилично често 1993. и почетком 1994. године, али град није био тако тешко оштећен као друга места попут оближњег Олова, које је било у директној линији видљивости. Као и Олово, стратешка важност Кладња произилазила је из његовог положаја дуж главног пута север-југ од Сарајева до Тузле. Путна веза између Олова и Кладња била је од посебног значаја, а контрола ВРС-а над делом овог пута онемогућавала је путну комуникацију АРБиХ.

Примарни браниоци подручја Кладња биле су две бригаде под „6. источном оперативном групом“ 2. корпуса АРБиХ, које су држале део линије фронта од јужног Кладња на северу скоро до Калесије. Две јединице стациониране у Кладњу биле су 121. брдска бригада (касније преименована у 243. брдску) и 1. муслиманска подрињска бригада (касније преименована у 244. брдску). Од ових бригада, 121. брдска бригада је била директније ангажована, држећи линију источно од Кладња. Северно од Кладња била је 119. брдска бригада „Бановићи“ АРБиХ; на југу је била 1. оловска брдска бригада. АРБиХ су се на истоку супротстављали елементи Дринског корпуса ВРС, под командом генерал-мајора Миленка Живановића. Корпус је имао 1. лаку пешадијску бригаду „Милићи“ североисточно од Кладња, 1. лаку пешадијску бригаду „Власеница“ непосредно источно од Кладња, и два батаљона 2. моторизоване бригаде „Романија“ југоисточно од Кладња. Поред тога, 2. моторизована бригада „Романија“ је имала придодат један батаљон из 1. лаке пешадијске бригаде „Братунац“. Укупне снаге су бројале око 2.500 до 3.000 војника. 1. пешадијска бригада „Бирач“ била је распоређена северно од 1. лаке бригаде „Милићи“, усредсређена око Калесије, даље од главне акције. Све је указивало на то да се АРБиХ није задовољила само држањем положаја дуж линије сукоба Олово - Кладањ. Између 12. и 17. јануара њена 121. брдска бригада је благо напредовала, заузевши насеља Јелачићи и Мајдан дуж линије додира између 1. лаке бригаде „Милићи“ и 1. лаке бригаде „Бирач“ ВРС, око 10 км североисточно од Кладња. Размене артиљеријске и минобацачке ватре, пропраћене повременим малим пешадијским сукобима дуж линије источно од Кладња, настављене су током фебруара и марта. Темпо борби се појачао око 14. априла, када је АРБиХ појачала своје пешадијске акције дуж целе линије сукоба. Током друге половине априла и прве недеље маја, посматрачи УН су приметили стално гомилање војних залиха и додатних владиних снага у то подручје, укључујући ударну 7. муслиманску бригаду и елементе елитних „Црних лабудова“ војске. Када је 2. корпус АРБиХ почео да ограничава кретање војних посматрача УН јужно од Тузле, посматрачи су то схватили као готово сигуран знак предстојеће офанзиве. УНПРОФОР и ВРС су посматрали и чекали да офанзива почне. Нису дуго чекали.

Офанзива АРБиХ је покренула своју очекивану офанзиву источно од Кладња у другој недељи маја, истовремено са другим нападима 2. корпуса на планинама Мајевица и Озрен, крећући се у општем правцу Шековића и Власенице, преко српског коридора снабдевања од Србије до Хан Пијеска и Соколца. До 15. маја УНПРОФОР је извештавао о значајним добицима АРБиХ у тој области. Најзначајнији пробој АРБиХ догодио се следећег дана, када је брзим напредовањем заузето око 32 квадратна километра дуж границе 1. власеничке и 2. романијске бригаде. Под вођством Бећира Меканића, последњег предратног начелника Власенице, 1. муслиманска бригада је заузела 1.300 метара високу планину Соколина на видику Меканићевог родног града, удаљеног само 12 км. Јужније, АРБиХ је такође заузела врх планине Стијена висок 1.100 метара. ВРС је одговорила гранатирањем Тузле 16. маја, након чега је уследило веома тешко гранатирање целог фронта према Кладњу 19. маја. До око 21. маја, Дрински корпус ВРС је, како се чини, зауставио напад АРБиХ, повративши планину Стијена и део околног терена у контранападу. Упорно напредујући километар по километар на брдовитом и шумовитом терену, АРБиХ је успела да оствари неколико мањих добитака све док, очигледно истрошена, није одустала од борбе почетком јуна, остављајући фронт Олово - Кладањ углавном мирним током летњих месеци, осим спорадичног српског гранатирања.

Напредовање АРБиХ достигло је своју најудаљенију тачку средином маја, продор од 15 км који ју је довео на 10 км западно од Власенице и потиснуо српске линије назад у испупчење источно од Кладња. Али никада није било шансе да се Власеница заправо заузме, а напредовање није учинило ништа да се прекине српска контрола над путем Олово - Кладањ, тако да су добици АРБиХ били важнији морално него војно. Ипак, чак и претња Власеници и коридора снабдевања ВРС из Србије било је велико достигнуће које је Србе уплашило, а АРБиХ-у донело пропагандну победу.

Референце

Литература

Категорија:Битке Рата у Босни и Херцеговини Категорија:Босна и Херцеговина у 1994. Категорија:Историја Кладња