Миша Лазар је прозни писац, песник, сатиричар, критичар и мудрослов. Пуно име: Милован Миша Лазар Симић. У јавном књижевно-духовном раду објављује само са Миша Лазар Члан је Удружења књижевника Србије.
Место рођења: Торник (Торничка Планина), Љубовија, СР Србија, ФНРЈ Југославија Родитељи: Радивој Симић (1928 – 2007) и Милија (Јевтић) Симић (1927 – 2009) Браћа: Миливој Симић (1948 – 1978) и Јован Симић (1955) Сестра: Радмила Симић (Малешев) (1952)
Биографија
Детињство и младост Био је четврто и нежељено дете у домаћинској сељачкој породици, која је након више деценија постојања задруге кренула самостално да се изграђује и постоји. Долазак на свет још једних гладних уста у таквом преломном тренутку задружне деобе, значио је додатни терет и обавезу, па је прекидање трудноће прво безуспешно покушавано „народним средствима“, а када је то на крају и званично одбио гинеколог, приновак је дочекан раширених руку. Неки догађаји кроз живот касније, као што и сама наука то потврђује, показали су да је и та пренатална борба ероса и танатоса оставила јак траг на сензибилитет новог бића. Иако му је поклањано доста пажње као најмлађем и мезимцу, само сиромашење породице је по природи ствари, најмање „добацивало оном на зачељу”. Родитељи су га од милошти звали Мико, што ће се касније кроз школовање и наклоњеност руским песницима, обратити у Миша. Био је вишеструко талентовани и хипер-вредни вундеркинд, који је радио све физичке послове (и мушке и женске) а у стварима духа увек испред своје генерације. У школској библиотеци је прочитао све књиге, као и оне из оставштине деде Крстивоја / (1894-1976) Солунца, учесника Великог рата/ иначе сеоског кмета (управника села), оца Радивоја богомољца и старије сестре и браће. Био је рецитатор, а своје учитеље и наставнике је посебно пленио оригиналним писањем школских састава, поезије, кратких прича, па чак и романа. Песме су му објавили листови за децу Дечије новине и Кекец. За највиши успех у основној школи добио је Вукову диплому. Прва четири разреда је завршио у родном Торнику, а остало у Доњој Оровици. Као ђак пешак, који сваког дана прелази око 25 километара, 1972. године заступљен је у једној емисији на тадашњем ЈРТ-у. Стицајем околности, не могавши продужити школовање у тадашњој гимназији или некој уметничкој школи, које би му по осведоченим склоностима и талентима највише одговарале, уписује Средњу машинско-техничку школу (ШЦТО „Милица Павловић”) у Ваљеву, а по њеном завршетку и Факултет организационих наука (1976.) у Београду. Као потпуна уметничка душа, блиста у предметима Уметност, Српскохрватски језик и Руски језик. Истакнути је члан литерарне секције, рецитатор, учесник културно-уметничких програма, заступљен у издањима школске периодике. Због савршене дикције, често је узиман за читача на званичним догађајима, због чега добија и надимак Спикер. У то време, највише га подржава професорка српско-хрватског Оливера Пивић, која је говорила: “Како ће бити лепо једног дана, кад постанеш инжињер и познати писац!” До почетка радне каријере, објављује у листовима Двоје и Супер ИТД.
Радна каријера Већи део радне каријере је остварио у трговинској фирми „Центропром”, који се касније трансформисао у АД „Ц-маркет.
Сенке над животом У симболици васкрслог Христовог пријатеља Лазара Витанијског четвородневног и срп-ског светог кнеза Лазара, добија и „треће име” Лазар у имену. Блискост смрти и граничних стања, доживљених још пре рођења, прати га потом и током живота, не само кроз егзистенцијалну мукотрпност, већ и кроз конкретне догађаје и болести. У детињству, због експлозије барутне направе бива опасност по вид. Непознати асасин из мрака је покушао да га убије ( највероватније из болесне љубоморе на његов раскошни таленат и велику успешност!), али је грана шљиве скренула камен, па је уместо у главу, ударио у плећку. Најбољи у стицању знања, а најсиромашнији међу колегама, младост проводи распет између великих амбиција и сањарења, и све веће меланхолије и разочарања. Две године је свакодневно присутан у агонији најстаријег брата, официра ЈНА, пред његово самоубиство. После и сам пада у тешку депресију и неко време проводи на психијатрији. Уз повратак вери и унутрашњој молитви спознатих још у богомољачком детињству, са снажном амбицијом и креативношћу унутрашњег ероса, опет васкрсава, потврђујући још једном Лазара у свом имену. Разне болести друге врсте (безазлене операције близу фаталног исхода!), као и смртна искушења, пратиће га и касније током даљег живота.
Књижевни рад Почетком 80-тих година 20-ог века, од своје баке Војке (Јањић) Симић (1897-1992) бележи првих неколико стотина речи старог говора Западне Србије у евидентном брзом нестајању. И то сакупљање од старих казивача (чак и стогодишњака) трајаће непрекидно више од две наредне деценије док се не уобличи у конкретно језичко-књижевно издање. У међувремену, путује по тадашњој СФРЈ пред распадом; препушта се слободи тела и духа; улази у свет нудизма и еротског... Бива биран за „најеротичнијег Југословена” (Еротски додир). Скоро читаву деценију сарађује са већином тада актуелних еротских часописа као писац еротских прича и огледа о љубави, модел, сарадник, уредник... Заступник, да естетско и уметничко са мером мора бити примарно, а не вулгарно и приземно порнографско, речју и сликом покушава уздизати такво издаваштво из блата пуке профитизације голог тела и сексуалности. Из тог периода остаће на десетине објављених еротских садржаја, интервјуи и неколико гостовања на тада актуелној телевизији НС ПЛУС, у чувеном Таблоиду Саше Филиповића, заједно са сексологом Јованом Марићем, првом женом-уредницом еротског часописа Пирошком Емом Матић, мајстором еротске фотографије Слободаном Станковићем и другима. Круна бављења еротским на крају бива збирка еротске поезије Онаница (2000), нека врста ауторског новог „црвен бана”, коју објављује „Дневник” из Новог Сада, некад реномирана издавачка кућа, тада већ пред гашењем. Са новим искуством, довољно „удаљен” од траума младости, а као и већина родољуба дубоко потресен грађанским ратом и распадом „братских југословенских народа“, поново се окреће чистој лирици меланхоличне душе и 1997. објављује код младе издавачке куће „Река” из Новог Сада, прву збирку „јесењиновске” поезије Сник (снивач). Следеће године се укључује у рад најстаријег аматерског књижевног клуба „Ђ. Салај” („Сцена Црњански”); постаје и стални члан уметничке трупе „Бранко и пријатељи”, са којом ће поезијом оплемењивати отварање многих сликарских изложби деценију и по; постаје и члан експерименталне уметничке дружине „Покус”... Стижу и прве награде од Књижевне заједнице Југославије за винску и духовну поезију, као и за кратку прозу на Мајским сусретима... За нову креативност и амбицију, биће пресудан и сусрет са тадашњим замеником министра просвете, познатим песником и теоретичарем, Др Миодрагом Д. Игњатовићем (доктором књижевних наука и лингвистом). Он је у поезији Мише Лазара спознао нове сокове и аутентични језик, подржавајући је и својим стручним мишљењима и рецензијама. Те нове поетске изворе, 2002. „Партенон” објављује под насловом Рикочи. Ова београдска издавачка кућа, касније, објавиће и већину капиталних дела Мише Лазара. Вишедецинјско сакупљање старог српског говора, 2003. коначно се уобличује у колаж-књигу Толковање, са више хиљада записаних језичких артефаката са терена и кроз пишчево надахнуће коришћења истог у новим причама и песмама. Уз стручну сарадњу са Институтом за српски језик при САНУ и његовим тадашњим директором Др Слободаном Реметићем, књига улази у српску културно-језичку баштину. Објављује је београдска „Просвета“ заједно са народном библиотеком „М. Глишић” из Љубовије. Због обиља говорног материјала, после деценију времена (2013), код истих издавача, а по истоветном модусу, биће објављена и „друга књига толковања” БОЈСЕ!. Са Института за српски језик, стручну подршку даће тадашњи директор Др Срето Танасић и стручни сарадник Мр Веселин Петровић. А у међувремену, нижу се књиге рефлексивно-духовне поезије, уз Рикоче као трилогија: Монаштица (Књижевна академија, 2005) и Вратнице (Књижевна академија, 2007). „Књижевна академија” је издавач и збирке приповедака Горолики (2008), док издаваштво ПТТ-Србије објављује и први роман Недомак (2009), који добија и похвалницу Фондације „Драгојло Дудић”. Удружење писаца „Поета” затим објављује књиге поезије: Зоограф (2011) и Одиве (2012). Као већ доказан прозни писац „новог српског реализма”, а не запостављајући ни поезију у периодици, Миша Лазар свој књижеви рад усмерава и на роман, огледе и духовно-мудрословне сабирнике. 2016. „Свет књиге” му објављује футуристички роман Клон, темом клонирања човека и слутњом света 2089. године, јединствен у српској књижевности! „Књижевно друштво просветних радника Србије” (КДПРС) објављује прве две књиге огледа о поетици Др Миодрага Д. Игњатовића Над поетском мапом М. И. 1 и 2 (2017), а „Партенон“ и Поезија и поетика М. И. (2018). „Партенон” ће потом објављивати сва капитална дела Мише Лазара: Србозначје (скривени симболи у азбуци и српском језику, 2018); Ратник, 2020. (роман, у рукопису награђен од Фондације Д. Д. као „Најбољи роман за 2019.”); Мудрословље/ седам књига мудрости/ 2020. (преко пет хиљада мудрословних созерцања, мисли и порука!); Историчар (роман о првом српском доктору историјских наука на Београдском универзитету), 2021; Мудрословље/ осма књига/, 2023; Душиново (роман), 2025. и Чирак (кратке приче), 2026. У сфери езотерије изучава астрологију и њена искуства од праискони. Као погрешно постављену и застарелу, ревидира је у астросимболику значења новог бића, а не прорицања његове будућности и судбине (одељак у Србозначју). Несклон хумору и подозривости, али увек критичар и борац за бољег човека и етичнији свет, погођен низом лоших искустава са хаотичним здравством у политички турбулентној Србији, после епидемије короне пише свој први афоризам: „Од доктора редовно излазим са две дијагнозе. Једну он мени, другу ја њему!” Друштво књижевника Београда, биће му издавач Афористикума 1, 2023. и Афористикума 2, 2024. У предговорима ових џепних издања афоризама, а упознат са падајућим моралним кодом већине најпознатијих сатиричара, упозориће на потенцијалну опасност преласка сатиричара критика и ироника у (не)морални табор оних на које усмерава своје критичке жаоке! Још од прве објављене књиге, Миша Лазар је заступљен и у књижевној периодици, прво на нивоу књижевних клубова, а онда и у најпознатијим часописима највиших књижевних удружења и институција: Сцена Црњански, Покус, Књижевне вертикале, Београдски круг кредом, Београдски троугао, Победник, Немири, Багдала, Хоризонт, Стремљења, Књижевне новине, Јесењин, Савременик, Путеви културе, Васиона, Књижевност и језик, Нови погледи (Санкт Петрбург, Русија) итд. Повремено му простор дају и најтиражнији дневни листови Вечерње Новости и Политика. Заступљен је и у антологијама, зборницима и другим врстама књижевног колективизма. Сем угледних аналитичара који су писали о књижевном делу Мише Лазара, подстицај и вредносно мишљење у спонтаним сусретима су дали и писци: Данило Николић, Мома Димић, Радомир Смиљанић, Милица Мићић Димовска, Милорад Калезић, Мирослав Димитријевић, Љубомир О. Вујовић, Срђан Симеуновић, Васа Радовановић... Посебну част му је учинио бард југословенског глумишта, и сам песник Тома Курузовић, јавно читајући песме из Рикоча! Узрастање Мише Лазара као човека и писца, трновит је, мукотрпан и компликован пут од вредног чобанчета до ерудитивног интелектуалца, од дерана вундеркинда и свезнандира до оригиналног писца широког спектра, од ђака-пешака до путника у дубоко духовно и високо мисаоно, од хедонисте и еротомана до аскете и етика... Рођен у зору „кад су први петли запевали”, од деде и бабе наследивши скромност и трпљење, од мајке вредноћу и борбеност, а од оца богобојажљивост и духовност, Миша Лазар се у српској књижевности објавио као нови класик, чија поетика тек чека своје тумачење и праву сатисфакцију.
Дела Сник, лирска поезија (1997) Онаница, еротска поезиј (2000) Рикочи, духовна поезија (2002)