Таико () је широк спектар јапанских ударачких инструмената. На јапанском језику, израз таико се односи на било коју врсту бубња, али изван Јапана се користи посебно за различите јапанске бубњеве који се називају вадаико (; „јапански бубњеви”) и за облик ансамблског таико бубњања, прецизније названог куми-даико (; „сет бубњева”). Процес израде таико бубњева варира међу произвођачима, а припрема тела и коже бубња може трајати неколико година, у зависности од метода.
Таико има митолошко порекло у јапанском фолклору, али историјски записи сугеришу да је таико уведен у Јапан путем културног утицаја Кине и Кореје већ у 6. веку нове ере; пронађена је и грнчарија из периода Ханива која приказује таико бубњеве. Неки таико бубњеви слични су инструментима који потичу из Индије. Археолошки докази такође подржавају став да је таико био присутан у Јапану током 6. века у периоду Кофун. Њихова функција се мењала током историје, од комуникације, војних акција, позоришне пратње, верских церемонија до концертних наступа. У модерно доба, таико је такође играо централну улогу у друштвеним покретима за мањине, како унутар тако и изван Јапана.
Куми-даико извођење, које карактерише ансамбл који свира на различитим бубњевима, развијено је 1951. године кроз рад Даихачија Огучија, а касније 1961. године од стране групе Ондекоза. Таико је касније постао популаран захваљујући многим другим групама које су копирале формат Ондекозе, као што су Кодо, Јамато, Тао, Таикоза, Фуун Но Каи, Сукероку Таико итд. Други стилови извођења, као што је хачиџо-даико, такође су произашли из специфичних заједница у Јапану. Групе за куми-даико извођење активне су не само у Јапану, већ и у Сједињеним Америчким Државама, Аустралији, Канади, Европи, Тајвану и Бразилу. Таико наступ састоји се од многих компоненти које укључују технички ритам, форму, хват палица, одећу и специфичну инструментацију. Ансамбли обично користе различите врсте бубњева у облику бурета познатих као нагадо-даико, као и мање шиме-даико бубњеве. Многе групе прате бубњеве вокалима, жичаним и дувачким инструментима.
Историја
Порекло Порекло таико бубњева и њихових варијанти је нејасно, иако постоје многе претпоставке. Историјски записи, од којих најранији датирају из 588. године нове ере, бележе да су млади Јапанци путовали у Кореју како би проучавали како (), бубањ који је потекао из Јужне Кине. Ово проучавање и присвајање кинеских инструмената можда је утицало на појаву таико бубњева. Одређени стилови дворске музике, посебно гигаку и гагаку, стигли су у Јапан преко Кине и Кореје. У обе традиције, плесаче је пратило неколико инструмената који су укључивали бубњеве сличне таико бубњевима. Одређени перкусионистички обрасци и терминологија у тогакуу, раном стилу плеса и музике у Јапану, поред физичких карактеристика како бубња, такође одражавају утицај Кине и Индије на употребу бубњева у гагаку извођењу.
Археолошки докази показују да су се таико бубњеви користили у Јапану већ у 6. веку нове ере, током каснијег дела периода Кофун, и вероватно су коришћени за комуникацију, на фестивалима и у другим ритуалима. Ови докази су поткрепљени открићем ханива статуа у округу Сава у префектури Гунма. Две од ових фигура приказане су како свирају бубњеве; једна од њих, одевена у кожу, опремљена је бубњем у облику бурета који виси са његовог рамена и користи палицу да удара у бубањ у висини кукова. Ова статуа носи назив „Човек који удара у таико” и сматра се најстаријим доказом извођења на таико бубњевима у Јапану. Сличности између стила свирања који приказује ова ханива и познатих музичких традиција у Кини и Кореји даље сугеришу утицаје из ових региона.
Нихон шоки, друга најстарија књига јапанске класичне историје, садржи митолошку причу која описује порекло таико бубњева. Мит говори о томе како је Аматерасу, која се у бесу затворила у пећину, била измамена напоље од стране старије богиње Аме-но-Узуме, након што други нису успели. Аме-но-Узуме је то постигла тако што је испразнила буре сакеа и бесно плесала на њему. Историчари сматрају њено извођење митолошким стварањем таико музике.
Употреба у ратовању thumb|right|Ручно бојени отисак жене која свира шиме-даико, око 1885. године.|alt=Жена у кимону и са традиционалном фризуром клечи на татами простирци, свирајући бубањ испред себе са две палице. У феудалном Јапану, таико се често користио за мотивисање трупа, извикивање наређења или обавештења, и одређивање темпа марширања; маршеви су обично били постављени на шест корака по ударцу бубња. Током периода зараћених држава (Сенгоку) у 16. веку, специфични позиви бубњем користили су се за саопштавање наређења за повлачење и напредовање. Други ритмови и технике били су детаљно описани у текстовима из тог периода. Према ратној хроници Gunji Yoshū, девет сетова од пет удараца позивало би савезника у битку, док је девет сетова од три ударца, убрзаних три или четири пута, био позив за напредовање и гоњење непријатеља. Фолклор из 16. века о легендарном цару Кеитаију из 6. века нуди причу да је он набавио велики бубањ из Кине, који је назвао Senjin-daiko (; „предњи бубањ”). Сматрало се да га је цар користио како би охрабрио своју војску и застрашио непријатеље.
У традиционалним окружењима Таико је укључен у јапанско позориште због ритмичких потреба, опште атмосфере и, у одређеним окружењима, декорације. У кабуки представи Прича о Широишију и хроникама Таихеи, сцене у четвртима за забаву праћене су таико бубњевима ради стварања драмске напетости. Но позориште такође садржи таико музику, где се извођење састоји од веома специфичних ритмичких образаца. Школа бубњања Конпару (), на пример, садржи 65 основних образаца поред 25 посебних образаца; ови обрасци су категорисани у неколико класа. Разлике између ових образаца укључују промене у темпу, акценту, динамици, висини тона и функцији у позоришном извођењу. Обрасци су такође често повезани у прогресије.
Таико наставља да се користи у гагакуу, традицији класичне музике која се обично изводи у Царској палати у Токију, као и у локалним храмовима и светилиштима. У гагакуу, једна компонента уметничке форме је традиционални плес, који је делом вођен ритмом који поставља таико.
Таико је играо важну улогу у многим локалним фестивалима широм Јапана. Такође се користе за пратњу верске ритуалне музике. У кагури, категорији музике и плесова који потичу из шинтоистичких пракси, таико се често појављује заједно са другим извођачима током локалних фестивала. У будистичким традицијама, таико се користи за ритуалне плесове као део Бон фестивала. Таико, заједно са другим инструментима, поставља се на врхове торњева који су украшени црвено-белом тканином и служе за пружање ритма плесачима који су окружени око извођача.
Куми-даико thumb|left|Куми-даико група наступа у Аичију носећи хачимаки.|alt=Куми-даико група наступа у Аичију носећи хачимаки Поред инструмената, израз таико се такође односи на само извођење, а обично и на један стил који се зове куми-даико, или свирање у ансамблу (за разлику од фестивалских наступа, ритуала или позоришне употребе бубњева). Куми-даико је развио Даихачи Огучи 1951. године. Он се сматра мајстором извођења и помогао је у трансформацији таико наступа од његових корена у традиционалним окружењима на фестивалима и у светилиштима. Огучи је био обучен као џез музичар у Нагану, и у једном тренутку му је рођак дао стари комад записане таико музике. Неспособан да чита традиционалну и езотеричну нотацију, Огучи је пронашао помоћ за транскрипцију дела, и самостално додао ритмове и трансформисао дело како би прилагодио више таико свирача на инструментима различитих величина. Сваки инструмент је служио специфичној сврси која је успоставила данашње конвенције у куми-даико извођењу.
Огучијев ансамбл, Осува Даико, укључио је ове измене и друге бубњеве у своје наступе. Такође су осмислили нове комаде који су били намењени нерелигиозним наступима. Неколико других група појавило се у Јапану током 1950-их и 1960-их. Оедо Сукероку Даико формиран је у Токију 1959. године под вођством Сеида Кобајашија, и назива се првом таико групом која је професионално наступала на турнејама. Глобално, куми-даико извођење постало је видљивије током Летњих олимпијских игара 1964. у Токију, када је представљено током Фестивала уметности.
Куми-даико је такође развијен кроз вођство Дена Тагајасуа (), који је окупио младе људе спремне да посвете цео свој начин живота свирању таико бубњева и одвео их на острво Садо на обуку, где су се Ден и његова породица населили 1968. године. Ден је одабрао острво на основу жеље да оживи народну уметност у Јапану, посебно таико; инспирисала га је традиција бубњања јединствена за Садо звана ондеко (; „демонско бубњање” на дијалекту Садо) која је захтевала значајну снагу за добро свирање. Ден је назвао групу „За Ондекоза” или кратко Ондекоза, и увео ригорозан скуп вежби за своје чланове, укључујући трчање на дуге стазе. Године 1975, Ондекоза је била прва таико група која је имала турнеју у Сједињеним Америчким Државама. Њихов први наступ догодио се одмах након што је група завршила трчање Бостонског маратона носећи своје традиционалне униформе. Године 1981, неки чланови Ондекозе одвојили су се од Дена и формирали другу групу под називом Кодо под вођством Еитецуа Хајашија. Кодо је наставио да користи острво Садо за ригорозну обуку и заједнички живот, и наставио је да популаризује таико кроз честе турнеје и сарадње са другим музичким извођачима. Кодо је једна од најпрепознатљивијих таико група како у Јапану тако и широм света.
Процене броја таико група у Јапану варирају до 5.000 активних група, али конзервативније процене стављају број ближе 800 на основу чланства у Нипон Таико фондацији, највећој националној организацији таико група. Неки комади који су произашли из раних куми-даико група и који се и данас изводе укључују Yatai-bayashi из Ондекозе, Isami-goma (; „галопирајући коњ”) из Осува Даико, и Zoku (; „племе”) из Кодоа.
Категоризација + Таико према начину израде Остали
Таико су развијени у широк спектар ударачких инструмената који се користе у jaанским народним и класичним музичким традицијама. Рани систем класификације заснован на облику и напетости предложио је Франсис Тејлор Пигот 1909. године. Таико се генерално класификују на основу процеса израде или специфичног контекста у којем се бубањ користи, али неки нису класификовани, као што је играчка ден-ден даико.
Уз неколико изузетака, таико имају тело бубња са главама на обе стране тела и затворену резонантну шупљину. Глава може бити причвршћена за тело помоћу бројних различитих система, као што је употреба ужади. Таико може бити подесив или неподесив, у зависности од коришћеног система.
Таико су категорисани у три типа на основу процеса израде. Бјо-учи-даико () су конструисани тако што је кожа прикована за тело. Шиме-даико () су класично конструисани са кожом постављеном преко гвоздених или челичних прстенова, који се затим затежу ужадима. Савремени шиме-даико се затежу помоћу система вијака или затезача причвршћених за тело бубња. Цузуми () су такође бубњеви затегнути ужадима, али имају карактеристичан облик пешчаног сата и њихове коже су направљене од јелење коже.
Бјо-учи-даико су историјски прављени само од једног комада дрвета; и даље се праве на овај начин, али се такође израђују од дрвених дуга. Већи бубњеви се могу направити од једног комада дрвета, али по много већој цени због потешкоћа у проналажењу одговарајућих стабала. Пожељно дрво је јапанска зелкова или кејаки, али се користи и низ других врста дрвета, па чак и винска бурад, за израду таико бубњева. Бјо-учи-даико се не могу штимовати.