десно|мини|274x274п|Нежни пољупци Многе заједнице имају традиције које укључују љубљење. Љубљење може означавати радост или се користити као део поздрава. Љубљење подразумева додиривање усана са уснама или другим делом тела друге особе, као што су образ, глава или шака. Понекад људи љубе своје пријатеље као начин да пожеле срећу или да изразе осећања.

Поздрави десно|мини|249x249п|Денис Тачер, супруг тадашње премијерке Уједињеног Краљевства Маргарет Тачер, поздравља тадашњу америчку прву даму Ненси Реган љубећи јој руку, 1988. година. У западном свету, пољубац је уобичајен гест поздрава и понекад се чак и очекује. У свим културама људи се међусобно поздрављају као знак препознавања, наклоности, пријатељства и поштовања. У зависности од прилике и културе, поздрав може имати облик руковања, загрљаја, наклона, климања главом, трљања носева, пољупца у усне или пољубаца у образ. Љубљење у образ најчешће је у Европи и Латинској Америци и постало је стандардни облик поздрава у латинској Европи.

Иако је љубљење у образ уобичајен поздрав у многим културама, свака земља има своје специфичне обичаје. У Словенији, Турској, Србији, Етиопији, Северној Македонији, Црној Гори, Русији, Холандији, Луксембургу, Швајцарској, Пољској и Либану уобичајено је „пољубити се три пута, наизменично у оба образа”. Италијани, Хрвати и Мађари се приликом поздрава обично љубе два пута, док је у Мексику и Белгији довољан један пољубац. У Еквадору се жене љубе искључиво у десни образ, а у Оману није неуобичајено да се мушкарци, након руковања, међусобно пољубе у нос. Француска култура подразумева пољупце у образ при поздрављању, али се обичаји разликују у зависности од региона: у већем делу Француске најчешћа су два пољупца, у Прованси се дају три, а у Нанту се размењују четири.

Традиције љубљења често су биле измењене током пандемије Ковида 19 како би се избегло ширење тешких болести.

Места за љубљење

Пољуби ме на клупи за љубљење мини|249x249п|Број пољубаца у Француској. мини|249x249п|Образ дат за први пољубац у Француској. Матурска генерација Универзитета Сиракјус из 1912. године оставила је за собом камену клупу. Тим гестом, дипломци су се надали да ће „покренути традицију да генерације које завршавају студије остављају сличне поклоне који би допринели лепоти кампуса”. Иако клупа доприноси изгледу универзитетског квадрата, она је временом постала много више од обичног места за седење. Током 1950-их веровало се да ће жена која буде пољубљена док седи на клупи „избећи ризик да остане неудата”. Године 1970. традиција је проширена тврдњом да жена мора бити пољубљена на клупи како би дипломирала и удала се. Данас важи веровање да ће се двоје људи који се пољубе седећи на клупи за љубљење на крају венчати.

Нађи ме код стуба за љубљење десно|мини|211x211п|Туриста љуби Бларни камен. Стуб за љубљење, који носи регистарску салу на острву Елис, представља чувени стуб код кога су се милиони имиграната у Сједињеним Америчким Државама поново сусретали са својим породицама. У регистарској сали завршаване су последње фазе имиграционог поступка, након чега је кретање ка стубу означавало значајан тренутак њиховог пута. Обрађени имигранти тражили су чланове породице који су их чекали код стуба за љубљење. Некада обичан стуб, особље на острву Елис назвало је „стубом за љубљење” као реакцију на „радосна поновна окупљања” и пољупце између сродника и вољених особа. Имигранти су не само подносили дуго путовање до Сједињених Држава, већ су по доласку пролазили и кроз опсежан поступак провере. Тај емотивни процес укључивао је физичке прегледе, медицинска задржавања, саслушања одбора за жене и децу без пратње, као и раздвајање од чланова породице. Угледати стуб за љубљење на крају пута у Америку представљало је снажан емотивни завршетак њиховог искуства. Стуб за љубљење симболизује слободу, поновно окупљање и нови почетак.

Љубљење Бларнијског камена Љубљење Бларни камена (познатог и као Камен красноречивости) представља популаран обичај у замку Бларни у Ирској. Камен се налази испод бедема на парапету, што његово љубљење чини захтевним. У прошлости су људе вешали наглавачке преко парапета и спуштали како би могли да дохвате камен. Међутим, након што је један човек погинуо услед пада, уведен је нови систем. Данас особа лежи на леђима, док јој неко придржава ноге, и спушта се надоле држећи се за гвоздене шине, како би могла да дохвати камен који људи љубе већ стотинама година. Порекло ове традиције није познато, али се верује да они који успеју да пољубе камен добијају дар красноречивости. Према једној легенди, старица коју је краљ Манстера спасао од утапања наградила га је бацивши чини на камен, дајући му магичну способност говора сваки пут када га пољуби. Друга прича говори о некадашњем владару замка, Дермонту Макартију, познатом по томе што никада није предао замак краљици Елизабети I. Иако се од њега очекивало да замак уступи као знак лојалности, Макарти је увек налазио уверљиве и красноречиве разлоге да то одложи, па је краљица почела да то назива „бларнијским говором”. Реч blarney данас означава „способност да се утиче и убеђује лепим речима и благим говором, без вређања”. Ово је довело до уверења да ће свако ко пољуби камен стећи Макартијеву вештину, односно „дар говора”, како га мештани називају. Многи су путовали да би постали речитији, укључујући сер Валтера Скота, светске лидере, америчке председнике и међународне забављаче. Сви долазе због истог обећања: пољубите Бларнијски камен и „никада више нећете остати без речи”.

Посебне прилике

Љубљење испод имеле Обичај је да се пар који се на Божић нађе испод имеле пољуби. Имела се најчешће користи као божићни украс, мада се таква употреба ретко помињала пре 18. века. Ова традиција проширила се широм енглеског говорног подручја, али је углавном непозната у остатку Европе. Амерички писац Вашингтон Ирвинг описао ју је 1820. године у делу Књига скица Џефрија Крејона, Џентлмен”: „Имела се и даље о Божићу качи у сеоским кућама и кухињама, а младићи имају привилегију да љубе девојке испод ње, при чему сваки пут уберу по једну бобицу са жбуна. Када се све бобице оберу, привилегија престаје.”

Неки тврде да порекло традиције љубљења испод имеле потиче из старе нордијске митологије. Према миту, богиња Фриг је имала сина Балдра. По његовом рођењу учинила је да му све биљке не могу нашкодити, али је превидела имелу. Бог несташлука Локи навео је другог бога да убије Балдра копљем направљеним од имеле. Богови су на крају вратили Балдра у живот, а Фриг је објавила да ће имела доносити љубав, а не смрт. Људи су потом почели да се љубе испод имеле како би испоштовали богињу и обележили Балдрово васкрсење.

Према другој теорији, традиција потиче из старог вавилонско-асирског царства. Неудате жене наводно су стајале испод имеле окачене испред храма богиње лепоте и љубави. Очекујући да се повежу са првим мушкарцем који им приђе, оне се, међутим, нису љубиле. Историјски гледано, имела је сматрана натприродном, лековитом биљком. Веровало се да подстиче плодност, а њени листови су сматрани афродизијаком. Због тога је имела некада била део свадбених обреда и стављана испод брачних постеља ради среће. Касније се овај обичај појавио у Енглеској, где су младићи љубили жене које су стајале испод имеле и после сваког пољупца брали по једну бобицу. Када би све бобице нестале, сматрало се лошом срећом наставити са љубљењем испод те имеле. Важно је напоменути да је у том периоду пољубац схватан веома озбиљно — обично као обећање брака.

Новогодишњи пољубац У неким западним културама постоји обичај да се људи пољубе у тренутку када часовник откуца поноћ у новогодишњој ноћи. Према једном сујеверју, ако неко тада не пољуби никога, очекује га година усамљености.

Током прославе шкотског Хогманаја, уобичајено је да се након поноћи, односно „звона”, покуша пољубити свако у просторији.

Први пољубац Први пољубац једне особе или између пара понекад се сматра значајним животним догађајем, што код људи који га доживљавају може изазвати стрес.

Свадбени пољубац десно|мини|250x250п|Први пољубац брачног пара. У западним културама постоји обичај да се младенци пољубе на крају свадбене церемоније. Неки хришћани верују да пољубац симболизује размену душа између невесте и младожење, испуњавајући библијски стих да ће „двоје постати једно тело”. Међутим, поједини аутори порекло овог обичаја везују за староримску традицију, у којој је размена пољупца означавала закључење уговора. Иако пољубац није формални услов церемоније, већина га доживљава као радостан почетак брака. Најтрадиционалнији начин да гости подстакну младенце да се пољубе јесте куцање чашама. Према једној старој хришћанској традицији, звук куцања плаши ђавола, а младенци се љубе у његовом одсуству. Други обичај подразумева звоњење звончићима постављеним на столовима од стране свадбене поворке; звук звона даје знак младенцима да се пољубе.

Млади и љубљење У неким западним земљама, дечја и тинејџерска култура укључује бројне једноставне песме о љубљењу, љубави и романси, од којих се неке баве сломљеним срцем, а друге трајном љубављу.

У зависности од варијанте коју деца познају, песма понекад има и додатне строфе.

Верски пољубац

Љубљење у хришћанству Љубљење као израз части, поштовања, па чак и опраштања, традиција је присутна у многим хришћанским конфесијама. У православном хришћанству, љубљење икона, сликаних представа Исуса Христа и светаца, представља основни облик поштовања (поштовања, односно венације). Поштовање светих ликова древни је обичај који потиче из 5. и 6. века и и данас је саставни део православног богослужења. Кроз поштовање икона, православни хришћани исказују поштовање према личностима и догађајима приказаним на икони.

Још једна хришћанска традиција љубљења позната је као „пољубац мира”. Овај обичај потиче од апостола Павла, који је хришћанима наложио да „поздрављају једни друге светим пољупцем” (Римљанима 16:16). Данас се током обреда пољупца мира верници међусобно поздрављају руковањем, загрљајем или пољупцем у образ, као знак узајамног опраштања.

Љубљење стопала представља важан хришћански верски обред. Прање стопала, које претходи љубљењу, знак је понизности и сматра се „чином скромне, љубавне и самопожртвоване службе”. Исус је опрао стопала својим ученицима, а затим им заповедио да „перу једни другима ноге” (Јован 13:12), као израз љубави и понизности, односно службе кроз коју се може исказати „љубав Божја и спасоносна, очишћујућа благодат нашег Спаситеља Исуса Христа” међу верницима. Након очишћења, стопала су се љубила као чин служења. Поступајући као најнижи слуга, Исус је показао какав се облик служећег вођства очекује од његових ученика.

Према хришћанском предању, Јуда је издао Исуса пољупцем, чиме га је осудио на смрт.

Љубљење папиног прстена Љубљење Рибарског прстена (итал. anello del pescatore) вековна је римокатоличка традиција. Сваком новоизабраном папи дарује се златни прстен са његовим именом у рељефу и приказом Светог Петра у рибарском чамцу. Назив папа (лат. papa; од грч. πάππας, pappas, дечја реч за оца) неформално је име за бискупа Рима, за кога се верује да је први био апостол Петар, познат као један од „ловаца људи” (Марко 1:17 ). Првобитно је прстен служио за печаћење докумената, историјски познатих као папске буле, али је ова пракса укинута 1842. године, када је восак замењен печатом. Данас римокатолици исказују поштовање владајућем папи клечањем и љубљењем његовог прстена.

Љубљење бискупског прстена Љубљење руке или прстена бискупа (итал. baciamano) представља древни обичај.

Види још

Пољубац Традиције

Референце

Спољашње везе

Више игара љубљења Хијерархија

Категорија:Традиција Категорија:Љубљење