мини|249x249п|Вила и башта у јулу 2013. године Вила ди Кастело налази се у брдовитој зони Кастело у Фиренци, веома близу других медичејских вила као што су Ла Петраја и Топаја, а посебно је позната по својим величанственим вртовима, који су по значају одмах иза вртова Боболи. Данас је вила, позната и као Вила Реале, Л’Олмо или Ил Вивајо, доступна за посете само уз претходну резервацију и то у посебним приликама, јер је седиште Академије дела Круска и Опере италијанског речника. Задњи врт, међутим, редовно је отворен за јавност и њиме управља Регионална дирекција музеја Тоскане, периферни орган Министарства за културна добра и активности.

Историја Порекло виле Топоним Кастело потиче од цистерни (castellum) римског аквадукта који је пролазио овим подручјем, изграђеног по налогу сенатора Марка Опелија Макрина, каснијег римског цара. По тим „кастелима” насеље је добило назив Кастело дел’Олмо, по бресту који се ту налазио.

Вила, која је постојала већ у XIV веку, купљена је око 1477. године од породице Дела Стуфа од стране Лоренца и Ђованија ди Пјерфранческа де Медичија, припадника „пучког” огранка породице. Они су је проширили и украсили уметничким делима, међу којима су и Ботичелијеве слике Пролеће и Рађање Венере, данас чуване у Галерији Уфици.

Током опсаде Фиренце (1529–1530) вила је опљачкана и запаљена, али је претрпела релативно малу штету у поређењу са другим објектима изван градских зидина. Након пада Фирентинске републике, насеље је обновљено, а становници су се вратили уобичајеним делатностима.

Косимо I Од 1538. године Козимо I де Медичи, у међувремену војвода Фиренце, поверио је Ђорђу Вазарију обнову виле, а Николу Триболију пројекат врта, замишљеног као место репрезентације и политичке пропаганде. Врт је био један од првих великих примера италијанског врта и снажно је утицао на каснији развој вртне уметности, нарочито на Врт Боболи. Значајан допринос дали су и инжењер Пјерино да Сан Кашано и Бенедето Варки.

Првобитна симболика врта представљала је Тоскану у малом, са алегоријским приказима планина и река које окружују Фиренцу, као и скулптурама које су истицале моћ и врлине династије Медичи. У ложи виле налазио се циклус свечаних фресака Понторма, посвећен повратку Златног доба (1538–1543).

Након смрти Триболија 1550. године радове су наставили Давиде Фортини и Ђорђо Вазари, али првобитни план проширења врта и удвостручења виле никада није у потпуности реализован, јер се Козимо посветио другим пројектима, попут обнове Палацо Векија и изградње великовојводске резиденције у Палацо Пити.

Остали Медичи Када је вила прешла у руке Фердинанда I де Медичија, сина Козима, коначно је завршена између 1588. и 1595. године проширењем источне стране, декорацијом фасада и новим јужним улазним порталом. Овај изглед забележен је у луњети Ђустa Утенса, данас у Музеју „Фиренца ком ера”. У овом периоду, вила је била у пуном сјају и два пута ју је посетио Мишел де Монтен (1580. и 1581.), а једном Јозеф Фиртенбах. Вилу су касније посећивали различити чланови породице Медичи, међу којима: Марија Магдалена од Аустрије, пре уласка у Фиренцу ради венчања са Козимом II; Кристина де Лорена, која је овде умрла 1636; Дон Лоренцо де Медичи, који је наручио фреске Вигиланца и Сан код Волтерана (око 1640); Кардинал Ђован Карло де Медичи, који овде није наручивао уметничке радове и умро 1663; Козимо III, који је често посећивао вилу, иако је више волео Вилу Топаја; он је овде узгајао вредну врсту индијског јасмина „мугерино”, поклон Петра II, краља Португала, 1688. године, за који је подигнут посебан тепидаријум у Ортачију.

Вила Вила Медичи у Кастелу има архитектонску структуру састављену од предњег и задњег правоугаоног корпуса, повезаних на свакој страни квадратним корпусом; четири корпуса заједно ограничавају унутрашње двориште правоугаоног облика. Цели комплекс се развија на два нивоа.

Фасада је елегантна и једноставна, с великим порталом од серена камена и „клечећим” прозорима у приземљу, док је на првом спрату серија једноставних прозора с каменим клемама и прагом. Неке прозорске отворе у мезанину украшавају илузионистичке слике (тромп-л’оеил). Приземне прозоре користе подруми.

Централни део виле је двориште из XVI века са две ложе на краћим странама. Од оригиналне декорације остало је само фреско Анђео јавља Марији у луњети на степеницама, приписано Рафаелино дел Гарбу.

У приземљу се налази велики салон са пејзажним фрескама из XIX века, данас намењен конгресима и састанцима Академије дела Круска, које приказују околину Фиренце и замишљене погледе с рушевинама и колонама, као продужетак врта.

Поред салона налазе се мала капела и „Сала ормара”, украшена фреском Годишња доба. У приземљу је и „Сала пала” с 153 дрвених „пала” које представљају академике Академије, с њиховим псевдонимима, девизама и малим грбовима. Међу њима су сачувани значајни радови, као алегорија Филипа Балдинучија и портрет Светог Занобија. Дрвени столци у облику преврнутих корпи за хлеб са уметнутим „пала” служе као наслоњен. Симбол Академије је фрулон, инструмент сличан ситачу за просејавање брашна.

Врт виле Испред виле простире се спектакуларан дрворед, перпендикуларно на улицу Сестезе, који се завршава у великом полукружном травнатом платоу са ниским зидом. На том месту некада су биле рибњаке, напајане са два бочна канала, по којима је вила понекад називана и Вила дел Вивајо. Првобитно је било предвиђено продужавање дрвореда до реке Арно. Данас је дрворед јавни парк, а приступ самом врту виле омогућен је кроз велики капијски улаз са леве стране.

Врт представља најбоље очуван пример италијанског врта по канонима Леона Батиста Албертија. Неке карактеристике потичу још из XV века, као компактна и геометријска форма на три терасе које се спуштају према задњем делу виле, док су додаци из наредног века, попут Гротте животиња, руралних фигура и воде, типични за маниризам. Врт је организован око централне осе перпендикуларне на вилу.

У августу 2013. године врт је награђен као најлепши парк у Италији у XI издању конкурса за категорију јавних паркова.

Грот животиња Грот животиња је један од најзначајнијих и најатрактивнијих примера маниристичке архитектуре, осмишљен од Никола Триболија и вероватно завршен уз помоћ Ђорђа Вазарија, с делима Ђамболонге. Посетиоце је очарао Монтен, који га је описао у својим мемоарима. Грот се приступа кроз портал са две тосканске колоне и у потпуности је обложен калцитним „спужвама”. Плафон и лукови су украшени полихромним мозаицима од шљунка и шкољки. Комплекс чине главна просторија и мања „скарсела”, са фонтанама у сваком углу – мермерним кадама над којима су скулптуре животиња од различитих врста камена. Хидраулички систем омогућава зраке воде са плафона, пода и скулптура, стварајући ефекат хладне и сјајне атмосфере.

У центру је вероватно била постављена статуа Орфеја, а уз грот налазе се две нише са кадама и калупи скулптура гладијатора, рад Доменика Пјератија, укључујући римску копију античког оригинала.

Референце

Категорија:Музеји у Италији