десно|мини|Бесна Кобила, највиша планина на територији некадашњег Крајишта десно|мини|Геолошке формације у кањону реке Шегаве у Ћустендилској области у Бугарској Крајиште или на бугарском Краище је историјско-географска област која је обухватала територију југозападне Бугарске, југоисточне Србије и веома мали део на североистоку Северне Македоније.

Етимологија Појам „крајиште” је старословенског порекла. Означава граничне регионе и води порекло из времена средњевековне српско-бугарске границе. Ова област и данас има такав карактер.

Географија Територију коју је захватала област некадашњег Крајишта карактеришу висоравни и планине мале до средње висине, испресецане долинама. На западу је ова област ограничена долином Јужне Мораве у Србији. На северу се простире до територије Знепоља са долином Јерме и досеже до Радомирског басена. На истоку и југу су Дупнички и Ћустендилски басени и реке реке Џерман и Струма, које ову област одвајају од виших планина Риле и Осогова. На југозападу се протеже до Криве реке у Северној Македонији.

Највиши врх Крајишта је Бесна Кобила (1.922 m), на истоименој планини Бесна Кобила у Србији. Највиши врх у Бугарској је Kрвави камен (1.738 m) на Милевској планини, чији гребен представља границу Србије и Бугарске. Већи градови који се данас налазе на територији некадашњег Крајишта су Трн и Земен у Бугарској и Босилеград у Србији.

Историја Крајиште представља физичко-географску и историјско-географску област у западној Бугарској и источној Србији, а сасвим мали део на крајњем југозападу припада територији Северне Македоније. Јордан Захариев, увео је термин „Ћустендилско Крајиште“, којим указује на део веће историјско-географске области Крајиште, које се налази северозападно од Ћустендила, између Радомирске околије на истоку, Трнске на северу, српско-бугарске границе, каква је била до 1919, на западу и Ћустендилске околије, у чијим је границама била до 1901, на југу. Током историје Ова област је била под бугарском, српском и турском влашћу.

Први поуздани подаци о становницима на овим просторима односе се на Ашане, за које је установљено где су долазили са стоком на испашу. Пошто су говорили грчки, постојало је мишљење да су они Грци. Ашани су сматрасматрани за грцизиране староседеоце балканског полуострва и сврставани су у припаднике старобалканског романизованог становништва Саракачана. Најзначајније етничке промене догодиле су се почетком и крајем средњег века. Отпочеле су досељавањем Словена, а посебно крајем 6. века инвазијом Бугара, када су Словени асимиловали староседелачка аутохтона племена Трачана, Илира и Влаха, који су били мешавина Илира и Трачана са Римљанима. Ове промене завршиле су се најездом Османлија у 14. веку.

После ослобођења од Турака 1878. године, на територији Ћустендилског Крајишта формирана је Изворска околија, са административним центром у селу Извор. Године 1890. административни центар је премештен у Босилеград. Овим чином Крајиште губи административни карактер и постаје историјско-географска област, која данас обухвата целокупну територију општине Босилеград, делове општина Сурдулица, Трекљано и Ћустендил. Налази се између Завалске планине на северу и планина Осогово, Влахина и Рила на југу. На истоку досеже до подножја планина Витоша и Верила, а на западу до долине Јужне Мораве. Цела област Крајште дели се на три дела – Ћустендилско, Трнско и Земенско Крајиште. После Првог светског рата, територија са административним центром у Босилеграду, према одредбама Нејског мировног уговора 1920. године, припала је Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, а касније Југославији и данас је позната као Босилеградско Крајиште.

Антропогеографска истраживања На географским картама Отоманског царства из 1867. године подручје Крајишта се још увек приказује као неистражено подручје. Први га је „открио“ и о њему писао чешки историчар и универзитетски професор Константин Јиречек, који је у својим делима оставио бројне податке о овом подручју. Регион Крајишта је до 1920. године припадао само Бугарској, у границама Ћустендилског Крајишта.

Иако су Јиречекови подаци били фрагментирани, били су основа за будуће, детаљније истраживање Јордана Захариева, чија књига „Ћустендилско Крајиште” () представља прво темељито антропогеографско истраживање овог региона. Интересовање за ову монографију у Србији јавља се после 1920. године, када је део Ћустендилског Крајишта, Босилеград и околина, према одредбама Нејског мировног уговора, припао Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Године 2016. Српска академија наука и уметности објавила је оригинално фототипско издање ове монографије из 1918. године (на бугарском језику) у књизи Власина и Крајиште, 27. књизи у едицији Корени – Српске земље; Насеља, порекло становништва, обичаји.

Истовремено када и Захаријев, антропогеографска испитивања овог региона вршио је и Риста Т. Николић. Према њему, Крајиште, са својим административним центром у Босилграду, део је централног Балкана. Ова област заузима територију омеђену врањском, ћустендилском, радомирском и лесковачком котлином. Простире се по огранцима Осогова, настављајући преко Патарице и Стрешера до близу Реја. На северу се простире од Стрешера и развођа Струме према Врлој Реци и Власини. На западу граница иде до Варденика, Мркше и Црног Врха, а на југу престаје где почиње Ћустендилска котлина. На североистоку и истоку граница Крајишта је одређена као и према Ћустендилу самим тим што је Крајиште висока и планинска област, простором који се наставља котлинама и равницом. Планине ове области припадају групи родопских планина (Николић, 1912). Референце

Литература

Категорија:Области Србије Категорија:Пчињски управни округ Категорија:Географија Северне Македоније Категорија:Српске државе Категорија:Географија Бугарске Категорија:Општина Крива Паланка Категорија:Историја Босилеграда