Панч и Џуди је традиционална енглеска луткарска представа у којој се појављују господин Панч и његова супруга Џуди. Извођење се састоји од низа кратких сцена, од којих свака приказује интеракцију између два лика, најчешће анархичног господина Панча и још једног лика који обично постаје жртва намерног насиља Панча уз елементе слепстик хумора. Први пут се појавивши у Енглеској 1662. године, Панч и Џуди су у листу Дејли телеграф описани као „ослонац британске приморске сцене“. Различите епизоде Панчеве комедије — које често изазивају шокирани смех — доминиране су кловновским понашањем господина Панча. Представу изводи један луткар унутар кабине, познат још од викторијанског доба као „професор“ или „панчмен“, а понекад му помаже и „ботлер“, који окупља публику испред кабине, најављује представу и прикупља новац („флашу“). Ботлер може и да свира пратећу музику или звучне ефекте на бубњу или гитари, као и да се упушта у разговор са луткама, понекад понављајући реплике које је публици можда било тешко да разуме. У викторијанској ери, бубањ и панове фруле били су омиљени инструменти. Данас већина професора ради самостално, пошто је потреба за ботлером постала мање важна када је улично извођење уступило место плаћеним наступима на приватним забавама или јавним догађајима. У савременим представама публика се подстиче да учествује, дозивајући ликове на сцени — најчешће вичући „Он је иза тебе!“ — како би их упозорила на опасност или им указала на оно што се дешава иза њихових леђа. Историја thumb|upright|left|Плоча код цркве Светог Павла у Ковент гардену, Лондон, која обележава прво забележено извођење Панча и Џудија 1662. године Представа Панч и Џуди, коју је Лондонски музеј означио као „икону енглеске забаве“, има корене у италијанској commedia dell'arte из 17. века. Лик Панча потиче од неапољског типског лика Pulcinella, који је англицизован у Punchinello. Он је варијација на исте теме као Господар нереда и бројне фигуре трикстера које се налазе у митологијама широм света. Панчова супруга је првобитно носила име „Џоан“.
Лик који је постао анархични господин Панч први пут је забележен у Енглеској 9. маја 1662. године, што се традиционално сматра Панчевим рођенданом у Уједињеном Краљевству. Панч и Џуди су почели да се развијају током периода Рестаурације Стјуарта (која почиње 1660), доба у ком су уметност и позориште цветали. Краљ Чарлс II је ступио на престо 1660. године и заменио пуританске вође Оливера Кромвела и Ричарда Кромвела, чиме је позоришна култура обновљена. Кромвел је строго следио пуританско уверење да је позориште неморално и да га треба забранити, што је довело до њиховог затварања 1642. године. Репресивни режим је такође довео до затварања уличних забављача. Долазак Чарлса II на престо окончао је Интеррегнум, пуританско законодавство је проглашено ништавним и започет је толерантнији период уметности и културе. Вилијам Ленгли из листа The Telegraph пише да Панч и Џуди „велики део свог првобитног успеха дугују суморној безрадосности Кромвелове Енглеске. Повратак Чарлса II на престо 1660. године ослободио је огромну јавну потражњу за популарном забавом“. Дневничар Самјуел Пипс је посматрао марионетску представу са раном верзијом лика Панча у Ковент гардену у Лондону. Изводио ју је италијански луткар Пјетро Ђимонде, познат као „Сињор Болоња“, један од многих забављача са европског континента који су дошли у Енглеску након рестаурације. Пипс је тај догађај описао у свом дневнику као „италијанску луткарску представу, унутар ограде, која је веома лепа“. У представи Панч и Џуди, Панч говори препознатљивим крештавим гласом, који се производи помоћу справе познате као Свизл или swatchel, коју професор држи у устима и којом преноси његов весели кикот. То даје Панчу гласовни квалитет као да говори кроз казу. Име Џоан је промењено у Џуди јер је „Џуди“ било лакше изговарати са свизлом него „Џоан“. Толико је важан Панчев препознатљив звук да у круговима Панча и Џудија постоји извесна контроверза око тога да ли се представа без -а уопште може сматрати правом представом Панча и Џудија. Остали ликови не користе свизл, па пaнчмен мора да га наизменично користи и одлаже, док га и даље држи у устима. Представе Панча и Џудија су првобитно биле марионетске када су донете из Италије, али су касније поново осмишљене у стилу ручних лутака како би се прилагодиле насилним покретима ликова без сметњи од конаца марионета. Ручне лутке су се често управљале тако што се палац стављао у једну руку, средњи, домали и мали прст у другу руку, а кажипрст у главу. thumb|Панч или Први мај, слика из 1829. године аутора Бенџамина Роберта Хејдона, која приказује уличну сцену у Лондону са представом Панча и Џудија Почетком 18. века, луткарско позориште са Панчем достигло је врхунац популарности, а извођач Мартин Пауел је привлачио бројну публику како у свом Punch's Theatre у Ковент гардену, тако и раније у провинцијском Бату. Пауелу се приписује да је „у великој мери одговоран за облик који је драма Панча и Џудија попримила“. Године 1721. у Даблину је отворено луткарско позориште које је радило деценијама. Глумица у мушким улогама Шарлот Чарк водила је успешно, али краткотрајно Панчево позориште у Старом тениском терену у Сент Џејмсу, Вестминстер, изводећи адаптације Шекспира као и комаде које су писали она сама, њен отац Коли Сибер и њен пријатељ Хенри Филдинг. Филдинг је касније водио сопствено луткарско позориште под псеудонимом Madame de la Nash како би избегао цензуру повезану са позоришним Законом о лиценцирању из 1737. Панч је био изузетно популаран у Паризу и, до краја 18. века, извођен је и у некадашњим британским америчким колонијама, где је Џорџ Вашингтон, љубитељ представе, куповао карте. Међутим, марионетске продукције су биле скупе и незграпне за постављање и транспорт, извођене у празним салама, задњим просторијама крчми или унутар великих шатора на годишњим пољопривредним сајмовима у Енглеској, као што су Бартоломејски сајам и Мејфер. У другој половини 18. века, марионетске трупе су почеле да уступају место представама са ручним луткама, које је изводио један луткар из уске, лагане кабине, обично уз помоћ асистента или „ботлера“, који је окупљао публику и прикупљао новац. Ове представе су могле да путују кроз мање градове или да се крећу од ћошка до ћошка дуж прометних лондонских улица, дајући више извођења у једном дану. Лик Панча се прилагодио новом формату, прелазећи од комичара на концима који је изговарао шокантне ствари у агресивнију ручну лутку која је могла да чини шокантна — и често насилна — дела другим ликовима. thumb|Представа Панча и Џудија — са црвено-бело пругастом луткарском кабином — на плажи Вејмут у Дорсету, на јужној обали Енглеске Покретна луткарска кабина за представе Панча и Џудија са ручним луткама крајем 18. и почетком 19. века могла је лако да се постави и првобитно је била прекривена карираним платном за душеке или било којом јефтином тканином која би се нашла при руци. Касније викторијанске кабине биле су упадљивије, нарочито оне коришћене за божићне забаве и друга унутрашња извођења. У 20. веку, међутим, црвено-бело пругасте луткарске кабине постале су иконична обележја плажа многих енглеских приморских и летњих туристичких одмаралишта. Временом је дошло и до значајне промене у циљној публици представе. Првобитно је била намењена одраслима, али је у касној викторијанској ери постала превасходно дечја забава. Старији чланови поставе, као што су Ђаво и Панчова љубавница „Лепа Поли“, престали су да се појављују када су оцењени као неприкладни за младу публику. Радња се мења, али неке фразе остају исте деценијама или чак вековима. На пример, Панч редом уклања своје непријатеље и и даље пискавим гласом изговара своју чувену узречицу: „Тако се то ради!“ Израз „задовољан као Панч“ потиче управо од Панча и Џудија, односно од карактеристичног осећаја радосног самозадовољства господина Панча. Савремене британске представе Панча и Џудија више нису искључиво традиционалне дечје забаве на приморју какве су постале. Данас се могу видети на карневалима, фестивалима, рођенданским забавама и другим свечаним приликама. Веза Панча са приморјем, међутим, и даље је веома јака, што показује и годишњи дан Wis-BEACH који организује општинско веће града Визбича сваког лета: „сви приморски фаворити су на окупу, укључујући магарца, лежаљке, Панча и Џудија и рибу с помфритом“.
Ликови thumb|Панч и Џуди, снимљени у Излингтону, северни Лондон thumb|Ликови Панча и Џуди, Сиднеј, 1940 Ликови у представи Панч и Џуди нису фиксни. Они су слични глумачкој постави једне сапунице или народне приче као што је Робин Худ: главни ликови морају да се појаве, али споредни ликови се укључују по нахођењу извођача. Нови ликови могу бити додати, а стари уклоњени како се традиција мења. Уз Панча и Џуди, скуп ликова обично укључује њихову бебу, гладног крокодила, кловна, надобудног полицајца и реквизит у виду низа кобасица. Ђаво и општи џелат Џек Кеч и даље се могу појављивати, али ако се појаве, Панч ће увек изаћи као победник. Поставка једне типичне данашње представе Панча и Џуди укључује: Господин Панч Џуди Беба Констебл (познат и као Полицајац Џек) Џои Кловн Крокодил Костур Доктор Ликови који су некада били редовни, а данас се појављују повремено, укључују: Тоби Пса Духа Адвоката Хектора Коња Лепу Поли Џелата (познатог и као Џек Кеч) Ђавола Бидла Џима Кроуа („Црног човека“) Господина Скарамуша Слугу (или „Минстрела“) Слепца Други ликови су укључивали боксере, кинеске жонглере тањирима, актуелне личности, трик-лутку са издуживим вратом („Дворјанин“) и мајмуна. Живи пас Тоби је некада био редовна атракција, седео је на позорници и „наступао“ заједно са луткама. Панч носи живописну (традиционално црвену) лудску шарену одећу и шећернасто-купаст шешир са кићанком. Он је грбавац чији кукасти нос готово додирује закривљену, истурену браду. Носи штап (назван slapstick) величине готово као он сам, који слободно користи над већином осталих ликова у представи. Џуди носи кецељу, плаву хаљину и капу и често покушава да изгрди Панча када користи slapstick. Прича thumb|Господин ПанчГлин Едвардс је упоредио причу о Панчу и Џуди са причом о Пепељуги.. Second Edition 2011 Он истиче да постоје делови приче о Пепељуги које сви знају, наиме окрутне полусестре, позив на бал, згодни принц, добра вила, Пепељугина хаљина која се у поноћ претвара у дроње, стаклена ципелица која остаје иза, принчево трагање за њеном власницом и срећан крај. Ниједан од ових елемената не може бити изостављен а да се позната прича и даље исприча. Исти принцип важи и за Панча и Џуди. Сви знају да Панч лоше поступа са бебом, да се Панч и Џуди свађају и туку, да полицајац долази по Панча и добија укус његовог штапа, да Панч има веселе сукобе са разним другим ликовима и све их редом удара штапом, и да се на крају суочава са својим последњим непријатељем (који може бити џелат, ђаво, крокодил или дух). Едвардс тврди да права представа Панча и Џуди захтева ове елементе, иначе ће се публика осетити изневереном. Питер Фрејзер пише да се „драма развијала као низ инцидената којима се публика могла придружити или које је могла напустити у било ком тренутку, а велики део представе био је импровизован“.. New York: Van Nostrand Reinhold Company. . Library of Congress Catalog Card Number: 71-110085. Ово је разрадио Џорџ Спејт, који је објаснио да је заплет „попут приче састављене у салонској игри Последице ... представа, заиста, не треба да се сматра причом уопште, већ низом сусрета“.. Revised Edition 1970. Роберт Лич јасно ставља до знања да је „прича концептуални ентитет, а не фиксирани текст: средства њеног приповедања су, стога, увек променљива“.: . Розалинд Крон тврди да је прича морала бити епизодична како би пролазници на улици могли лако да се придруже или напусте публику током извођења..