Документарна хипотеза

мини|десно|Једна варијација документарне хипотезе из 20. века:

Документарна хипотеза (ДХ) је један од модела који библисти користе да објасне порекло и састав Торе (или Петокњижја, првих пет књига Библије: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви и Поновљени закони). Верзија документарне хипотезе, која се често поистовећује са немачким научником Јулијусом Велхаузеном, била је скоро универзално прихваћена током већег дела 20. века. Она је претпостављала да је Петокњижје компилација четири првобитно независна документа: Јахвист, Елохист, Деутерономист и Свештеничког извора, који се често називају њиховим иницијалима.отуда алтернативни назив „ЈЕДП” за документарну хипотезу Први од њих, J (Јахвист), датиран је у Соломонов период (око 950. п. н. е.). E (Елохист) је датиран нешто касније, у 9. век п. н. е, а D (Деутерономист) је датиран непосредно пре владавине краља Јосије, у 7. или 8. веку п. н. е. Коначно, P (Свештенички извор) је генерално датиран у време Јездре у 5. веку п. н. е. Извори су били спојени у различитим временским тачкама од стране низа уредника или „редактора”.

Консензус око класичне документарне хипотезе је сада пољуљан. Ово је у великој мери покренуто утицајним публикацијама Џона Ван Сетерса, Ханса Хајнриха Шмида и Ролфа Рендторфа средином 1970-их, који су тврдили да J не треба датирати раније од времена вавилонског ропства (597–539. п. н. е.) и одбацили су постојање значајног извора E. Такође су довели у питање природу и обим остала три извора. Ван Сетерс, Шмид и Рендторф су делили многе критике документарне хипотезе, али нису били у потпуном сагласју око тога која би парадигма требало да је замени.

Као резултат тога, дошло је до оживљавања интересовања за „фрагментарне” и „допунске” моделе, често у комбинацији једни са другима и са документарним моделом, што отежава класификацију савремених теорија као стриктно једне или друге. Модерни научници су такође напустили класично Велхаузеново датирање извора и углавном виде завршену Тору као производ ахеменидског периода (вероватно 450–350. п. н. е.), иако би неки њено настајање сместили чак у Хеленистички период (333–164. п. н. е.), након освајања Александра Великог.

Историја документарне хипотезе мини|десно|upright=1.1|Рукопис Хебрејске Библије из 11. века н. е, који приказује Излазак 12:25-31, при чему сваки стих оригиналног хебрејског текста Торе прати његов Таргум (арамејски) превод Тора (или Петокњижје) је заједнички назив за првих пет књига Библије: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви и Поновљени закони. Према традицији, њих је Бог диктирао Мојсију, али када је модерна критичка наука почела да се примењује на Библију, откривено је да Петокњижје није јединствен текст какав би се очекивао од једног аутора. Као резултат тога, Мојсијево ауторство Торе је углавном одбачено од стране водећих научника до 17. века, при чему га многи модерни научници виде као производ дугог еволутивног процеса.Разлози за одбацивање су детаљније обрађени у чланку о Мојсијевом ауторству.

Средином 18. века, неки научници су започели критичко проучавање дублета (паралелних извештаја о истим догађајима), недоследности и промена у стилу и речнику у Тори. Године 1780, Јохан Ајххорн, ослањајући се на рад француског лекара и егзегете Жана Аструка и других, формулисао је „старију документарну хипотезу”: идеју да је Постање састављено комбиновањем два препознатљива извора, Јеховиста („J”; такође назван Јахвист) и Елохиста („E”). Накнадно је утврђено да се ови извори провлаче кроз прве четири књиге Торе, а број је касније проширен на три када је Вилхелм де Вете идентификовао Деутерономиста као додатни извор који се налази само у Поновљеним законима („D”). Касније је Елохист подељен на Елохистички и Свештенички („P”) извор, чиме се број повећао на четири.

Ови документарни приступи били су у конкуренцији са два друга модела, фрагментарним и допунским. Фрагментарна хипотеза је тврдила да иза Торе стоје фрагменти различите дужине, а не континуирани документи; овај приступ је објашњавао разноликост Торе, али није могао да објасни њену структурну доследност, посебно у погледу хронологије. Допунска хипотеза је боље могла да објасни ово јединство: тврдила је да се Тора састоји од централног језгра документа, Елохиста, допуњеног фрагментима преузетим из многих извора. Допунски приступ је био доминантан до почетка 1860-их, али га је оспорила важна књига коју је објавио Херман Хупфелд 1853. године, који је тврдио да је Петокњижје састављено од четири документарна извора: Свештеничког, Јахвистичког и Елохистичког, испреплетених у књигама Постање-Излазак-Левитска-Бројеви, и самосталног извора Поновљених закона. У истом периоду, Карл Хајнрих Граф је тврдио да су Јахвист и Елохист најранији извори, а Свештенички извор најкаснији, док је Вилхелм Ватке повезао ова четири извора са еволутивним оквиром: Јахвист и Елохист са временом примитивних култова природе и плодности, Деутерономист са етичком религијом хебрејских пророка, и Свештенички извор са формом религије којом доминирају ритуал, жртва и закон.

Велхаузен и нова документарна хипотеза десно|мини|upright|Јулијус Велхаузен Године 1878, Јулијус Велхаузен је објавио („Историја Израела, том 1”). Друго издање је штампано као Prolegomena zur Geschichte Israels („Пролегомена за историју Израела”) 1883. године, и дело је боље познато под тим именом. (Други том, синтетичка историја под насловом [„Израелска и јеврејска историја”], појавио се тек 1894. године.) Кључно је да је овај историјски портрет био заснован на два његова ранија рада техничке анализе: „Die Composition des Hexateuchs” („Састав Хексатеуха”) из 1876–77. и одељцима о „историјским књигама” (Судије–Цареви) у његовом издању Фридриха Блека из 1878. („Увод у Стари завет”).

Велхаузенова документарна хипотеза је мало дуговала самом Велхаузену, већ је углавном била дело Хупфелда, Едуара Риша, Графа и других, који су заузврат градили на ранијој науци. Велхаузен је прихватио Хупфелдова четири извора и, у складу са Графом, поставио Свештенички рад на последње место. J је био најранији документ, производ 10. века п. н. е. и двора Соломона; E је био из 9. века п. н. е. из северне Краљевине Израел, и био је комбинован од стране редактора са извором J како би се формирао документ JE; D, трећи извор, био је производ 7. века п. н. е, до 620. п. н. е, током владавине краља Јосије; P (оно што је Велхаузен прво назвао „Q”) био је производ света којим доминирају свештеници и храмови из 6. века п. н. е; и коначна редакција, када је P комбинован са JED како би се произвела Тора какву данас познајемо.

Велхаузеново објашњење формирања Торе било је и објашњење религиозне историје Израела. Јахвист и Елохист су описивали примитиван, спонтан и личан свет, у складу са најранијом фазом историје Израела; у Поновљеним законима видео је утицај пророка и развој етичког погледа, за који је сматрао да представља врхунац јеврејске религије; а Свештенички извор је одражавао крути, ритуалистички свет поствавилонског периода којим су доминирали свештеници. Његов рад, запажен по детаљној и широкој научности, учврстио је „нову документарну хипотезу” као доминантно објашњење порекла Петокњижја од касног 19. до касног 20. века.Двоизворна хипотеза Ајххорна била је „старија” документарна хипотеза, а четвороизворна хипотеза коју је усвојио Велхаузен била је „новија”.

Критичка преиспитивања мини|десно|Дистрибуција извора Торе коју је предложио Р. Е. Фридман (1997) Средином и крајем 20. века формирана је нова критика документарне хипотезе. Три велике публикације из 1970-их навеле су научнике да преиспитају претпоставке документарне хипотезе: Abraham in History and Tradition коју је написао Џон Ван Сетерс, („Такозвани Јахвист”) Ханса Хајнриха Шмида и („Традицијско-историјски проблем Петокњижја”) Ролфа Рендторфа. Ова три аутора су делила многе од истих критика документарне хипотезе, али нису били сагласни око тога која би парадигма требало да је замени.

Ван Сетерс и Шмид су обојица снажно тврдили да се Јахвистички извор не може датирати у Соломонов период (око 950. п. н. е.) како је претпостављала документарна хипотеза. Уместо тога, датирали су J у период вавилонског ропства (597–539. п. н. е.), или у најранијем случају у касномонархијски период. Ван Сетерс је такође оштро критиковао идеју о значајном Елохистичком извору, тврдећи да се E протеже највише на два кратка одломка у Постању.

Неки научници, следећи Рендторфа, почели су да заступају фрагментарну хипотезу, у којој се Петокњижје види као компилација кратких, независних наратива, који су постепено спајани у веће јединице у две уредничке фазе: деутерономистичкој и свештеничкој фази. Насупрот томе, научници као што је Џон Ван Сетерс заступају допунску хипотезу, која тврди да је Тора резултат два велика додатка — јахвистичког и свештеничког — постојећем корпусу дела.

Неки научници користе ове новије хипотезе у комбинацији једни са другима и са документарним моделом, што отежава класификацију савремених теорија као стриктно једне или друге. Већина научника данас наставља да препознаје Поновљене законе као извор, са пореклом у законику насталом на двору Јосије како је описао Де Вете, који је накнадно добио оквир током изгнанства (говори и описи на почетку и крају законика) како би се идентификовао као речи Мојсија. Већина научника се такође слаже да је неки облик Свештеничког извора постојао, иако је његов обим, посебно његова завршна тачка, неизвестан. Остатак се заједно назива не-свештеничким, што је групација која укључује и пре-свештенички и пост-свештенички материјал.

Општи тренд у новијој науци је препознавање коначног облика Торе као књижевног и идеолошког јединства, заснованог на ранијим изворима, вероватно довршеног током персијског периода (539–333. п. н. е.). Мањина научника би ипак поставила коначну компилацију нешто касније, у Хеленистички период (333–164. п. н. е.).

Ревидирана нео-документарна хипотеза и даље има присталице, посебно у Северној Америци и Израелу. Она разликује изворе помоћу заплета и континуитета, пре него стилских и лингвистичких карактеристика, и не повезује их са фазама у еволуцији религијске историје Израела. Њено оживљавање извора E је вероватно елемент који други научници најчешће критикују, јер се ретко разликује од класичног извора J, а европски научници су га углавном одбацили као фрагментаран или непостојећи.

Тора и историја израелске религије

Велхаузен је користио изворе Торе као доказ промена у историји израелске религије док се она кретала (по његовом мишљењу) од слободне, једноставне и природне ка фиксној, формалној и институционалној. Модерни научници израелске религије постали су опрезнији у томе како користе Хебрејску Библију, не само зато што су многи закључили да Хебрејска Библија није поуздан сведок религије древног Израела и Јудеје, већ представља веровања само једног дела древне израелске заједнице са центром у Јерусалиму посвећеног искључивом обожавању Јахвеа.

Види још Ауторство Библије Библијска критика Библијске књиге Датирање Библије Мојсијево ауторство Умберто Касуто, јеврејски научник који је критиковао документарну хипотезу Извор Q, слична теорија за конструкцију синоптичких јеванђеља

Напомене

Референце

Литература

Категорија:Документарна хипотеза Категорија:Хипотезе Категорија:Библијска критика Категорија:Тора