мини|Споменик у Јоулу, Ирска, посвећен проглашењу догме о узнесењу
Узнесење Марије (лат. Assumptio Mariae) је једна од четири маријанске догме Католичке цркве. Папа Пије XII дефинисао ју је 1. новембра 1950. године у својој апостолској конституцији као узнесење Марије, телом и душом, на небо. Слави се 15. августа.
Оставља отвореним питање да ли је Марија умрла или је уздигнута у вечни живот без телесне смрти.
Еквивалентно веровање у источном хришћанству је Успење Пресвете Богородице или „Уснуће Мајке Божије”. У лутеранским црквама, 15. август се слави као Празник Свете Марије. Бројне англиканске деноминације обележавају 15. август под различитим називима, укључујући Празник Свете Марије Девице или Уснуће Блажене Дјевице Марије.
Реч „асумпција” (узнесење) потиче од латинске речи , што значи „узимање” или „уздизање”.
Историја мини|Катедрала у Парми, илузионистичка купола, Антонио да Коређо, 1526–1530.
Неки научници тврде да се традиције Успења и Узнесења могу пратити рано у црквеној историји у апокрифним књигама, при чему Стивен Шумејкер напомиње везано за датирање:
Према Шумејкеру, први познати наратив који се бави крајем Маријиног живота и њеним узнесењем је апокрифни („Књига о Маријином почивању”) из трећег, а можда и другог века. Ипак, бројне карактеристике указују на то да Liber Requiei Mariae, или Опело Девице, како се текст назива на сиријском, има рукописе који према Шумејкеру датирају из „петог или шестог века”, док „оригинални грчки текст који лежи у основи ових раних превода готово сигурно припада четвртом веку.”
Други рани извор који говори о узнесењу је Six Books Dormition Apocryphon. Датира готово сигурно у средину четвртог века, ако не можда и раније. Најзначајније, Six Books Dormition Apocryphon пружа убедљиве доказе за рани култ Девице скоро век пре догађаја на Сабору у Ефесу. Шумејкер, изражавајући своје мишљење о овој теми, наводи: „различитост њихових извештаја већ крајем петог века осигурава састављање апокрифа најкасније почетком петог века, а бројне карактеристике лоцирају Six Books много вероватније у четврти век”, при чему „апокриф Six Books представља прилично другачији сензибилитет о поштовању Марије у односу на Liber Requiei”.
Грчка беседа о Успењу или Књига Јованова о Уснућу Марије (приписана Јовану Богослову), још је један анонимни наратив, који можда чак претходи Књизи о Маријином почивању. Овај грчки документ Тишендорф датира најкасније у 4. век, али га Шумејкер датира касније.
Нови завет ћути о крају њеног живота. Крајем 4. века, Епифаније Саламски је написао да није могао пронаћи ауторизовану традицију о томе како се њен живот завршио. Ипак, иако Епифаније није могао да одлучи на основу библијске или црквене традиције да ли је Марија умрла или остала бесмртна, његова неодлучна размишљања сугеришу да су се у његово време већ појавила различита мишљења о том питању, те је идентификовао три веровања у вези са њеним крајем: да је имала нормалну и мирну смрт; да је умрла као мученица; или да није умрла. Штавише, у другом тексту Епифаније је навео да је Марија била попут Илије јер никада није умрла већ је била узнесена, као и он.. Journal of Early Christian Studies . .
Друга дела која помињу узнесење Марије су апокрифни трактат , који носи име Светог Јована, а који ипак припада четвртом или петом веку. Такође се налази у апокрифној књизи , лажно приписаној Мелитону Сардском, и у лажном писму приписаном Дионисију Ареопагиту.
Учење о узнесењу Марије постало је широко распрострањено широм хришћанског света, слављено већ у 5. веку и успостављено на Истоку од стране цара Маврикија око 600. године нове ере. У једној омилији, Јован Дамаскин (675–749), цитирајући трећу књигу Јевтимијеве историје, бележи следеће:
Постоји велики број извештаја о узнесењу Девице Марије, објављених на разним језицима (укључујући грчки, латински, коптски, сиријски, етиопски, арапски). Стандардни грчки текст је онај који се приписује Светом Јовану Богослову (Јеванђелисти). Стандардни латински текст је онај који се приписује Мелитону Сардском. Шумејкер напомиње да „древни наративи нису ни јасни ни једногласни у подршци или противљењу догми” о узнесењу.
Према Проласку Блажене Дјевице Марије, приписаном Јосифу из Ариматеје, што је каснија верзија Успења Девице Марије, вероватно из времена након раног седмог века, један од апостола, често идентификован као Апостол Тома, није био присутан при смрти Марије, али његов касни долазак изазива поновно отварање Маријиног гроба, који је пронађен празан осим њене погребне одеће. Накнадно, Марија спушта свој појас апостолу са неба као сведочанство догађаја.Ante-Nicene Fathers. The Writings of the Fathers Down to A.D. 325, vol. 8 p. 594 Овај инцидент је приказан на многим каснијим сликама узнесења.
Празник Успења стигао је на Запад почетком 7. века, мењајући име у Узнесење у неким литургијским календарима 9. века. Празник је за Цариград одредио 15. августа цар Маврикије 600. године; око педесет година касније уведен је у Рим и помиње се у папском декрету папе Сергија (687–701), који је одредио процесију за празник. Папа Лав IV (владао 847–855) дао је празнику бденије и октаву како би га свечано уздигао изнад свих осталих, Папа Никола I (858–867) ставио га је у раван са Божићем и Ускрсом, а Папа Бенедикт XIV (1740–1758) прогласио га је „вероватним мишљењем, чије би порицање било безбожно и богохулно”.
Између 1849. и 1950. године, у Рим су стигле бројне петиције да се узнесење прогласи догмом. Дана 1. маја 1946. године, Папа је послао бискупима света енциклику Deiparae Virginis Mariae, постављајући им ова питања: „Да ли ви, часна браћо, у својој изузетној мудрости и разборитости, сматрате да се телесно Узнесење Блажене Девице може предложити и дефинисати као догма вере? Да ли ви, са својим свештенством и народом, то желите?” Бискупи су дали готово једногласан потврдан одговор на оба ова питања.
Коначно, 1. новембра 1950. године, Папа Пије XII прогласио је Узнесење Девице Марије као догму вере апостолском конституцијом Munificentissimus Deus на следећи начин:
Папа Пије XII изразио је у својој апостолској конституцији наду да ће вера у телесно узнесење Девице Марије на небо „учинити нашу веру у сопствено васкрсење јачом и учинити је делотворнијом”,Munificentissimus Deus, No. 42 док Катехизам Католичке цркве додаје: „Узнесење Блажене Девице је јединствено учествовање у Васкрсењу њеног Сина и антиципација васкрсења других хришћана.”
Повезане традиције У неким верзијама наратива о узнесењу, каже се да се узнесење догодило у Ефесу, у Кући Девице Марије. Ово је много новија и локализована традиција. Најраније традиције кажу да се Маријин живот завршио у Јерусалиму (види Гробница Девице Марије).
Научници са „тврдили су да је током или убрзо након апостолског доба група јеврејских хришћана у Јерусалиму сачувала усмену традицију о крају живота Девице”. Тако су, указујући на усмену традицију, аргументовали историчност наратива о узнесењу и успењу. Према Антоану Венгеру, „упадљиво различите традиције Маријиног Успења и Узнесења произилазе из 'велике разноликости оригиналних типова', а не као резултат прогресивне модификације једне, оригиналне традиције”. Симон Клод Мимуни и његови претходници тврдили су да је веровање у Узнесење Девице коначни догматски развој, а не тачка порекла ових традиција.
У земљама немачког говорног подручја и неким словенским земљама (попут Пољске), обичај благосиљања (ароматичног) биља повезан је са Светковином Узнесења Блажене Девице Марије. Овај древни обичај „почео је да се повезује са Блаженом Девицом Маријом, делимично због библијских слика које су се на њу примењивале, попут винове лозе, лаванде, чемпреса и љиљана, делимично због тога што је виђена као цвет слатког мириса због своје врлине”, и Исаијине референце на изданак који ниче из пања Јесејевог, који је донео Исуса Христа као плод.Congregation for Divine Worship and the Discipline of the Sacraments, Directory on popular pietey and the liturgy, No. 181, Vatican City, 2001 Обичај је такође повезан са традицијом Frauendreißiger (значи приближно „тридесет дана Наше Госпе”), периодом који траје до 8. септембра, празника Рођења Марије. Ова рурална традиција потиче од чињенице да биље у ово доба године садржи посебно високе нивое етеричних уља и посебно је здраво.
Светописамска основа
мини|Базилика Узнесења Наше Госпе, позната и као Ротунда у Мости, на Малти. Фасада је украшена за Празник Узнесења 15. августа.
Апостолска конституција помиње неколико Светих Отаца, теолога и учитеља Цркве који су заступали узнесење Марије, међу којима су Хадријан I, Сергије I, Лав IV, Јован Дамаскин, Амадеус од Лозане, Модест Јерусалимски, Антун Падовански, Алберт Велики, Тома Аквински (Анђеоски учитељ), Бонавентура (Серафски учитељ), Бернардин Сијенски, Роберт Белармин, Францис де Салес, Петар Канизије, Франсиско Суарез, између осталих. Апостолска конституција додаје: „Сви ови докази и разматрања светих Отаца и теолога заснивају се на Светом писму као свом крајњем темељу.”
Отац Жужи је изразио став да је Откривење Јованово 12:1–2 главни светописамски сведок узнесења:
Овај одломак, предлаже Епифаније, може указивати на то да Марија није умрла као друга људска бића, већ је некако остала бесмртна, иако јасно изражава своју несигурност и уздржава се од заговарања овог става. Коначно, Епифаније закључује: „[Ј]а не кажем да је остала бесмртна. Али ни не тврдим да је умрла.”
Од времена раних црквених отаца, ова слика „жене обучене у сунце” имала је троструку симболику: древни народ Израела, Црква и Марија.
Многи бискупи цитирали су Постање 3:15, у којем се Бог обраћа змији у Едемском врту, као примарну потврду Маријиног узнесења:
Многи научници повезују Исусову употребу речи „жена” којом назива Марију уместо да је зове „мајка” као потврду да је Марија „жена” описана у Постању 3:15. Марија је често виђена као „Нова Ева”, која је згњечила главу змије при Благовестима послушавши анђела Гаврила када је рекао да ће родити Месију (Лука 1:38).
Катехизам Католичке цркве потврђује да извештај о паду у Постању 3 користи фигуративни језик, и да пад човечанства, заводљивим гласом змије у Библији, представља палог анђела, Сатану или „ђавола”. Слично томе, велики змај у Откривењу 12 представља Сатану, идентификованог са змијом из врта која има непријатељство са женом. Стога, у католичкој мисли, постоји повезаност између ове жене и Маријиног узнесења.
Међу многим другим одломцима које је приметио папа Пије XII били су следећи: Псалам 132 (), поздрављајући повратак Ковчега завета у Јерусалим („Устани, Господе, у починак свој, ти и ковчег силе твоје!”), где се ковчег узима као пророчки „тип” Марије; Откривење Јованово 11:19, у којем Јован види Ковчег завета на небу (овај стих непосредно претходи визији жене обучене у сунце); Лука 1:28, у којем Арханђел Гаврило поздравља Марију речима: „Радуј се, благодатна”, будући да је Маријино телесно узнесење природна последица тога што је пуна благодати; Прва посланица Коринћанима 15 () и Матеј 27 (), који се тичу сигурности телесног васкрсења за све који имају веру у Исуса.
Библија помиње две истакнуте личности, Еноха и Илију, који су узнети на небо, служећи као важни преседани за узнесење Марије. Енох, поменут у Књизи постања, познат је по свом блиском ходу са Богом и описан је као неко кога је Бог „узео” (), догађај који је такође пријављен у Посланици Јеврејима (). Слично томе, Илија, велики пророк, узнет је на небо у вихору, у пратњи ватрених кола, како је записано у Другој књизи о царевима ().
Католички маријански визионари и узнесење У 12. веку, немачка монахиња Елизабета од Шенауа наводно је имала визије Марије и њеног сина које су имале дубок утицај на традицију Западне цркве. У свом делу , она приповеда како је Марија узнесена телом и душом на Небо.