Задругарство у Рачи и околним селима, кроз историју није било само облик економског удруживања, већ темељ опстанка сеоског домаћинства. Представља важан део привредног, друштвеног и културног развоја овог краја. Задруге нису биле само привредне организације, већ и центри друштвеног живота, места окупљања, договора и сарадње мештана. Почетак еснафског деловања у Рачи датира још од 1844.године.
Развој задругарства у Рачи Оснивање еснафа у Рачи 1844. године представља један од најважнијих момената за историју занатства у Србији, јер су ти еснафи међу првим званично регистрованим професионалним удружењима након доношења "Еснафске уредбе" из 1841. године. У време Кнежевине Србије, под владавином кнеза Александра Карађорђевића, држава је почела да уводи ред у занатску производњу. Рача је, као трговачки центар у срцу Шумадије, била природно место за окупљање занатлија. Оснивањем еснафа 1844. године, занатлије су добиле.
Правну заштиту: Само чланови еснафа су могли да се баве одређеним занатом. Контролу квалитета: Еснафи су прописивали како се прави роба и ко може постати „мајстор". Социјалну заштиту: Заједничке касе за помоћ члановима у случају болести или смрти.
Грнчарско-папучарски еснаф Иако данас делују као неспојиви занати, у 19. веку су се мањи занати често груписали у један еснаф ради лакше администрације и већег утицаја. Грнчари: Рача је имала приступ квалитетној глини, а грнчарски производи (ћупови, лонци, тестије) били су неопходни сваком домаћинству. Папуџије: Овај занат је био изузетно цењен, јер су папуче биле основна обућа за кућну употребу, често израђиване од коже и платна са везом. Уједињење ова два заната показује снагу „варошке" економије Раче, где су се задовољавале и потребе за домаћинство и потребе за одевањем.
Ковачко-дрводељски еснаф Ковачко-дрводељски еснаф је био кичма развоја пољопривреде и грађевинарства. Чинили су га: Ковачи правили су алате (плугове, секире, мотике) и потквали стоку, што је било кључно за транспорт и обраду земље. Дрводеље (тесари): Били су задужени за израду дрвених делова за запрежна кола, намештаја и грађевинске конструкције.
Ковачи и дрводеље су често радили заједно, нарочито на изради запрежних кола, која су била главно превозно средство тог времена. Иако су еснафи постојали и раније (у турско време), еснафи у Рачи из 1844. године су међу првима који су устројени по модерним српским законима. Они су директни преци каснијих занатских задруга ккао што је „Обнова“, јер су кроз деценије чували традицију мајсторског писма и шегртског учења. Данас се сећање на ове еснафе чува кроз локалну историјску документацију, а више архивских података може се наћи у Историјскиом архиву Шумадије у Крагујевцу, који чува записнике и документа о раду старих еснафа са овог подручја.
Музеј задругарства у Сипићу Музеј задругарства и етнографије у Сипићу је отворен 1995.године поводом 100 година од оснивања прве земљорадничке задруге у Шумадији, а друге у Србији. Поред експоната, у музеју се налази парна машина. Испред музеја се налази споменик неуморном ратару, који је направљен од пољопривредних алатки. Спољашње везе: https://www.raca.rs/wp-content/uploads/2020/07/tekst-PPO-Raca https://etnografskimuzej.rs/wp-content/uploads/Glasnik-Etnografskog-muzeja-71-minor.pdf https://www.raca.rs/strategije/strategija-turizma-2014-2019/
Референце:
Категорија:Историја Раче