Санта Марија Мађоре (), такође позната као Базилика Свете Марије Велике, једна је од четири главне папске базилике и једна од Седам ходочасничких цркава у Риму. Као највећа маријанска црква у Риму, сматра се првим маријанским светилиштем у западном свету и мајком свих светилишта.

Санта Марија Мађоре се налази на Есквилину, 15. рејону Рима, на Тргу Есквилин. Према Латеранском споразуму из 1929. између Свете столице и Италије, базилика се налази у Италији, а не у Ватикану.Латерански споразум из 1929, Члан 15 () Међутим, као имовина Свете столице, Италија је обавезна да штити њено власништвоЛатерански споразум из 1929, Члан 13 () и да јој призна „имунитет који међународно право додељује седиштима дипломатских агената страних држава”. Комплекс зграда стога има статус донекле сличан амбасади.

У базилици се чува поштована икона , која приказује Пресвету Богородицу као здравље и заштитницу римског народа, којој је канонско крунисање доделио папа Гргур XVI 1838. године.Gregorii XVI, Papam. Litteræ Apostolicæ: Cælestis Regina Maxima Virginum Mariæ Sanctissima Dei Genetrix, CLXXXIII Vatican Secret Archives, Actas Gregorii XVI Papae, p. 271.

Имена

Базилика се понекад назива Госпа Снежна, име које јој је дато у Римском мисалу од 1568. до 1969. године у вези са литургијским празником годишњице њеног освећења 5. августа, празником који је тада називан („Посвета Свете Марије Снежне”). Ово име за базилику постало је популарно у 14. веку у вези са легендом да су око 352. године, током „понтификата Либерија, римски патрициј Џон и његова супруга, који нису имали наследнике, заветовали да ће донирати своју имовину Девици Марији.”Како извештава Католичка енциклопедија из 1911. Пар се молио да им она открије како да располажу својом имовином њој у част. Дана 5. августа, у јеку римског лета, снег је пао током ноћи на врху брежуљка Есквилин. У знак послушности визији Девице Марије коју су имали исте ноћи, пар је саградио базилику у част Марије на самом месту које је било покривено снегом.Како извештава Католичка енциклопедија из 1911.

Легенда је први пут забележена тек након 1000. године нове ере.Dedication of St. Mary Major Basilica Можда се подразумева у ономе што с почетка 13. века каже о папи Либерију: „Саградио је базилику свог имена близу Ливијине пијаце”. Приказана је на слици Чуда снега из раног 15. века коју је урадио Мазолино да Паникале.

мини|усправно|Пресвета Богородица која надгледа папу Либерија док он у снегу означава обрисе темеља базилике. Дело италијанског уметника Мазолина да Паникалеа, око 15. века, Музеј Каподимонте.

Празник се првобитно звао („Посвета Свете Марије”), и славио се само у Риму док није уврштен у Општи римски календар, са додатком у имену, 1568. године. Конгрегација коју је именовао папа Бенедикт XIV 1741. године предложила је да се читање легенде избаци из Службе и да се празнику врати првобитно име. Ништа није предузето поводом предлога све до 1969. године, када је читање легенде уклоњено, а празник назван („Посвета базилике Свете Марије”). Легенда се и даље обележава бацањем белих латица ружа са куполе током прославе мисе и током друге вечерње на дан празника.

Најранија грађевина на том месту била је Либеријанска базилика или , по папи Либерију (352–366). Ово име можда потиче од исте легенде, која говори да је, попут Џона и његове жене, папи Либерију у сну речено за предстојећи летњи снег, те је он отишао у процесији до места где се то догодило и тамо означио подручје на којем црква треба да буде изграђена.Pius Parsch, The Church's Year of Grace quoted in Catholic Culture: "Ordinary Time, 5 August" је и даље укључено у неке верзије имена базилике, а „Либеријанска базилика” се може користити као савремено, као и историјско име.

С друге стране, име „Либеријанска базилика” може бити независно од легенде, јер је, према Пијусу Паршу, папа Либерије претворио палату породице Сицинини у цркву, која је због тога названа „Сицинини базилика”. Ову зграду је затим заменила садашња структура посвећена Марији под папом Сикстом III (432–440). Међутим, неки извори наводе да је адаптација постојеће зграде у цркву на месту данашње базилике извршена 420-их година под папом Целестином I, непосредним претходником Сикста III.

Дуго пре најранијих трагова приче о чудесном снегу, црква данас позната као Санта Марија Мађоре звала се „Света Марија од Јасли” (),Encyclical Slavorum Apostoli, 5 име које је добила због своје реликвије јасли или колевке Исусовог рођења, четири даске од платана за које се верује да су донете у цркву, заједно са петом, у време папе Теодора I (640–649).Stephen M. Donovan, "Crib" in Catholic Encyclopedia 1908 Joan Carroll Cruz, (Our Sunday Visitor ), p. 22 Ово име се појављује у тридентским издањима Римског мисала као место за папину мису (стациона миса) у Божићној ноћи,Missale Romanum , 1962 edition, p. 17 док се име „Марија Велика” појављује за цркву стационе мисе на Божић.Missale Romanum, 1962 edition, p. 20

Статус папске главне базилике

мини|Мапа Ђакома Лаура и Антонија Темпесте која приказује Санта Марија Мађоре међу Седам ходочасничких цркава у Риму 1599. године, уочи Свете године 1600. Санта Марија је у центру лево.

Католичка црква може бити почаствована титулом базилике само апостолским декретом или прастарим обичајем.Robert F. McNamara, Minor Basilicas in the United States Санта Марија Мађоре је једна од четири које носе титулу „главне базилике”. Остале три су базилике Светог Јована Латеранског, Светог Петра и Светог Павла изван зидина.Basilicas Титула главне базилике некада се користила шире, будући да је била везана, на пример, за Базилику Свете Марије од Анђела у Асизију.John Hardon, Modern Catholic Dictionary 1980

Заједно са осталим главним базиликама, Санта Марија Мађоре се такође назива „папском базиликом”. Пре 2006. године, четири папске главне базилике, заједно са Базиликом Светог Лоренца изван зидина, називале су се „патријаршијским базиликама” Рима. Када је папа Бенедикт XVI напустио титулу „патријарха Запада”, титула Санта Марија Мађоре промењена је из патријаршијске у папску базилику, као што се налази на њеном веб-сајту, а свака је била повезана са једним од пет древних патријаршија. Санта Марија Мађоре била је повезана са Антиохијском патријаршијом. Године 2024, папа Фрања вратио је титулу, поништавајући одрицање папе Бенедикта XVI, али, за сада, ознака цркве остала је непромењена.

Пет папских базилика заједно са Базиликом Часног крста у Јерусалиму и Базиликом Светог Себастијана изван зидина биле су традиционалне седам ходочасничких цркава Рима, које су посећивали ходочасници током свог ходочашћа у Рим следећи итинерар од који је успоставио Филип Нери 25. фебруара 1552. године.La Visita alle Sette Chiese

Историја

мини|усправно=1.35|Трг и црква Санта Марија Мађоре, дело Ђованија Паола Панинија

Данас постоји сагласност да је садашња црква саграђена на Циспијском огранку римског брежуљка Есквилин под папом Целестином I (422–432), а не под папом Сикстом III (432–440), који је освештао базилику 5. августа 434. Девици Марији.

Посветни натпис на тријумфалном луку, (Сикст епископ народу Божијем), показатељ је улоге тог папе у изградњи. Поред ове цркве на врху Есквилина, папа Сикст III је наводно наручио обимне грађевинске пројекте широм града, које је наставио његов наследник папа Лав I Велики.

Црква задржава језгро своје првобитне структуре, упркос неколико додатних грађевинских пројеката и оштећењима од земљотреса из 1348. године.

Изградња цркава у Риму у овом периоду, као што је илустровано у Санта Марија Мађоре, била је инспирисана идејом да Рим није само центар света Римског царства, како је виђен у класичном периоду, већ центар хришћанског света.

Санта Марија Мађоре, једна од првих цркава изграђених у част Девице Марије, подигнута је непосредно након Сабора у Ефесу 431. године, који је прогласио Марију Мајком Божијом. Папа Сикст III ју је саградио да обележи ову одлуку. Свакако, атмосфера која је генерисала сабор такође је изнедрила мозаике који красе унутрашњост посвете: „каква год да је била прецизна веза између сабора и цркве, јасно је да планери декорације припадају периоду концентрисаних расправа о природи и статусу Девице и оваплоћеног Христа.” Величанствени мозаици брода и тријумфалног лука, виђени као „прекретнице у приказивању” Девице, приказују сцене из њеног живота и живота Христа, као и сцене из Старог завета: Мојсија који удара Црвено море, и Египћане који се даве у Црвеном мору.

Ричард Краутхајмер приписује величанственост рада и обилним приходима који су притицали папству у то време од земљишних поседа које је Католичка црква стекла током 4. и 5. века на италијанском полуострву: „Неки од ових поседа били су локално контролисани; већином је већ крајем 5. века управљано директно из Рима са великом ефикасношћу: централни рачуноводствени систем био је укључен у папску канцеларију; а буџет је очигледно припреман, један део прихода ишао је папској администрацији, други за потребе свештенства, трећи за одржавање црквених зграда, а четврти за добротворне сврхе. Ове казне омогућиле су папству да током 5. века спроведе амбициозан грађевински програм, укључујући Санта Марија Мађоре.”

Мири Рубин верује да је изградња базилике била под утицајем и виђења Марије као оне која би могла представљати царске идеале класичног Рима, спајајући стари Рим и нови хришћански Рим: „У Риму, граду мученика, ако више не царева, Марија је била фигура која је могла веродостојно носити царска сећања и представе.”

мини | десно | Једна од најранијих фотографија Санта Марија Мађоре, коју је снимио француски фотограф Жозеф-Филибер Жиро де Пранж 1842. године

Гргур Велики је можда био инспирисан византијским побожностима према Богородици (Мајци Божијој) када је, након што је постао папа током куге 590. године која је однела живот његовог претходника, наредио да седам процесија прође градом Римом певајући Псалме и Kyrie Eleison, како би се умирио гнев Божији. Процесије су почеле у различитим деловима града, али уместо да се коначно споје код Светог Петра, који је увек био традиционални заштитник Рима, он је наредио да се процесије уместо тога споје код Санта Марија Мађоре.Andrew J. Ekonomou. Byzantine Rome and Greek Popes. Lexington Books, 2007

Када су се папе вратиле у Рим након периода Авињонског папства, зграде базилике постале су привремена Палата папа због оронулог стања Латеранске палате. Папска резиденција је касније премештена у Ватиканску палату у ономе што је сада Ватикан.

Базилику су рестаурирали, поново украшавали и проширивали различити папе, укључујући Евгенија III (1145–1153), Николу IV (1288–1292), Климента X (1670–1676) и Бенедикта XIV (1740–1758), који је 1740-их година наручио Фердинанду Фуги да изгради садашњу фасаду и модификује унутрашњост. Унутрашњост Санта Марија Мађоре претрпела је опсежну реновацију која је обухватила све њене олтаре између 1575. и 1630. године.

Године 1966, археолози који су ископавали испод базилике пронашли су остатке римске грађевине укључујући царски календар са фастима и пољопривредним белешкама и илустрацијама. На основу календара, рушевине су датиране у годину од стране Салцманове и у 4. век од стране Мађија.

Године 2025, папа Фрања је сахрањен у базилици у бочном броду између капеле Сфорца и Паолинске капеле.

Архитектура

мини|усправно=1.25|Трг Есквилин са подручјем апсиде Санта Марија Мађоре

Оригинална архитектура Санта Марија Мађоре била је класична и традиционално римска, можда да би пренела идеју да Санта Марија Мађоре представља стари царски Рим као и његову хришћанску будућност. Како један научник каже, „Санта Марија Мађоре толико личи на царску базилику из другог века да се понекад мислило да је адаптирана од базилике за употребу као хришћанска црква. Њен план је био заснован на хеленистичким принципима које је навео Витрувије у време Августа.”