24 часа Дејтоне (), такође позната као Ролекс 24 на Дејтони () из спонзорских разлога, јесте 24-часовна трке спортских аутомобила издржљивости која се одржава сваке године на стази Дејтона интернашонaл спидвеј у Дејтона Бичу на Флориди. Вози се на комбинованој конфигурацији стазе (), дугачкој 5,73 km, која користи већи део „три-овал” стазе уз додатак инфилд дела (унутрашњег дела стазе). У трци се такмичи око 60 различитих аутомобила за победу у више класа. Са више возача, „сваки тим мења смене између три и пет возача”. Трка се одржава последњег викенда јануара или првог викенда фебруара као део „Недеље брзине” () и представља прву велику аутомобилску трку године у Северној Америци. Трку организује IMSA, а она је уједно и прва трка сезоне за IMSA спортскар шампионат.
Трка је током година носила имена неколико спонзора. Од 1992. године, компанија сатова Ролекс је насловни спонзор трке, заменивши „Санбенк” (), који је 1984. заменио Пепси. Победнички возачи свих класа добијају сат Ролекс Дејтона, што је традиција започета још 1964. године за трку Дејтона континентал. Разлог због којег тркачи освајају сат је тај што су тада „хронографи били заиста ’алатни сатови’ за људе у тркачкој индустрији” коришћени за мерење времена.
Трка је позната као део неформалне Троструке круне трка издржљивости заједно са 24 часа Ле Мана и 12 часова Себринга.
Од почетка спонзорства Ролекса, победници такође добијају Ролекс сат као део награде на крају трке.
Почеци Убрзо након отварања стазе, 5. априла 1959. године, одржана је шесточасовна трка спортских аутомобила (1000 километара) у организацији USAC-ФИА. Гроф Антонио фон Дори и Роберто Мијерес победили су у трци возећи Порше, а трка је скраћена на 560,07 миља због мрака. Трка је користила конфигурацију од 3,81 миље, возећи у смеру супротном од казаљке на сату. Овај догађај се не сматра делом историје касније 24-часовне трке.
Године 1962. уведена је трочасовна трка спортских аутомобила. Првобитно позната као Дејтона континентал, бодовала се за нови ФИА Међународно првенство за ГТ произвођаче. Први Континентал освојио је Ден Герни, возећи Лотус 19 са мотором од 2,7 L Ковентри Клајмакс. Герни је тада био фабрички возач Поршеа, али се сматрало да је Порше 718 од 1600 кубика премали и преспор за оно што је суштински била спринт трка на веома брзој стази.
У прошлости, аутомобил је морао да пређе циљну линију након 24 сата да би био класификован, што је доводило до драматичних сцена где су оштећени аутомобили чекали у боксу или на ивици стазе близу циља сатима, затим поново палили моторе и пузили преко циљне линије последњи пут како би завршили након истека 24 сата и били уписани са пређеном дистанцом, уместо да буду означени као DNF (није завршио). То је био случај на иницијалном Дејтона континенталу 1962. (тада 3 сата), у којем је Лотус 19 Дена Гернија имао велику предност када је мотор отказао само неколико минута пре краја. Герни је зауставио аутомобил на врху нагиба (бенкинга), непосредно пре циљне линије. Када су три сата истекла, Герни је једноставно окренуо волан улево (према дну нагиба) и пустио да гравитација повуче аутомобил преко линије, чиме не само да је спасао пласман, већ је и победио у трци. Ово је довело до међународног правила које захтева да аутомобил пређе линију сопственим погоном да би био класификован.
Године 1964. догађај је проширен на 2000 km, удвостручујући класичну дистанцу од 1000 km трка на Нирбургрингу, Спа и Монци. Дистанца је износила отприлике половину дистанце коју су тада прелазили победници 24 часа Ле Мана, и била је сличне дужине као 12 часова Себринга, која се такође одржавала на Флориди у марту. Почевши од 1966. године, трка у Дејтони је продужена на исту дужину од 24 сата као и Ле Ман.
Историја 24-часовних трка Први 24-часовни догађај 1966. године освојили су Кен Мајлс и Лојд Руби возећи Форд Мк. II. Часопис Motor Sport је известио: „За њихову прву 24-часовну трку основна организација је била добра, али су разни званичници у многим случајевима били необавештени, детињасти и недостајао им је професионални приступ какав се сада налази на Воткинс Глену.”Motor Sport, март 1966, стране 196–197. Видети такође фотографију на насловној страни и средишњи део.
Године 1966. Сузи Дитрих је учествовала на 24-часовном догађају, возећи Санбим Алпин са Џенет Гатри и Дона Меј Мимс. Трио је завршио на 32. месту и, заједно са још једним женским тимом у трци, постале су први женски тимови који су завршили међународну 24-часовну трку.
Након што су 1966. изгубили у Дејтони, Себрингу и Ле Ману од Форда, прототипови Ферари П серије приредили су парадни завршетак 1–2–3 један поред другог на нагнутој циљној линији 1967. године.Motor Sport, март 1967, стране 180–181. Видети такође фотографију на насловној страни и средишњи део. Друмски аутомобил Ferrari 365 GTB/4 добио је незванично име Ферари Дејтона у част ове победе.
мини|Бокс Фордовог тима током 24 часа Дејтоне 1967.
Порше је поновио овај приказ својом победом 1–2–3 на 24 сата 1968. године. Након што је аутомобил Герхарда Митера имао велики удес изазван пуцањем гуме на нагибу, његов тимски колега Ролфштомелен подржао је аутомобил Вика Елфорда и Јохена Нерпаша. Када је аутомобил дугогодишњих лидера Жоа Сифера и Ханса Хермана пао на друго место због техничког проблема, ова двојица су се такође придружила новим лидерима настављајући са својим аутомобилом. Тако је Порше успео да постави 5 од 8 возача на центар подијума, плус Жо Шлесер и Џо Бузета који су завршили на трећем месту, при чему је само Митер изостављен.Motor Sport, март 1968, стране 171–172. Видети такође фотографију на насловној страни и средишњи део.
Лола је завршила 1–2 на 24 часа Дејтоне 1969. Победнички аутомобил био је Пенске Лола T70-Шевролет којим су управљали Марк Донохју и Чак Парсонс.Motor Sport, март 1969, стране 236, 244. Мало гледалаца је сведочило овом достигнућу, како је Motor Sport известио: „Трка 24 сата Дејтоне привлачи веома малу публику, као што се може видети са празних трибина у позадини.”Motor Sport, март 1969, страна 201. Видети такође фотографију на насловној страни.
Године 1970. трка је почела са возачима везаним у својим аутомобилима. Од 1971. године, трке почињу летећим стартом. Године 1972. правила су промењена, ограничавајући аутомобиле на само 3,0 литре уместо претходних 5,0 литара и уведена су ограничења тежине. Ово је навело Порше да се повуче из серије те године, што је довело до победе Ферарија.
Године 1972, због ФИА правила, трка је скраћена на шест сати, док је енергетска криза довела до потпуног отказивања 1974. године. Санкционисање Клуба спортских аутомобила Америке (SCCA) замењено је Међународном асоцијацијом мото-спорта (IMSA) 1975. године.1975 – The First 24 Hours of Daytona Sanctioned by IMSA - International Motor Racing Research Center
Године 1982. трка је настављена као део IMSA ГТ шампионата уместо WSC.
Године 1989. трка је одложена због магле на четири сата. Ово је био најдужи период паузе због магле. Трка је више пута паузирана због магле. У тим тренуцима аутомобили су приморани да прате возило безбедности (пејс кар). Године 2011. трка је била одложена толико дуго због магле да је возило безбедности морало да стане ради допуне горива.
Године 2014, трка је видела драматичан удес у којем су учествовали Мемо Гидли, који је возио прототип са пол-позиције, и Матео Малучели, аматерски возач у Ферарију 458 ГТД категорије. У тренутку удара, Малучели је возио мање од 30 миља на сат и остао на стази док су га аутомобили обилазили брзином од 150 миља на сат. Мемо, који је био поред другог аутомобила, није могао да га види и ударио је предњим делом. Трка је накнадно прекинута црвеном заставом. Оба возача су преживела.
Регуларни тимови су проширени на три возача 1970-их. Данас се обично такмиче четири возача због дуже вожње ноћу. У професионалним класама DPi прототипова и ACO GTE, сва четири возача су обично професионалци. У класама заснованим на ACO LMP2 и SRO Group GT3, многи од ових додатних возача су познати као „аматерски возачи”, према тренутним ФИА спецификацијама. Аматерски возачи су спортисти возачи који су изградили каријеру у занимању које није повезано са мото-спортом. Ове врсте возача обично имају право на IMSA награде Џим Труман и Боб Ејкин, које се додељују најбољем возачу који није професионалац на крају сезоне. Ови аматерски возачи или старији професионални возачи (ФИА Сребрни или Бронзани су обично за аматерске возаче, али професионални возачи старији од 55 година се аутоматски класификују на овом нивоу) обавезни су у аутомобилу одређени број сати. Најчешће, четврти возач у свим класама је професионални возач реномираног имена који вози само Дејтону и који је најчешће освојио велики професионални шампионат, као што су Скот Диксон, Џеф Гордон, Фернандо Алонсо, Шејн ван Гисберген и Кајл Буш.
За разлику од догађаја у Ле Ману, трка у Дејтони се одвија у потпуности на затвореној стази унутар арене спидвеја без употребе јавних улица. Већина делова стрмог нагиба је укључена, прекинута шиканом на задњем правцу и брзим инфилд делом који укључује две укоснице. За разлику од Ле Мана, трка се одржава зими, када су ноћи најдуже. Постоје светла инсталирана око стазе за ноћно тркање, иако инфилд део и даље није тако добро осветљен као главни овал. Међутим, светла стадиона су укључена само на нивоу од 20%, слично поставци осветљења стадиона у Ле Ману, са јачим светлима око правца бокса и пристојним осветљењем сличним уличној расвети око стазе.
ГТП мини|Дејтона прототип мини|ГТП аутомобили током трке 2023. године Након неколико промена власништва у Међународној асоцијацији мото-спорта које су промениле правац којим је организација ишла, одлучено је 1990-их да се догађај у Дејтони усклади са Гранд-Ам серијом, конкурентом Америчкој серији Ле Ман, која, као што име говори, користи исте прописе као Серија Ле Ман и 24 часа Ле Мана. Гранд Ам серија је, међутим, уместо тога уско повезана са НАСКАР-ом и оригиналним идејама IMSA-е и фокусирана на контролисане трошкове и тесну конкуренцију.
Како би трке спортских аутомобила постале јефтиније него другде, уведена су нова правила 2002. године. Наменски Дејтона прототипови (DP) користе јефтиније материјале и технологије, а једноставна аеродинамика аутомобила смањује трошкове развоја и тестирања. DP су почели да се тркају 2003. са шест аутомобила у трци.
Специјализовани произвођачи шасија као што су Рајли, Далара и Лола обезбеђују DP аутомобиле за тимове, а мотори су брендирани под именима великих аутомобилских компанија као што су Кадилак, Лексус, Форд, БМВ и Порше.
Године 2017. уведени су DPi прототипови. Ови аутомобили су били засновани на LMP2 шасији са прилагођеним мотором и каросеријом од великог произвођача.
За 2023. годину, трка је усвојила спецификацију прототипа LMDh, иако су Ле Ман хипераутомобили такође били дозвољени. Серија се такође вратила имену „Гранд Туринг Прототип” (GTP) из 1980-их.
Године 2023, први хибридни аутомобил, Акура ARX-06 GTP, победио је на Ролекс 24 часа Дејтоне. Ово је био први хибридни аутомобил који је икада победио на Ролекс 24 часа Дејтоне. Са овим новим хибридним аутомобилима, IMSA је поставила прописе, па чак и казне ако тимови који користе ове моторе прекрше ова правила. Како би се осигурало да не крше правила, имају мониторе који прате укупну енергију коју аутомобил користи. Нови хибридни мотори могу помоћи у повећању коњских снага захваљујући заједничком раду електричне батерије и бензинског мотора, што може бити предност у одређеним деловима трке. Више произвођача сада испробава хибридне аутомобиле за трку.
ГТ Дејтона мини|Форд Мустанг ГТ током 24 часа Дејтоне 2012.