У старонордијском писаном корпусу, берсеркери () су били скандинавски ратници за које се говорило да су се борили у бесу налику трансу, што је карактеристика која је касније довела до модерног енглеског придева berserk (избезумљен, подивљао). Берсеркери се помињу у бројним старонордијским изворима.
Етимологија Старонордијски облик речи био је (множина ), што је сложеница од речи ber и serkr. Други део, serkr, значи „кошуља” (такође се налази у средњоенглеском, види ). Први део, ber, може имати више значења, али се претпоставља да је највероватније значио „медвед” (bear), па би пуна реч berserkr значила „медвеђа кошуља”, односно „неко ко носи капут од медвеђе коже”.
Историчар из 13. века Снори Стурлусон, Исланђанин који је живео око 200 година након што су берсеркери стављени ван закона на Исланду (1015. године), тумачио је значење као „гола кошуља” (bare-shirt), тврдећи да су ратници ишли у битку без оклопа, али је то гледиште углавном напуштено због контрадикторности и недостатка доказа.
Рани почеци Неки аутори предлажу да северњачка ратничка традиција потиче од ловачке магије. Чини се да су се развила три главна животињска култа: култ медведа, култ вука и култ дивљег вепра.
Германски најамници у римској војсци мини|Германски ратници са медвеђим капуљачама на Трајановом стубу. Рељефи на Трајановом стубу у Риму, завршени 113. године нове ере, приказују сцене Трајановог освајања Дакије (101–106. н. е.). Сцене приказују његове римске војнике плус помоћне трупе и савезнике из пограничних региона Рима, укључујући племенске ратнике са обе стране Рајне. Ратници су приказани боси, голих груди, носећи оружје и шлемове који се повезују са Германима.
Сцена 36 на стубу приказује неке од ових ратника како стоје заједно, при чему неки носе медвеђе, а неки вучје капуљаче. Ово је једини потенцијални запис о германским ратницима-медведима и ратницима-вуковима који се боре заједно све до 872. године нове ере и описа битке код Хафрсфјорда од стране Торбјерна Хорнклофија, када су се борили заједно за краља Харалда Лепокосог од Норвешке.
Прикази из периода сеобе народа Године 1639. и 1734. у Јужном Јиланду у Данској откривена су два богато украшена рога од златног лима, позната као Златни рогови из Галехуса. Као део декорације, први рог, већи од два, приказује два човека са животињским главама окренута један према другом, наоружана нечим што изгледа као срп и секира за цепање дрва. Датирани у рани 5. век, ови прикази би могли представљати нешто што је повезано са берсеркерима.
У пролеће 1870. године, четири ливене бронзане матрице из венделског доба, познате као Плоче из Торслунде, пронађене су од стране Ерика Густафа Петерсона и Андерса Петера Нилсона у хумци на земљи фарме број 5 Бјернховда у парохији Торслунда, на Еланду у Шведској. Једна од њих приказује оно што изгледа као ритуал берсеркера.
Године 1887. пронађени су гробови двојице алеманских мушкараца из 7. века током грађевинских радова у непосредној близини цркве Светог Галуса у округу Гутенштајн града Зигмарингена у Немачкој. Један од гробова садржао је, између осталог, сребрне корице за мач, познате као Гутенштајнске корице (). Веома китњасте, приказују фигуру ратника са вучјом главом, који држи мач и копље. Сматра се да ово приказује улфхедина (вучјег ратника), јер је претхришћанска средња Европа била део исте традиције као и нордијска.
Пронађене су и друге фигуре са животињским главама, као што је фигура са роговима на котлу из Гундеструпа, пронађеном у северном Јиланду 1891. године, који је датиран између 200. године п. н. е. и 300. године н. е.
Врсте Берсеркери – ратници медведи
Неки аутори предлажу да су берсеркери црпили своју моћ од медведа и да су били посвећени култу медведа, који је некада био широко распрострањен широм северне хемисфере. Берсеркери су одржавали своје верске обреде упркос својој борбеној вештини, јер Сага о Сварфделима говори о изазову на двобој који је један берсеркер одложио до три дана након Јула (Божића). Тела мртвих берсеркера су полагана у медвеђе коже пре погребних обреда.
У бици, берсеркери су били подложни нападима беса. Завијали би попут дивљих звери, пенили на уста и гризли ивице својих штитова. Према веровању, током ових напада били су имуни на челик и ватру и правили су велики хаос у редовима непријатеља. Када би ова грозница прошла, били су слаби и питоми. Такви описи се могу наћи у сагама.
„Постати берсерк” значило је „hamask”, што се преводи као „променити облик”, у овом случају са значењем „ући у стање дивљег беса”. Неки научници су тумачили оне који су могли да се трансформишу као берсеркери као „hamrammr” или „снажног облика” – дословно способне да се претворе у облик медведа. На пример, група људи која иде са Скалагримом у Саги о Егилу да види краља Харалда поводом убиства његовог брата Торолфа описана је као „најтврђи људи, са додиром језивог код многих од њих... били су грађени и обликовани више као тролови него као људска бића”. Ово се понекад тумачило као да је група људи била „hamrammr”, иако не постоји велики консензус.
Други пример за „hamrammr” долази из Саге о Хролфу Кракију. Једна прича у њој говори о Бедвару Бјаркију, берсеркеру који је способан да се претвори у медведа и користи ту способност да се бори за краља Хролфа Кракија: „Људи су видели да велики медвед иде испред људи краља Хролфа, држећи се увек близу краља. Убио је више људи својим предњим шапама него било која петорица краљевих шампиона.”
Улфхеднар – ратници вукови
Ратници вукови појављују се међу легендама Индоевропљана, Турака, Монгола и култура америчких староседелаца. Германски ратници-вукови оставили су трага кроз штитове и барјаке које су Римљани заробили и изложили у Риму.
Помамни ратници који су носили коже вукова, звани ulfheðnar („вучји капути” или могуће „вучји пагани”; једнина ulfheðinn), помињу се у Саги о Ватнсделима, песми Haraldskvæði и Саги о Гретиру, и у сагама се доследно помињу као група берсеркера, увек представљена као елитна пратња првог норвешког краља Харалда Лепокосог. Говорило се да су носили вучје крзно преко верижњаче када су улазили у битку. За разлику од берсеркера, директне референце на улфхеднаре су ретке.
Сага о Егилу приказује човека по имену Квелдулф (Вечерњи Вук) за кога се каже да се ноћу претварао у вука. Овај Квелдулф је описан као берсеркер, за разлику од улфхедина. Улфхеднар се понекад описују као Одинови специјални ратници: „[Одинови] људи су ишли без верижњача и били су бесни као пси или вукови, гризли су своје штитове... убијали су људе, али ни ватра ни гвожђе нису имали ефекта на њих. То се зове 'постати берсерк'.”
Преса за шлемске плоче из Торслунде приказује сцену једнооког ратника са шлемом са птичјим роговима, за кога се претпоставља да је Один, поред ратника са вучјом главом наоружаног копљем и мачем, за кога се претпоставља да је берсеркер са вучјим крзном.
„Јофур” – предложени ратници вепрови
У нордијској поезији, реч jǫfurr, која је првобитно значила „дивљи вепар”, користи се метафорички за „принца, монарха или ратника”, што вероватно потиче од обичаја ношења вепрових глава као шлемова или шлемова са приказом вепра у бици.
Свиње су играле централну улогу у германском паганизму, појављујући се и у митологији и у верској пракси, посебно у вези са Ванима, Фрејром и Фрејом. Предложено је да су, слично берсеркерима, ратници могли ритуално да се трансформишу у вепрове како би добили снагу, храброст и заштиту у бици. Теоретисано је да је овај процес био повезан са ношењем шлемова са вепровима као ритуалног костима.Beck, H. 1965 Das Ebersignum im Germanischen. Ein Beitrag zur germanischen TierSymbolik. Berlin: W. de Gruyter.
Сведочанства Берсеркери се истакнуто појављују у мноштву других сага и песама. Многе раније саге приказивале су берсеркере као телохранитеље, елитне војнике и шампионе краљева. Ова слика се мењала како је време пролазило, па су саге почеле да описују берсеркере као хвалисавце уместо као хероје, и као прождрљиве људе који пљачкају и убијају без разлике. У оквиру сага, берсеркери се могу свести на четири различита типа: краљев берсеркер, берсеркер који изазива дворану, Hólmgangumaðr (човек за двобој) и викиншки берсеркер. Касније, хришћански тумачи су посматрали берсеркера као „паганског ђавола”.
Најранија сачувана референца на термин „берсеркер” налази се у песми Haraldskvæði, скалдској песми коју је саставио Торбјерн Хорнклофи крајем 9. века у част краља Харалда Лепокосог, као ulfheðnar („људи одевени у вучје коже”). Овај превод описује Харалдове берсеркере:
Сматра се да су „дегустатори крви” (кенинг) у овом одломку гаврани, који су се гостили убијенима.
Исландски историчар и песник Снори Стурлусон (1179–1241) написао је следећи опис берсеркера у својој Саги о Инглинзима:
Употреба берсеркера од стране краља Харалда Лепокосог као „ударних трупа” проширила је његову сферу утицаја. Други скандинавски краљеви користили су берсеркере као део своје војске хирдмана, а понекад су их рангирали као еквивалент краљевској телохрани (хускарлима). Могуће је да су неки од тих ратника само усвојили организацију или ритуале берсеркерских савеза, или користили име као средство застрашивања или тврдњу о својој жестини.
Акценат је стављен на помамну природу берсеркера, одакле потиче и модерно значење речи „berserk”. Међутим, извори описују неколико других карактеристика које су савремени коментатори игнорисали или занемарили. Сноријева тврдња да „ни ватра ни гвожђе нису деловали на њих” понавља се више пута. Извори често наводе да ни оштро оружје ни ватра нису утицали на берсеркере, иако нису били имуни на тојаге или друге тупе инструменте. На пример:
Слично томе, шампиони Хролфа Кракија одбијају да се повуку „пред ватром или гвожђем”. Други чест мотив односи се на берсеркере који тупе оштрице својих непријатеља чинима или погледом својих злих очију. Ово се појављује већ у Беовулфу где је то карактеристика која се приписује Гренделу. И једење ватре и имунитет на оштро оружје подсећају на трикове који се популарно приписују факирима.
Године 1015, јарл Еирик Хаконарсон од Норвешке ставио је берсеркере ван закона. Грагас (Сива гуска), средњовековни исландски законик, осуђивао је ратнике берсеркере на прогонство. До 12. века, организоване ратне групе берсеркера су нестале.
Шаховске фигуре са острва Луис, пронађене на острву Луис (Спољни Хебриди, Шкотска), за које се сматра да су нордијске израде, укључују берсеркере приказане како гризу своје штитове.
Теорије мини|Фреска из 11. века у Катедрали Свете Софије у Кијеву која изгледа приказује ритуал берсеркера који изводе Варјази (Скандинавци). Научница Хилда Елис-Дејвидсон повлачи паралелу између берсеркера и помена византијског цара Константина VII (905–959) у његовој књизи De cerimoniis aulae byzantinae („О церемонијама византијског двора”) о „готском плесу” који су изводили припадници његове Варјашке гарде (нордијски ратници у служби Византијског царства), који су учествовали носећи животињске коже и маске: она верује да је то могло бити повезано са обредима берсеркера.Ellis-Davidson, Hilda R. . Frederick A. Praeger Publishers ASIN B0000CNQ6I
Бес који је берсеркер доживљавао називао се berserkergang (берсеркерски напад/бес). Ово стање је описано на следећи начин:
Неки научници предлажу да су одређени примери берсеркерског беса били изазвани добровољно конзумирањем дрога као што су халуциногене печурке, огромне количине алкохола, или мешавина позната само као 'butotens'. О овоме се много расправља, али теорију додатно подржава откриће семена црне бунике (Hyoscyamus niger) у викиншком гробу који је откопан у близини Фирката у Данској 1977. године. Анализа симптома изазваних црном буником открила је да су они такође слични симптомима приписаним берсеркерском стању, што сугерише да је можда коришћена за стварање њиховог ратничког расположења. Друга објашњења за лудило берсеркера укључују самоизазвану хистерију, епилепсију или менталне болести.