right|thumb|Директор Лабораторије Лос Аламос Роберт Опенхајмер (лево), директор Пројекта Менхетн, генерал-мајор Лесли Гроувс (у средини) и председник Универзитета Калифорније Роберт Гордон Спроул (десно) на церемонији доделе награде „Е“ Војске и Морнарице лабораторији у октобру 1945. године.|alt=A large house with a stone chimney, decorated with bunting. An army officer runs a red and blue flag up a flagpole. In the foreground are two men in suits and one in an army uniform. thumb|right|Оператори за својим калутронским контролним панелима у Y-12. Гледис Овенс, жена која седи у првом плану, није знала у шта је умешана док није видела ову фотографију током јавног обиласка објекта педесет година касније.|alt=A long corridor with many consoles with dials and switches, attended by women seated on high stools. thumb|right|Реплика немачког експерименталног нуклеарног реактора Уранферајна у Хајгерлоху коју је снимила мисија АлсосBeck, Alfred M, et al., United States Army in World War II: The Technical Services – The Corps of Engineers: The War Against Germany, 1985 Chapter 24, "Into the Heart of Germany", p. 558 right|thumb|Експлозивни дим теста од 100 тона thumb|right|Видео нуклеарног теста Тринити right|thumb|Авиони 509. композитне групе који су учествовали у бомбардовању Хирошиме и Нагасакија. С лева на десно: резервни авион, Велики уметник, Енола Геј thumb|right|Кућиште нуклеарне бомбе Дебељка, обојено као оно бачено на Нагасаки thumb|right|alt=Aerial view of the mushroom cloud.|Поглед из ваздуха на облак печурке „Операција Раскрсница“ који се издиже из лагуне, са острвом Бикини видљивим у позадини Пројекат Менхетн био је истраживачко-развојни програм током Другог светског рата, чији је резултат била израда првих атомских бомби. Пројекат су предводиле Сједињене Америчке Државе, уз подршку Уједињеног Краљевства и Канаде. У периоду од 1942. до 1946. године налазио се под руководством генерал-мајора Леслија Гровса из Инжењеријског корпуса Војске САД. Војни део пројекта носио је назив Менхетнски дистрикт, а назив Менхетн је временом постао кодно име за читав пројекат. Током свог развоја, Пројекат Менхетн је укључио и ранији британски програм Tube Alloys. Пројекат је започео скромно 1939. године, али је временом прерастао у огроман подухват у којем је било ангажовано више од 130.000 људи, уз укупне трошкове од скоро две милијарде америчких долара. Више од 90% тих средстава утрошено је на изградњу индустријских постројења и производњу фисионог материјала, док је мање од 10% било намењено развоју и изради самог оружја.
Током рата развијене су две врсте атомских бомби. Једна је била релативно једноставна фисиона бомба типа „топ“, која је користила уранијум-235, изотоп који чини свега око 0,7% природног уранијума. Будући да је хемијски готово идентичан најзаступљенијем изотопу, уранијуму-238, и да има веома сличну масу, њихово раздвајање представљало је велики технички изазов. За обогаћивање уранијума коришћене су три методе: електромагнетна, гасна и термална. Највећи део ових активности одвијао се у Оук Риџу, у савезној држави Тенеси. Паралелно са радом на уранијуму, спровођен је и програм производње плутонијума. У Оук Риџу и Ханфорду, у држави Вашингтон, изграђени су нуклеарни реактори у којима је уранијум био изложен зрачењу и трансформисан у плутонијум. Потом је плутонијум хемијским путем одвајан од преосталог уранијума. Пошто се конструкција бомбе типа „топ“ показала непрактичном за употребу плутонијума, развијено је сложеније нуклеарно оружје са механизмом имплозије. Овај рад је спроведен кроз интензиван процес пројектовања и изградње у главној истраживачкој и развојној лабораторији пројекта у Лос Аламосу, у савезној држави Нови Мексико.
У наставку следи хронологија Пројекта Менхетн. Она обухвата низ догађаја који су претходили његовом званичном оснивању, као и дешавања након атомских бомбардовања Хирошиме и Нагасакија, све до тренутка када је Пројекат Менхетн формално замењен Комисијом за атомску енергију 1947. године.
1939. година
2. август – Алберт Ајнштајн потписује писмо (познато као писмо Ајнштајн–Силард), које је саставио физичар Лео Силард и упутио председнику Сједињених Америчких Држава Френклину Д. Рузвелту. У писму се председник упозорава на могућност употребе нуклеарне фисије у војне сврхе и позива на финансирање истраживања, уз напомену да би и нацистичка Немачка могла да спроводи сличан програм. 3. септембар – Велика Британија и Француска објављују рат нацистичкој Немачкој као одговор на њену инвазију на Пољску, чиме почиње Други светски рат. 11. октобар – Економиста Александер Сакс састаје се са председником Рузвелтом и уручује му писмо Ајнштајн–Силард. Рузвелт након тога одобрава оснивање Саветодавног одбора за уранијум. 21. октобар – Одржан је први састанак Саветодавног одбора за уранијум, којим председава Лајман Бригс из Националног бироа за стандарде. За експерименте са неутронима издвојено је 6.000 америчких долара.
1940. година
2. март – Тим Џона Р. Данинга на Универзитету Колумбија потврђује хипотезу Нилса Бора да је уранијум-235 изотоп одговоран за фисију изазвану спорим неутронима. март – Научници Ото Фриш и Рудолф Пајерлс са Универзитета у Бирмингему састављају меморандум Фриш–Пајерлс, у којем израчунавају да би за функционисање атомске бомбе могло бити довољно свега око једне фунте (0,45 kg) обогаћеног уранијума. Меморандум је прослеђен Марку Олифанту, који га затим предаје сер Хенрију Тизарду. 10. април – На иницијативу Хенрија Тизарда основан је Комитет МАУД, са задатком да испита изводљивост израде атомске бомбе. 21. мај – Џорџ Кистјаковски предлаже употребу гасне дифузије као метода за раздвајање изотопа. 12. јун – Председник Рузвелт оснива Национални комитет за истраживања у одбрани, на чијем је челу Ванивар Буш. Комитет преузима надлежности Одбора за уранијум. 6. септембар – Буш обавештава Лајмана Бригса да ће Национални комитет за одбрану издвојити 40.000 долара за пројекат уранијума. септембар – Белгијски рударски инжењер Едгар Санжје наређује да се око половине расположивих залиха уранијума из рудника Шинколобве у Белгијском Конгу, приближно 1.050 тона. тајно транспортује у Њујорк, преко компаније African Metals Corp., комерцијалне филијале Union Minière.
1941. година
25. фебруар – Глен Сиборг и Артур Вол на Универзитету Калифорније у Берклију коначно потврђују откриће плутонијума. 17. мај – Објављен је извештај Артура Комптона и Националне академије наука, у којем се закључује да су изгледи за развој нуклеарне енергије у војне сврхе повољни. 28. јун – Потписивањем Извршне наредбе 8807, председник Рузвелт оснива Канцеларију за научна истраживања и развој, под руководством Ванивара Буша. Канцеларијa за научна истраживања и развој преузима Национални комитет за одбрану и Одбор за уранијум, док Џејмс Б. Конант наслеђује Буша на месту руководиоца Националног комитет за одбрану. 2. јул – Комитет МАУД одређује Џејмса Чедвика да састави други и коначни нацрт извештаја о пројекту и трошковима развоја атомске бомбе. 15. јул – Комитет МАУД објављује детаљан технички извештај о пројекту и трошковима развоја бомбе. Претходна копија достављена је Ванивару Бушу, који одлучује да сачека званичну верзију пре предузимања даљих корака. август – Марк Олифант путује у Сједињене Америчке Државе како би подстакао приоритетни развој атомске бомбе, а не само производњу нуклеарне енергије. 30. август – Винстон Черчил постаје први национални лидер који одобрава програм развоја нуклеарног оружја; пројекат добија назив Tube Alloys. 3. септембар – Комитет начелника штабова Уједињеног Краљевства одобрава пројекат Tube Alloys. 3. октобар – Званична копија извештаја Комитета МАУД, чији је аутор Чедвик, стиже до Ванивара Буша. 9. октобар – Буш износи извештај МАУД председнику Рузвелту, који одобрава покретање пројекта ради потврде његових налаза. Рузвелт тражи од Буша да припреми писмо како би се британској влади приступило „на највишем нивоу“. 6. децембар – Буш одржава састанак ради организовања убрзаног истраживачког програма, који и даље води Артур Комптон. Харолд Јури добија задатак да развија истраживања гасне дифузије као метода обогаћивања уранијума, док Ернест О. Лоренс преузима истраживања електромагнетне сепарације, што доводи до развоја калутрона. Комптон износи Бушу и Конанту аргументе у прилог развоја плутонијумског програма. 7. децембар – Јапан изводи напад на Перл Харбор. Сједињене Америчке Државе и Уједињено Краљевство наредног дана формално објављују рат Јапану. 11. децембар – Након што Немачка и Италија истог дана објављују рат Сједињеним Америчким Државама, САД узвраћају објавом рата Немачкој и Италији. 18. децембар – Одржан је први састанак Секције S-1, под покровитељством Канцеларије за научна истраживања и развој, посвећене развоју нуклеарног оружја. 1942. година
19. јануар – Председник Френклин Д. Рузвелт формално одобрава пројекат израде атомске бомбе. 24. јануар – Артур Комптон доноси одлуку да се рад на плутонијуму централизује на Универзитету у Чикагу. март – Избор метода раздвајања изотопа. Током јесени 1942. године као главне методе за раздвајање изотопа уранијума изабране су електромагнетна сепарација и гасна дифузија, пошто истраживања центрифугалног и течног термалног поступка нису напредовала истим темпом. Године 1944. у оквиру комплекса Clinton Engineer Works инсталирано је постројење за течни термални поступак (S-50), које је служило као почетна фаза, повезана са постројењима вишег степена обогаћивања. Центрифугални поступак постао је стандардна метода након рата; физичар Карл П. Коен сматрао је да би његова примена у оквиру пројекта могла омогућити израду бомбе и пораз Немачке већ 1944. године. 19. јун – Формиран је Извршни комитет S-1, у чијем саставу су Ванивар Буш, Џејмс Б. Конант, Артур Комптон, Ернест О. Лоренс и Харолд Јури. 25. јун – Извршни комитет S-1 бира компанију Stone & Webster као главног извођача радова на изградњи постројења у Тенесију. јул–септембар – Физичар Роберт Опенхајмер организује летњу конференцију на Универзитету Калифорније у Берклију, посвећену разматрању конструкције фисионе бомбе. Током расправа, Едвард Телер покреће питање могућности развоја водоничне бомбе. 30. јул – Сер Џон Андерсон позива премијера Винстона Черчила да се приступи заједничком пројекту са Сједињеним Америчким Државама. 13. август – Начелник Инжењеријског корпуса Војске САД, генерал-мајор Јуџин Рејболд, оснива Менхетнски инжењеријски дистрикт, са Џејмсом К. Маршалом као окружним инжењером; одлука ступа на снагу 16. августа. 17. септембар – Генерал-мајор Вилхелм Д. Штајер и Рејболд наређују пуковнику Леслију Гровсу да преузме руководство над пројектом. 23. септембар – Гровс бива унапређен у чин бригадног генерала и постаје директор пројекта. Основан је Војнополитички комитет, који чине Ванивар Буш (са Конантом као заменом), Штајер и контраадмирал Вилијам Р. Пурнел, са задатком да надзире пројекат. септембар – Потпуковник Кенет Николс састаје се са Едгаром Санжјеом у њујоршким канцеларијама компаније Union Minière. По налогу генерала Гровса, Николс је добио задатак да обезбеди уранијум. Санжје му саопштава да се око хиљаду тона руде већ налази у Њујорку и да је чекао овај сусрет. Постигнут је договор да се из рудника Шинколобве у Сједињене Америчке Државе месечно отпрема у просеку 400 тона уранијум-оксида. 26. септембар – Пројекат Менхетн добија одобрење Одбора за ратну производњу да користи највиши степен ратног приоритета. 29. септембар – Заменик министра рата Роберт П. Патерсон овлашћује Инжењеријски корпус да откупи 56.000 јутара (око 23.000 хектара) земљишта у Тенесију за Локацију X, која ће постати истраживачки и производни комплекс у Оук Риџу. октобар – Сто тона уранијумске руде из Санжјеових залиха шаље се у Канаду на прераду у компанију Eldorado Mining and Refining у Порт Хоупу, Онтарио.