мини|Свињаричка чука - антропоморфне фигуре Свињаричка чука је археолошко налазиште у јужној Србији, у близини села Штулац у општини Лебане. Културни налази на локалитету датирају из неолита, бакарног, бронзаног и раног гвозденог доба. Откривено 2017. године, ископавања се спроводе од 2018. године како би се истражило почетно ширење неолита дуж речног коридора Вардар-Морава. Неолитске фазе насељавања на локалитету датирају из периода око 6100–5500. године пре нове ере, што одговара раном неолиту, или старчевачком хоризонту.
Значај Свињаричка чука игра важну улогу у разумевању неолитизације југоисточне Европе и ширења неолитских начина живота од Плодног полумесеца и Анадолије према Централној Европи. Истраживање на локалитету бави се кључним питањима која се тичу ширења пољопривреде, појаве седентарног живота, друштвених заједница, управљања ресурсима и технолошких и културних иновација. Локалитет је истражен интердисциплинарним приступом који комбинује радиокарбонско моделирање, анализу древне ДНК, микроморфологију, археоботанику, археозоологију, изотопске студије и литичку анализу.
Локалитет Свињаричка Чука у јужној Србији заузима кључну позицију за проучавање процеса неолитизације у Евроазији.
Регион и пејзаж Свињаричка Чука се налази у јужној Србији, у региону са високим потенцијалом за будућа археолошка истраживања, посебно у вези са неолитским периодом. Налази се у близини речног коридора Морава-Вардар, главне руте предложене за ширење неолита у Европу. Долина Мораве повезује јужни Балкан са дунавским коридором и централном Европом. Локалитет се налази у Лесковачкој котлини, коју карактеришу повољни климатски и еколошки услови.
Свињаричка Чука се налази на благо уздигнутој тераси реке Свињаричке, североисточно од Царичиног Града – древне Јустинијане Приме – касноантичког и рановизантијског града. Локација је нудила приступ свежој води, плодном земљишту и сировинама као што су камени ресурси, дрво и трска. Близина коридора Јужне Мораве омогућила је регионалну и интеракцију на даљину, док је надморска висина од 300 метара штитила насеље од поплава.
Лесковачка котлина је окружена разноврсним планинским пејзажом: Видојевића планина и река Топлица на северу, Радански венац на западу, Кукавичке планине на југу и Бабичка гора и Крушевица на истоку, са Сувом планином (1810 м) која се уздиже иза. Грделичка клисура чини јужни улаз у котлину, кроз који протиче Јужна Морава, док долина Нишаве на северу представља један од ретких природних коридора исток-запад на Балкану. Локалитет се налази унутар слива Пусте реке, на ушћу Царичиног и Свињаричког потока. Раданске планине делују као природни резервоар, хранећи ове водотокове кроз изворе и отицање и обезбеђујући поуздано снабдевање водом. Тераса је равна и плодна, погодна за обрађивање, док је оближња висораван – касније заузета Царичином градом – пружала природну тачку гледишта. Археоботанички докази указују на употребу разноврсних гајених и дивљих биљних врста. Близина лесковачког региона другим праисторијским локалитетима у суседним микрорегионима омогућава упоредне студије организације насеља, архитектуре, технологије, материјалне културе и стратегија преживљавања у ширем регионалном оквиру.
Истраживање и историја ископавања Систематска истраживања на Свињаричкој чуки почела су 2017. године у оквиру „Истраживачке сарадње Пуста река“, заједничког пројекта Аустријског археолошког института (Аустријске академије наука), Археолошког института у Београду и Народног музеја у Лесковцу, под вођством Барбаре Хорејс и Александра Булатовића. Почетна истраживања, укључујући теренска истраживања, геобушење, геофизичку проспекцију и интензивна и екстензивна истраживања, идентификовала су локалитет као посебно погодан за проучавање контекста раног неолита.
Стратиграфски и контекстуални подаци из домаћих карактеристика, комбиновани са радиокарбонским датирањем, коришћени су за дефинисање шест фаза насељавања у оквиру раног неолита, у распону од око 6100. до 5500. године пре нове ере. Геофизичка истраживања открила су јасне структурне аномалије које су усмеравале стратегије ископавања. Од самог почетка, пројекат је пратио интердисциплинарни приступ, интегришући археологију, геоархеологију, археоботанику, зооархеологију и антропологију. Централни фокус је био на технолошкој и функционалној анализи артефаката, укључујући алате за млевење и тучење. Анализе употребе, хабања, скроба и фитолита пружају доказе о исхрани и преради биљака, док су студије текстилних алата, керамике и камених оруђа дале увид у начин живота првих неолитских заједница у јужној Србији. Текућа микроархеолошка истраживања, укључујући анализу ДНК, микроморфологију и изотопске студије, имају за циљ да допринесу у оквиру „вишеврсне археологије“.
Недавна ископавања су открила неколико домаћинстава, укључујући две велике правоугаоне зграде са зидовима од постзиданог и плетеног плета. Ови налази указују на то да су раногнеолитске заједнице у региону биле седентарније него што се раније претпостављало.
Преглед локалитета
Хронологија и слојеви насељавања Почетак неолита на Балкану датира се између 6200. и 6000. године пре нове ере. Током овог периода почео је прелазак са ловачко-сакупљачких група на седентарни, пољопривредни начин живота. Овај развој је почео на Свињаричкој чуки око 6100. године пре нове ере. На основу резултата текућих ископавања из 2025. године, идентификовано је шест фаза насељавања (NEO VI – NEO I) које обухватају рани неолит. До сада је идентификовано девет објеката и додељено различитим фазама насељавања. Датирање је спроведено радиокарбонском методом.
Фаза NEO I (око 5500. п. н. е.) представљена је Комплексом 1, структуром од спаљеног плетења и мазила, која је протумачена као остаци куће. Фаза NEO II још није детаљно објављена. Фаза III (око 5700–5600. п. н. е.) представљена је Комплексом 4, правоугаоном кућном структуром у јужном рову, вероватно коришћеном као стамбени простор. Даље кућне структуре које припадају овој фази још нису детаљно објављене. Фаза IV (око 5700. п. н. е.) обухвата комплексе 5 и 8. Комплекс 5 се састоји од наслага спаљеног маза и равног камења унутар зоне активности на отвореном. Комплекс 8 је објекат са рупама за стубове. Фаза V (око 5900–5800. п. н. е.) представљена је комплексом 6, који обухвата зону активности и јаму. Фаза VI (6100–6000. п. н. е.) обухвата комплексе 7 и 9. Комплекс 7 се састоји од архитектонских остатака као што је спаљени маза, првобитно примењен на конструкцију од дрвета и трске, и сачуван на лицу места. Комплекс 9, који се налази у северном делу, открио је добро очувану спаљену кућу са неколико унутрашњих инсталација, укључујући канте за смеће и друге објекте за складиштење.
Архитектонске карактеристике Куће су изграђене коришћењем локално доступних материјала и састојале су се од конструкција од плета и маза. Преостале архитектонске карактеристике су спаљени маза, заједно са рупама за стубове које откривају положаје главних носећих стубова користећи технику стуба у земљи. Дрво, Елементи сламе и трске су иструнули услед процеса у земљишту и данас се могу идентификовати само кроз отиске у малтеру, рупе за стубове или микроархеолошке методе. Зидови и подови су били премазани малтером, а у неким случајевима завршени кречним малтером. Рупе за стубове идентификоване на Свињаричкој Чуки могу указивати на конструкцију крова са двосливним кровом, вероватно прекривену сламом. Главни носећи стубови су често били ојачани већим камењем. Сличне технике градње познате су из модела кућа из Северне Македоније, као и са неолитског локалитета Тумба Маџари код Скопља. Највеће куће (комплекси 9 и 4) су у просеку биле димензија око 4 × 7 метара. Унутрашњост је одражавала различите функције кућа. Неке зграде су садржале велике, стационарне посуде за складиштење, које се данас могу идентификовати као велики урушени керамички фрагменти. Поред тога, присуство пећи, затрпаних јама и обновљених подова указује на дугорочну употребу насеља.
Микроморфологија земљишта Многа истраживачка питања на која се не може одговорити искључиво анализом материјалне културе могу се решити микроморфолошком анализом седимената спроведеном на локалитету. Ова метода омогућава идентификацију односа између различитих материјала, као и хронологију слојева на микроскопској скали. Неколико наслаганих слојева, на пример, могу указивати на обнову или поправку архитектонских елемената. У ту сврху, неометани узорци седимента се сакупљају у блоковима, импрегнирају епоксидном смолом у лабораторији, а затим испитују под поларизационим микроскопом и у равни поларизованој светлости (PPL) и у унакрсној поларизованој светлости (XPL). Користећи ову методу, могла би се истражити кључна просторно-функционална питања, као што су коришћени грађевински материјали, технике градње, просторна организација, трајање употребе, домаће активности, праксе преживљавања, сточарство и управљање отпадом. На основу истраживања Линдел Вебстер, фрагменти костију и трагови балеге идентификовани су у и око насеобинских структура на Свињаричкој чуки, што указује на експлоатацију и прераду животиња и показује да су животиње држане унутар самог насеља. Површине и подове је било тешко идентификовати због биотурбације; доказе су углавном пружале веће концентрације микроартефаката, угља, маза или костију. Поред тога, анализа фрагмената зидова из великог контејнера за складиштење открила је низ... више слојева. Ово истраживање је још увек у раној фази и део је пројекта NEOSOL, који истражује узорке седимената из различитих неолитских насеља.
Материјална култура Преко 10.000 керамичких фрагмената пронађено је на Свињаричкој чуки, укључујући ободе, фрагменте зидова, дршке и украшене делове од бокала и здела. Облици посуда су разноврсни, са глобуларним, коничним и крушкастим профилима који су уобичајени. Неке посуде имају уске вратове, друге широка уста. Карактеристичне карактеристике укључују пробушене ручке у облику дугмади на стомаку, вероватно за качење, као и хоризонтално или вертикално причвршћене ручке постављене близу стомака или рамена. Велике, тешке посуде су вероватно коришћене за складиштење, док су мањи, лакши примерци служили за свакодневне кућне функције. Већина површина посуда је груба и неукрашена, мада се јављају различити облици орнамената. Декорације се углавном састоје од утисака и урезаних линија направљених шиљатим алатима од кости, дрвета или камена, а повремено и ноктима. Неке посуде су полиране ради побољшања отпорности на воду, а потврђени су и трагови сликања. Дефинисано је шест керамичких материјала, од фине глине која се користи за посуде са танким зидовима до грубље глине са минералним инклузијама за дебље облике. Појединачни фрагменти су понекад поново коришћени као алати, на пример у преради биљака, производњи текстила или изради грнчарије.
Камени артефакти