thumb|300x300px|Фотографија, првобитно названа Mit Gewalt aus Bunkern hervorgeholt (Насилно извучено из бункера) Дечак из Варшавског гета је кључна фигура на једној од најпознатијих фотографија снимљених током Устанка у Варшавском гету 1943. године. На фотографији се види како подиже руке изнад главе, док СС-ротенфирер Јозеф Блеше у њега упире аутоматско оружје. Дечак је, заједно са другим људима, био сакривен у бункеру током коначне ликвидације гета, али су их немачке трупе откриле и присилиле да изађу.

Након што је фотографија снимљена, сви Јевреји који се на њој налазе спроведени су до Умшлагплаца и депортовани у логор за истребљење, највероватније Мајданек или Треблинку. Тачна локација на којој је фотографија настала, као ни идентитет фотографа, нису познати, а Блеше је једина особа на фотографији чији је идентитет са сигурношћу утврђен.

Ова слика спада међу најпознатије фотографије Холокауста, а дечак је временом постао симбол страдања деце у Холокаусту, као и свих јеврејских жртава.

Позадина

thumb|left|Јевреји су били приморани да се укрцају у возове Холокауста током Варшавске акције Гросакшн. У Варшави је пре рата живело око 380.000 Јевреја, што је чинило приближно једну четвртину укупног становништва. Након немачке инвазије у септембру 1939. године, Јевреји су подвргавани антијеврејским законима. Године 1941. принуђени су да се преселе у Варшавски гето, у коме је на свега 2,4% градске површине било сабијено и до 460.000 људи. Званични оброк износио је само 180 калорија дневно по особи. Иако је боравак на „аријевској” страни града био кривично дело кажњиво смрћу, преживљавање је било могуће захваљујући шверцу и раду у илегалним радионицама.

Средином 1942. године већина Јевреја из Варшавског гета депортована је у логор за истребљење Треблинка. У јануару 1943, када су Немци наставили депортације, Јеврејска борбена организација организовала је оружани отпор. Јевреји су почели да копају бункере и да кријумчаре оружје у гето. Дана 19. априла 1943. око 2.000 војника под командом СС и полицијског вође Јиргена Штропа ушло је у гето са тенковима с циљем његове ликвидације. Очекујући брзу победу над слабо наоружаним устаницима, Немци су се суочили са тим да се Устанак у Варшавском гету, највећи чин јеврејског отпора Холокаусту, одужио на четири недеље. Да би сломили отпор, Немци су палили гето, убацивали отровни гас у бункере и минирањем истеривали Јевреје са положаја, како би их потом спровели до Умшлагплаца и депортовали у Мајданек и Треблинку. Према подацима Меморијалног музеја Холокауста Сједињених Америчких Држава, „ова наизглед безнадежна борба… постала је један од најзначајнијих догађаја у историји јеврејског народа”.

Током гушења устанка, Штроп је слао свакодневне извештаје Вишем СС и полицијском вођи Фридриху Вилхелму Кригеру у Кракову. Пропагандна чета 689 и Франц Конрад фотографијама су документовали догађаје. Одабране фотографије и извештаји, заједно са сажетком немачких активности, састављени су у тзв. Штропов извештај, лични сувенир намењен Хајнриху Химлеру. Извештај је имао за циљ да прикаже Штропову ефикасност као команданта и да оправда неуспех да се гето брзо ликвидира. У њему је величано наводно јунаштво припадника СС-а који су учествовали у гушењу устанка, укључујући и шеснаесторицу погинулих у борбама са јеврејским борцима. Током устанка стрељано је више од 7.000 Јевреја, углавном небораца.

Првобитни наслов извештаја гласио је Јеврејска четврт Варшаве више не постоји! (). У складу са нацистичком пропагандом, извештај је дехуманизовао Јевреје, описујући их као „бандите”, „потчовек” или „јуденфрај”, а њихову депортацију и убијање као „акцију чишћења”. Уместо да буду убијени или убијани, Јевреји су у тексту „уништавани”. Направљена су три примерка извештаја: за Химлера, Кригера и Штропа. Један примерак чува Институт за национално сећање у Варшави, док је други уведен као доказ на Нирнбершком процесу, иако фотографија на крају није приказана суду; тај примерак налази се у Националној управи за архиве и документацију Сједињених Америчких Држава.

Фотографија

Фотографија је снимљена током Устанка у Варшавском гету, између 19. априла и 16. маја 1943. У оквиру расправе на интернет форуму удружења „Marki Commuter Railway — Association for Defending the Remnant of Warsaw”, место настанка фотографије опрезно је идентификовано као Новолипје 34, на основу сличности архитектонских детаља, посебно олука. Ове тврдње разматране су у пољској књизи из 2018. године Teraz ’43 (Сада ’43), аутора Магдалене Кицињске и Марчина Ђеђица. Сматра се да је фотограф био или Франц Конрад или неки од припадника Пропагандне чете 689. Алберт Кузијан, Ерхард Јозеф Кноблах и Артур Грим били су фотографи у оквиру Пропагандне чете 689. Кузијан је, према појединим наводима, тврдио да је управо он аутор фотографије. Током суђења у Пољској, Конрад је изјавио да је фотографисао током устанка искључиво како би се пожалио Адолфу Хитлеру на Штропову бруталност, али суд није прихватио ту тврдњу. Осумњичен и осуђен за лично убиство седам Јевреја и депортацију око хиљаду других у логоре смрти, Конрад је осуђен на смрт и погубљен 1952. године.

Фотографија приказује групу јеврејских мушкараца, жена и деце које су наоружани немачки војници присилно извели из бункера. Изворни наслов гласио је „Силом извучени из бункера” (). Већина Јевреја на фотографији носи изношену одећу и има врло мало личних ствари. Након извођења из бункера, спроведени су до Умшлагплаца ради депортације у логор за истребљење. У средишту фотографије налази се мали дечак, стар око шест или седам година, са качкетом и чарапама до колена. Он подиже руке у знак предаје, док СС-ротенфирер Јозеф Блеше у његовом правцу држи уперен аутомат, окренут наниже.

Фотографија обухвата бројне супротности; како је приметио Ричард Раскин: „СС наспрам Јевреја, починиоци наспрам жртава, војска наспрам цивила, моћ наспрам беспомоћности, претеће руке на оружју наспрам празних руку подигнутих у знак предаје, челични шлемови наспрам непокривених глава или меких капа, самозадовољство наспрам страха, сигурност наспрам пропасти, мушкарци наспрам жена и деце”. Према Фредерику Русоу, Штроп је вероватно одлучио да укључи ову фотографију у извештај јер је она показивала његову спремност да превазиђе јудео-хришћански морал и нападне невине жене и децу.

Идентификација

Дечак Постоји више особа за које је тврђено да су дечак са фотографије, али његов идентитет и даље остаје неразјашњен. Све предложене идентификације садрже противречности у односу на познате чињенице о фотографији. Сматра се да је дечак вероватно био млађи од десет година, јер не носи траку са Давидовом звездом. Историчар Луцијан Доброшицки, сарадник Института ЈИВО за јеврејска истраживања, који је проучавао фотографију, истакао је да „ова фотографија најдраматичнијег догађаја Холокауста захтева већи степен одговорности од историчара него готово било која друга… она је сувише света да би се са њом радило шта ко пожели”.

Артур Даб Сјемијонтек, рођен 1935. године у Ловичу, први пут је предложен као дечак са фотографије 1950. године. Потицао је из имућне породице, а његов отац је био члан јуденрата у Ловичком гету, који је 1941. године ликвидиран и укључен у Варшавски гето. Јадвига Пјесецка, Сјемијонтекова рођака и становница Варшаве, и њен супруг су у септембру 1939. побегли у Совјетски Савез. Они су преживели Холокауст и током седамдесетих година XX века потписали изјаве под заклетвом у којима су навели да је Сјемијонтек дечак са фотографије. Године 1999. деведесетпетогодишњи Аврахим Зелинваргер изјавио је Меморијалу борца гета у Израелу да је дечак са фотографије његов син Леви Зејлинваргер, рођен 1932. године. Аврахим је 1940. побегао у Совјетски Савез, док се верује да су његова супруга Хана (која би била жена на фотографији), син и ћерка убијени током Холокауста. Ричард Раскин је лично довео у сумњу ову тврдњу због недостатка физичке сличности између Левија и дечака на фотографији. Израел Рондел је 1978. године у листу Jewish Chronicle изјавио да је он дечак са фотографије, али је његова тврдња одбачена, између осталог и зато што је навео да је фотографија снимљена 1941. године, као и због других неслагања са познатим подацима.

Цви Хајм Нусбаум (1936–2012) рођен је у Тел Авиву, али се његова породица пре рата вратила у Пољску. Живео је скривајући се на „аријевској” страни Варшаве. Пошто су он и његова породица имали важеће палестинске визе, упали су у тзв. замку Хотела Пољски, у којој су Немци обећавали безбедан пролаз из окупиране Европе. Након што су га америчке трупе ослободиле из концентрационог логора Берген-Белзен 1945. године, Нусбаум је 1982. изјавио да је ухапшен испред Хотела Пољски 13. јула 1943. и приморан да подигне руке, као на фотографији. Иако су неке јеврејске организације у то време некритички прихватиле ову тврдњу, није могуће да је Нусбаум дечак са фотографије. Ни сам Нусбаум није тврдио да је у то потпуно сигуран, наводећи: „Мислим да сам то ја, али не могу искрено да се закунем. Милион и по јеврејске деце било је приморано да подигне руке.” Признао је да су многа његова сећања у вези са тим догађајима нејасна и да није препознао ниједну другу особу са фотографије. Доброшицки је указао на бројне несагласности између Нусбаумове изјаве и онога што је познато о фотографији. Сматра се да су све фотографије у Штроповом извештају снимљене унутар Варшавског гета, док се Хотел Пољски није налазио у гету. Хапшења у оквиру „афере Хотел Пољски” одвијала су се у дворишту, док фотографија приказује улицу. Већина Јевреја на фотографији носи дебљу одећу, што указује да фотографија није настала у јулу; такође носе траке које не би имали док су се скривали на „аријевској” страни града. Немачки војници су у борбеним униформама, које не би биле неопходне приликом хапшења код Хотела Пољски. Поред тога, Нусбаум је ухапшен више од месец дана након што је Штропов извештај предат Химлеру. Поређење са Нусбаумовом фотографијом из 1945. године, које је спровео форензички антрополог К. Р. Бернс са Универзитета Џорџија, показало је да је Нусбаум имао одвојене ушне ресице, за разлику од дечака са фотографије.

Остале идентификоване особе Према наводима Голде Шулкес, унуке Голде Ставаровске, жена која излази из зграде непосредно иза дечака јесте Голда Ставаровска. Дечак са белом торбом пребаченом преко рамена идентификован је, на основу сведочења своје сестре Хане Ихенгрин, као Ахрон Лајзер (Лео) Картузињски, односно Картузински, из Гдањска. (Photograph Number: 26543) Иста особа се у појединим изворима помиње и под именом Хари-Хајм Нишавер. Пољакиња Естер Гросбанд-Ламет, која је преживела Холокауст, навела је да је мала девојчица у крајњем левом делу фотографије њена сестричина Хана (Ханка) Ламет (1937–1943), која је убијена у логору Мајданек. Жена са марамом на глави била би, према том тумачењу, Ханкина мајка Матилда Голдфингер-Ламет, односно Матилда Ламет Голдфингер, супруга Мошеа Ламета. Породица је била пореклом из Варшаве.

thumb|right|upright=0.6|Блеше на фотографији

Једина идентификација која је са сигурношћу утврђена односи се на СС-ротенфирера Јозефа Блешеа, припадника СС-а који на фотографији у дечака упире аутомат MP 28. Блеше је рођен 1912. године у Судетима и служио је у јединицама Ајнзацгрупа, а током устанка био је полицијски службеник распоређен у Варшавском гету. Према сведочењу Марека Еделмана, Блеше је убијао Јевреје као део своје „свакодневне рутине” и био је познат по насиљу над децом и трудницама. Због улоге коју је имао у гушењу Устанка у Варшавском гету, одликован је Ратним крстом за заслуге друге класе. Блеше се појављује на више фотографија у Штроповом извештају, а током суђења у Источној Немачкој оне су коришћене као посредни доказ тужилаштва. Осуђен је за убиство најмање 2.000 људи и погубљен 1969. године.

Говорећи о фотографији, Блеше је изјавио:

Током суђења, судија је Блешеа испитивао о догађајима приказаним на злогласној фотографији: