Прајват кејс () јесте колекција еротике и порнографије коју је првобитно чувао Британски музеј, а затим, од 1973. године, Британска библиотека. Колекција је формирана између 1836. и 1870. године и расла је пријемом књига путем обавезног примерка, аквизицијом завештања и, у неким случајевима, путем захтева упућених полицији након заплене опсценог материјала.
Од свог оснивања у осамнаестом веку, Британски музеј је деловао као национална библиотека Британије. Био је једна од шест библиотека са правом на обавезни примерак, која је аутоматски добијала сва дела објављена у Уједињеном Краљевству; то је укључивало порнографски или саблажњив материјал, побуњеничке публикације, оне које подривају религију и дела која би судови касније могли прогласити клеветничким. Од деветнаестог века, субверзивни и клеветнички материјал је одвајан у колекцију Сапрест сејф (енгл. Suppressed Safe collection), док су еротика и порнографија смештане у закључани ормар познат као Прајват кејс (приватни случај/збирка). Приступ материјалу био је ограничен, а каталог публикација Прајват кејса није био доступан општем читалаштву библиотеке.
Садржај колекције Прајват кејс мењао се током времена, смањујући се како су дела декласификована и пребацивана у општу колекцију, а растући када је библиотека примала завештања и донације од колекционара. Нека од њих су била велика: завештање колекционара књига Хенрија Спенсера Ешбија из 1900. године садржало је 1.379 томова еротике; антрополог Ерик Дингвол — почасни помоћник чувара одељења штампаних књига — донирао је неколико дела током свог живота и након смрти; а 1964. године библиофил Чарлс Реџиналд Доз завештао је 246 дела еротске књижевности.
Од 1964. године — одражавајући све већу либерализацију друштвених норми тог времена — библиотека је почела да либерализује свој приступ делима у Прајват кејсу, ревидирајући колекцију и пребацујући предмете у општи каталог за слободан приступ, процес који је завршен 1983. године. Од 1990. године нема нових уноса у Прајват кејс, а сав нови еротски или порнографски материјал је отворено доступан и наведен у општем каталогу. Не постоји ограничење приступа материјалу из Прајват кејса, осим за неке предмете који су у крхком стању. У свом највећем обиму, колекција је обухватала око 4.000 дела; према подацима из 2023. године, око 2.500 томова библиотека и даље класификује као део Прајват кејса.
Позадина
Закон о Британском музеју (енгл. British Museum Act) створио је Британски музеј у јуну 1753. године. Закон је предвидео куповину колекције лекара и колекционара сер Ханса Слоуна и библиотеке Котон, коју је сакупио антиквар сер Роберт Котон. Ту је била и библиотека Харли, колекција Роберта Харлија, првог грофа од Оксфорда. Закон о Британској библиотеци из 1972. створио је Британску библиотеку 1. јула 1973. године. У ново тело су спојени библиотечки фондови Британског музеја — који су чинили већину колекције Британске библиотеке — Националне централне библиотеке и Националне библиотеке за позајмицу науке и технологије. Библиотека је касније такође инкорпорирала фондове Британске националне библиографије, Канцеларије за научне и техничке информације, Библиотеке и архива Индијске канцеларије и Британског института за снимљени звук.
Британска библиотека је једна од шест библиотека са правом на обавезни примерак у Уједињеном Краљевству и Ирској, и једина која има право да аутоматски добије примерак сваког штампаног дела објављеног у УК. Поред књига, ово укључује памфлете, часописе, новине, нотне записе и мапе. Одређени дигитални материјал се такође прикупља путем обавезног примерка, укључујући неке веб-сајтове, е-часописе и CD-ROM-ове. Као организација са правом на обавезни примерак, дела која примају укључују порнографски или саблажњив материјал, побуњеничке публикације, оне које подривају религију и дела која су потенцијално клеветничка. Историјски гледано, библиотека је прихватала таква дела, али нека нису пуштана у њихове колекције са општим приступом или нису била укључена у јавно доступан каталог. Поред дела из обавезног примерка која су похрањена у библиотеци, они би такође примали приватне донације и постхумна завештања од колекционара, укључујући оне који су сакупљали дела еротике и порнографије; она су такође прихватана, али нису стављана у колекцију са општим приступом.
Историја Деветнаести век
Не постоје записи у записницима са састанака повереника Британског музеја нити у евиденцији библиотекара о отварању Прајват кејса, као ни тачан датум када се то догодило. Филип Харис, бивши заменик чувара у Библиотеци Британског музеја, бележи да је 1836. године свештеник Хенри Бејбер — док је био на положају Чувара штампаних књига — известио парламентарни одбор да младићи не би требало да имају приступ неприкладним француским романима, и да је закључао таква дела, посебно она са илустрацијама, те да ће бити издата само уз његово одобрење. То је, примећује Харис, био почетак онога што је постало Прајват кејс. Пол Крос, члан особља Британске библиотеке, ставља датум отварања случаја приближно у 1841. годину, док је библиотека била под вођством сер Хенрија Елиса, а Ентони Паници био Чувар штампаних књига. Процес је наставио Паницијев наследник Џон Винтер Џоунс, који није обавестио поверенике или службенике библиотеке о пракси задржавања књига ван оптицаја. Историчар Питер Фрајер, у својој студији о Прајват кејсу, сматра да је случај почео 1856. или касније; културни критичар Гершон Легман процењује да је почео са радом између 1866. и 1870. године, на основу датума раних принова.
Према Кросу и Харису, између касних 1830-их или раних 1840-их и 1854. године, колекција је порасла на 27 књига, затим на 60 до 1860. године, а до 1864. колекција је порасла на 78 предмета. Колекција је укључивала неколико дела објављених под псеудонимом, што је било уобичајено у то време. Међу њима су била дела као што су The Crafty Whore (1658) италијанског аутора Пјетра Аретина (превео Ричард Хед са оригиналног италијанског); The Whore's Rhetorick (1683) Филп-Путануса (псеудоним италијанског писца Ферантеа Палавичина); A New Description of Merryland (1741) Роџера Фјуквела (псеудоним Томаса Стрецера); The Natural History of the Frutex Vulvaria (1741) Филоџиниса Клиторидеса; Teague-root Display'd (1746) Педија Стронг-Кока; Matrimonial Ceremonies Display'd (1748); Harris's List of Covent Garden Ladies (1788–1790); The Cuckold's Chronicle (1793); и Paradise Lost; or The Great Dragon Cast Out (1838) Лукијана Редививуса.
Неки издавачи порнографског материјала нису слали своја дела Библиотеци Британског музеја. Процват порнографије забележен је 1850-их, великим делом из издавачких кућа у улици Холивел у Лондону, које су биле познате по издавању порнографских књига. Неки порнографски издавачи, попут Вилијама Дагдејла, никада нису слали своја дела библиотеци, што је значило да је библиотека касније морала да их набави куповином или донацијом.
Године 1865. антиквар Џорџ Вит поклонио је своју колекцију о фализму Британском музеју; већи део овога отишао је у музејски Секретум — њихову собу за предмете који се сматрају опсценим — док је штампани материјал отишао у Прајват кејс. Једно од дела било је (1805), које је, као и многа његова дела, било лично монограмисано. До 1885. године каталог за Прајват кејс се променио, са 108 уклоњених бивших уноса и 49 нових додатих дела. Иако је вероватно да је колекција Прајват кејс почела као закључани ормар, до 1890. године проширила се и попунила 12 ормара.
Двадесети и двадесет први век мини|upright=1|алт=Екс либрис који приказује јасен лево, пчелу десно, изнад слике Хенрија Спенсера Ешбија; име Х. С. Ешби приказано је на дну|Екс либрис који је користио Хенри Спенсер Ешби Библиофил Хенри Спенсер Ешби завештао је библиотеци 1900. године 15.299 томова који су садржали 8.764 дела, од којих је 1.379 томова класификовано као еротика. Неспорна дела унета су у општи каталог библиотеке, а дупликати су одбачени. Еротика је стављена у Прајват кејс; сви дуплирани радови су уништени. Преостала дела укључивала су (1763); (1830); (1866) „грађанке Рокур”; (1873); The Romance of Lust (1873–1876); (1884); као и неколико издања књиге Fanny Hill енглеског писца Џона Клиланда, и дела француског еротомана Маркиза де Сада. У његовом завештању била су и три тома библиографија еротике које је саставио; насловљене (1877), (1879) и (1885), Ешби их је објавио под псеудонимом Пизанус Фракси.
Почетком 20. века, библиотека је поделила издвојене књиге у две колекције. Порнографију и еротску књижевност сместили су у Прајват кејс — закључани ормар у подруму библиотеке — са ознаком P.C. Клеветничка и субверзивна дела добила су назив колекција Сапрест сејф и ознаку S.S. Била су закључана у ормару чувара штампаних књига док нису премештена у седам сефова у подруму.
До 1913. године Прајват кејс није садржао само дела порнографије или еротике, већ и озбиљна дела о сексу, укључујући шестотомно дело Studies in the Psychology of Sex (1897–1910) Хевлока Елиса и The Intermediate Sex (1908) Едварда Карпентера; ово друго је било доступно у општим каталозима неколико академских и јавних библиотека, али је у Библиотеци Британског музеја било ограничено на Прајват кејс. Остали укључени материјали били су неки бројеви часописа The Englishwoman's Domestic Magazine — иако је већина бројева остала у општој колекцији — јер су садржали чланке о бичевању девојака. Године 1920. Дејвид Линдси, повереник музеја, завештао је преко 200 дела еротике музеју „на чување или уништење по нахођењу Повереника”. Библиотека је уништила дуплиране књиге, а остатак је отишао у Прајват кејс.
Око 1934. године библиофил и колекционар Алфред Роуз добио је дозволу да копира интерни каталог Прајват кејса. Узео је детаље о насловима присутним у случају и такође укључио дела других колекција еротике у великим библиотекама. Роуз је објавио књигу под псеудонимом Ролф С. Рид (Rolf S. Reade), што је анаграм његовог имена. Насловљена , она наводи 5.061 дело. До тренутка када је књига објављена 1936. године, Роуз је умро. Након своје смрти, Роуз је завештао седам дела еротике библиотеци, укључујући The Bride's Confession (1917); The Festival of the Passions (1863); и The Dialogues of Luisa Sigea (1890) Николе Шоријеа. Према Крос, дониране књиге су „од изузетног интереса”.
мини|upright|алт=Насловна страна, приказује детаље књиге My Secret Life|Насловна страна реиздања књиге My Secret Life објављеног 1888. Године 1950. Прајват кејс је проширен пријемом колекције Елиот–Фелипс, коју је формирао Едвард Фелипс, а која се чувала у библиотеци Гилдхол у Лондону. Међу 33 дела која су примили били су (1888) и (1889) Анрија д'Аржија; Odor di Femina (1919) Едмона Димолена; и (1923). Последње од наведених било је француски превод енглеског романа My Secret Life, који је можда написао Ешби или Вилијам Хејвуд.
Године 1946. антрополог Ерик Дингвол именован је за почасног помоћника чувара одељења штампаних књига Британског музеја, где је био кустос Прајват кејса. Године 1967. преговарао је са полицијом како би добио оно што је описано као „44 часописа и 15 других предмета” које су запленили у рацији у Брајтону, Источни Сасекс. Када је полиција питала да ли музеј има посебно овлашћење да прибави материјал, Џ. Л. Вуд, помоћник чувара штампаних књига, обавестио их је да:
као Национална библиотека, имамо дужност да прикупљамо сваки материјал који ће служити за проучавање и истраживање, а већ поседујемо колекцију материјала врсте коју описујете у свом писму, која се чува под условима посебне безбедности.
Међу предметима који су предати био је двадесет један „Сохо дактилоскрипт”, такође познати као „Сохо библије”. То су биле порнографске књиге објављене 1950-их и 1960-их и повезане са секс шоповима у Сохоу, центру лондонске секс индустрије, али су их такође продавали „испод тезге” провинцијски продавци књига. Обично су биле ручно рађене — куцани текстови који су затим умножавани на мимеографу са хефтаним корицама од картона — и произвођени у малим количинама.