мини|Гроб Филипа Поа са кауљастим ожалошћенима у природној величини, , сада у Лувру, Париз|upright=1.4|alt=Велика скулптура шест мушкараца у црним огртачима у природној величини, чија су лица заклоњена капуљачама, носе плочу на којој лежи лежећа фигура витеза, са склопљеним рукама у молитви. Глава му почива на јастуку, а стопала на малом лежећем лаву. upright=1.4|мини|Корејска гробна хумка краља Сеџонга Великог, upright=1.4|мини|Турбе Рокселане (), Сулејманова џамија, Истанбул Погребна уметност је свако уметничко дело које чини, или је смештено у, почивалиште посмртних остатака мртвих. Термин обухвата широк спектар форми, укључујући кенотафе („празне гробнице”), споменике налик гробницама који не садрже људске остатке, и заједничка обележја мртвима, као што су ратни меморијали, који могу, али не морају садржати остатке, као и низ праисторијских мегалитских конструкција. Погребна уметност може служити многим културним функцијама. Она може играти улогу у погребним обредима, служити као предмет за употребу од стране покојника у загробном животу и славити живот и достигнућа мртвих, било као део пракси усмерених на сродство у оквиру култа предака или као јавно усмерена династичка презентација. Такође може функционисати као подсетник на смртност човечанства, као израз културних вредности и улога, и помоћи да се умилостиве духови мртвих, одржавајући њихову благонаклоност и спречавајући њихов непожељан упад у животе живих.
Полагање предмета са очигледном естетском намером налази се у готово свим културама – хиндуистичка култура, која их има мало, значајан је изузетак. Многе од најпознатијих уметничких креација прошлих култура – од египатских пирамида и Тутанкамоновог блага, до ратника од теракоте који окружују гробницу Ћин Ши Хуанга, Маузолеја у Халикарнасу, бродске сахране Сатон Ху и Таџ Махала – јесу гробнице или предмети пронађени у њима и око њих. У већини случајева, специјализована погребна уметност производила се за моћне и богате, иако су сахране обичних људи могле укључивати једноставне споменике и гробне прилоге, обично из њихове имовине.
Важан фактор у развоју традиција погребне уметности је подела између онога што је било намењено да буде видљиво посетиоцима или јавности након завршетка погребних церемонија.Видети на пример поглавље "Tombs for the Living and the Dead", Insoll 176–87. Благо фараона 18. династије Тутанкамона, на пример, иако изузетно раскошно, никада није било намењено да се поново види након што је похрањено, док је спољашњост пирамида била трајна и веома ефектна демонстрација моћи њихових твораца. Слична подела може се видети у великим источноазијским гробницама. У другим културама, скоро сва уметност повезана са сахраном, осим ограничених гробних прилога, била је намењена каснијем разгледању од стране јавности или бар оних којима су чувари дозволили приступ. У овим културама, традиције попут исклесаног саркофага и надгробног споменика грчког и римског царства, а касније и хришћанског света, су цветале. Маузолеј намењен посетама био је најграндиознији тип гробнице у класичном свету, а касније уобичајен у исламској култури.
Терминологија Гробница је општи термин за свако почивалиште људских остатака, док су гробни прилози други предмети који су постављени унутар гробнице.Hammond, 58–59 карактерише растављене људске скелетне остатке упаковане у вреће за тела и уграђене у преткласичне мезоамеричке масовне гробнице (заједно са сетом примарних остатака) у Куељу, Белизе, као „људске гробне прилоге”. Такви предмети могу укључивати личне ствари покојника, предмете посебно креиране за сахрану или минијатурне верзије ствари за које се веровало да су потребне у загробном животу. Знање о многим неписменим културама црпи се углавном из ових извора.
Тумул, хумка, курган или дуга хумка покривали су важне сахране у многим културама, а тело се могло сместити у саркофаг, обично од камена, или ковчег, обично од дрвета. Маузолеј је грађевина подигнута углавном као гробница, која је добила име по Маузолеју Маузола у Халикарнасу. Стела је термин за усправно камење које често представља оно што се данас назива надгробним споменицима. Бродске сахране се углавном налазе у приобалној Европи, док се сахране кочијама налазе широм Евроазије. Катакомбе, од којих су најпознатији примери они у Риму и Александрији, су подземна гробља повезана тунелским пролазима. Велика група сахрана са траговима који остају изнад земље може се назвати некропола; ако нема таквих видљивих структура, то је гробно поље. Кенотаф је споменик без сахране.Видети било који цењени преглед историје уметности или историје архитектуре, као што је Gardner's Art Through the Ages или најновије издање A History of Architecture сера Банистера Флечера.
Реч „погребни” (енгл. funerary) строго значи „од или који се односи на сахрану или укоп”, али у енглеском језику постоји дуга традиција примене не само на праксе и артефакте директно повезане са погребним обредима, већ и на шири спектар трајнијих споменика мртвима. Посебно утицајна у том погледу била је књига Џона Вивера Ancient Funerall Monuments (1631), прва целовита књига посвећена теми гробних споменика и епитафа. Недавно су неки научници оспорили ову употребу: Филип Линдли, на пример, истиче да се позива на „гробне споменике”, говорећи „Избегавао сам употребу термина ’погребни споменици’ јер су погребне ефиџије биле, у средњем веку, привремени производи, направљени као замене за леш у ковчегу за употребу током погребних церемонија”. Други су, међутим, сматрали ову разлику „прилично педантном”.
Сродни жанрови комеморативне уметности за мртве узимају многе облике, као што су моаи фигуре са Ускршњег острва, очигледно тип исклесаног портрета предака, иако једва индивидуализован.Hoa Hakananai'a British Museum, приступљено 26. априла 2010. Они су уобичајени у културама тако различитим као што су Стари Рим и Кина, у којима се чувају у кућама потомака, уместо да буду сахрањени.Toynbee, 47–48, о Старом Риму. Stewart и Rawski су целу књигу посветили кинеским портретима предака. Видети Поглавље 1 итд. Многе културе имају фигуре психопомпа, као што су грчки Хермес и етрурски Харун, који помажу да се духови мртвих спроведу у загробни живот.
Историја
Праисторија
мини|лево|Неолитски долмен Пулнаброн у Ирској садржи тела најмање 22 појединца
Већина најстаријих познатих археолошких конструкција човечанства су гробнице.Иако сврха мегалитских структура није увек јасна, и од оних најстаријих, док Невали Чори у Турској садржи сахране, чини се да Гебеклитепе не садржи. Углавном мегалитски, најранији примери датирају у размаку од неколико векова једни од других, ипак показују широку разноликост форме и сврхе. Гробнице на Иберијском полуострву датиране су путем термолуминисценције на , а неке сахране код камења из Карнака у Бретањи такође датирају из петог миленијума п. н. е.Mohen, 70 Комеморативна вредност таквих гробних места назначена је чињеницом да су, у некој фази, постала уздигнута, и да су конструкције, скоро од најранијих, тежиле да буду монументалне. Овај ефекат се често постизао затварањем једног леша у основну јаму, окружену сложеним ровом и одводом. Сматра се да је комеморација изнад земље повезана са концептом колективног сећања, а ове ране гробнице су вероватно биле намењене као облик обожавања предака, развој доступан само заједницама које су напредовале до фазе насељене стоке и формирале друштвене улоге и односе и специјализоване секторе активности.Mohen, 87
У неолитским друштвима и друштвима бронзаног доба, налази се велика разноликост гробница, са тумулским хумкама, мегалитима и грнчаријом као елементима који се понављају. У Евроазији, долмен је изложени камени оквир за коморну гробницу првобитно прекривену земљом да би се направила хумка која више не постоји. Камење може бити исклесано геометријским шарама (петроглифима), на пример ознакама пехара и прстена. Прављене су групне гробнице, чији је друштвени контекст тешко дешифровати. Сахране у урнама, где се кости сахрањују у грнчарску посуду, било у сложенијој гробници или саме, широко су распрострањене, нипошто ограничене на културу поља са урнама која је по њима названа, или чак на Евроазију. Менхири, или „управно камење”, изгледа да често обележавају гробове или служе као споменици,Kipfer, "Menhir", 348 док су каснији каменови са рунама и сликовни каменови често кенотафи, или споменици одвојени од самог гроба; они се настављају у хришћански период. Сенегамбијски камени кругови су каснија афричка форма ознака гробница.Stone Circles of Senegambia – UNESCO World Heritage Centre, приступљено 28. априла 2010.
Стари Египат и Нубија
мини|Египатска керамичка маска са ковчега|alt=Предимензионирана, плитка маска која приказује велико лице. Лице је грубо овалног облика, али је врх маске хоризонтална линија одмах изнад обрва, остављајући целу маску грубо троугластом. Цело лице је спљоштено, али луковичаст нос штрчи даље од лица. Очи су велике и бадемастог облика, а и очи и плетене обрве су несразмерно велике у поређењу са устима, која имају пуне усне. Предњи део лица је глатко обријан, али испод браде налази се дуга, уска, шиљаста, плетена лажна брада која је била карактеристична за древну египатску краљевску породицу.
Египатска погребна уметност била је нераздвојна од религијског веровања да се живот наставља након смрти и да је „смрт само фаза живота”.Groenewegen-Frankfort, 80 Естетски предмети и слике повезани са овим веровањем били су делимично намењени очувању материјалних добара, богатства и статуса за путовање између овог живота и следећег,Stone, 37 и да се „комеморира живот власника гробнице... прикаже извођење погребних обреда, и уопште представи окружење које би било погодно за поновно рођење власника гробнице.”Kampen et al, 31 У овом контексту су египатске мумије умотане у један или више слојева украшеног ковчега, и канопске вазе које чувају унутрашње органе. Посебна категорија староегипатских погребних текстова појашњава сврхе погребних обичаја. Рани тип гробнице мастаба имао је запечаћену подземну гробну комору, али и комору за дарове на нивоу тла за посете живих, образац који се понављао у каснијим типовима гробница. Статуа Ка (ефиџи) покојника могла је бити зазидана у сердаб повезан са комором за дарове отворима који су дозвољавали да мирис тамјана допре до ефиџије.Maspero, 111–27, са сердабима 124–25 Зидови важних гробних комора и комора за дарове били су богато украшени рељефима у камену или понекад дрвету, или сликама, приказујући религијске сцене, портрете покојника, и у неким периодима живописне слике свакодневног живота, приказујући загробни живот. Декорација коморе обично се фокусирала на „лажна врата”, кроз која је само душа покојника могла да прође, да прими дарове које су оставили живи.Robins, 51–55, 66–71, 218–19, и видети индекс за друге периоде. Стилови гробница су се значајно мењали током египатске историје.
Репрезентативна уметност, као што су портрети покојника, налази се изузетно рано и наставља се у римски период у енкаустичким фајумским погребним портретима примењеним на ковчезима. Међутим, још увек се жустро расправља да ли је постојало реалистично портретисање у старом Египту.Spanel, 23 Сврха резервних глава у природној величини пронађених у гробним окнима или гробницама племића Четврте династије није добро схваћена; можда су биле дискретан метод избегавања едикта Кеопса који је забрањивао племићима да праве статуе себе, или су можда штитиле дух покојника од зла или магијски елиминисале свако зло у њему, или можда функционисале као алтернативни спремници за дух ако би тело било повређено на било који начин.Atiya и El Shawahy, 73