Луције Јулије, син Луција, унук Вописка (Lucius Julius L. f. Vop. n. Iulus), био је припадник патрицијске породице Јулија у старом Риму. Обављао је дужност војног трибуна са конзулским овлашћењима 401. и 397. године пре нове ере..
Породица Луције Јулије Јул био је син Луција, који је био конзул 430. године п. н. е, након што је раније обављао дужности конзуларног трибуна и magister equitum.. Његов деда, Вописк, био је конзул 473. године п. н. е. Није јасно у каквом је сродству био са Луцијем Јулијем Јулом који је обављао дужност конзуларног трибуна 388. и 379. године п. н. е, нити са Гајем Јулијем Јулом који је био диктатор 352. године п. н. е..
Каријера Као конзуларни трибун први пут 401. године п. н. е, Јулијеве колеге били су Луције Валерије Потит, Марко Фурије Камил, Маније Емилије Мамерцин, Гнеј Корнелије Кос и Каезо Фабије Амбуст.Календе (изворно ноћ после младог месеца по старом римском месечевом календару) били су први дан сваког месеца. Идус (изворно датум пуног месеца) рачунао се као петнаести дан марта, маја, Квинтила (јул) и октобра, а као тринаести дан у свим осталим месецима.Ливије, књига V, поглавља 9–10.Диодор са Сицилије, књига XIV, поглавље 44. Конзуларни трибуни претходне године били су приморани да раније поднесу оставке, јер је гарнизон у Анксуру пао у руке Волска услед немара, а један од римских логорâ који су опседали Веји изгубљен је због тврдоглавости двојице трибуна који су водили лични сукоб. Према томе, трибуни за 401. годину ступили су на дужност на календe октобра, уместо на уобичајени датум, идус децембра.
Трибуни су одмах почели припреме за походе ради повратка Анксура и изгубљеног терена у опсади Веја, као и за казнене експедиције против Фалера и Капене, чији су војници дошли у одбрану Веја и заједно са Вејима поразили римске снаге. Да би подигли довољно велику војску за све ове походе, трибуни су уписивали не само младе људе, већ су и мобилисали мушкарце далеко преко старосне границе за војну службу како би обезбедили одбрану града. Да би финансирали ове мобилизације, војни трибуни су покушали да наплате ратни порез од старијих мушкараца који не би служили у експедиционим снагама. Овај порез се показао посебно тешким и био је блокиран од стране трибуна плебса, али ни они нису били без проблема, јер није било довољног броја изабраних трибуна, и покушано је да се за ту функцију кооптирају патрицији, што је било у супротности са Лекс Требонија.Ливије, књига V, поглавља 10–11.
Година је била обележена и суђењем Манију Сергију Фидену и Луцију Вергинију Трикосту, двојици војних трибуна чије је понашање довело до губитка утврђења у Вејима. Када је Сергијев положај био нападнут од војника из Фалерија и Капене, уз упад из самог Веја, Вергиније је одбио да помогне колеги ако овај не затражи помоћ, док је Сергиј исто тако одлучно одбио да затражи помоћ. Обојица су осуђена и кажњена са 10.000 аса. Пре краја године, конзуларни трибуни Емилије и Фабије повратили су изгубљену позицију.Ливије, књига V, поглавља 11–12.
У међувремену, Камил није имао успеха у борби са непријатељем код Фалерије, нити је Корнелије постигао резултате код Капене. Непријатељ је остао безбедан у својим градовима, а трибуни су се морали задовољити пљачком околне земље. Валерије је извршио извиђање Анксура, али је утврдио да је превише добро заштићен за директан напад и одлучио је да уместо тога опседне град. Јулије, једини конзуларни трибун који није поменут као вођа војске на терену, можда је остао у Риму да се стара о унутрашњим пословима док су његове колеге водиле своје походе.Ливије, књига V, поглавље 13.
Због оптерећујућих мобилизација војске и веома непопуларног ратног пореза, као и покушаја да се патрицији кооптирају за трибуне плебса у супротности са Лекс Требонија, плебејци су коначно успели да обезбеде место једном од својих кандидата за конзуларног трибуна: Публију Лицинију Калву, који је, према Ливију, био први плебејац на тој функцији.Иако Ливије наводи да су сви остали конзуларни трибуни за 400. годину п. н. е. били патрицијанци, Луције Титиније Панса, Публије Маелије Капитолин и Луције Публилије Фило вероватно су такође били плебејци. Луције Атилје Луск и Квинт Антоније Меренда, који су раније изабрани за конзуларне трибуне, 444. и 422. године п. н. е., могли су такође бити плебејци.Ливије, књига V, поглавље 13.
У свом другом мандату као конзуларни трибун, 397. године п. н. е., Јулијеве колеге били су Луције Фурије Медулин, Луције Сергије Фидена, Аул Постумије Албин, Публије Корнелије Малугин и Аул Манлије Вулсо.Ливије, књига V, поглавље 16.Диодор Сицилијански, књига XIV, поглавље 85. Током њиховог мандата, Тарквинији су одлучили да искористе унутрашње немире у Риму и упадну на римску територију. Погодио их је овај дрски напад, па су војни трибуни Јулије и Постумије брзо подигли војску добровољаца и успели да пресретну нападаче код Цере, повративши већину пленa.Ливије, књига V, поглавље 16.
Опсада Веја се наставила без видљивог краја, али су претходне године заробили једног старог пророка из Веја, који је изјавио да град не може бити освојен док се не испразни вода из Албанског језера. Ово је пророчанства изгледало потврђено када се емисар послат да испита пророчанство у Делфима о неким другим знацима вратио са истим одговором. Пророчанство је такође упутило Римљане да исправе низ свештених обреда које су претходно извршили неправилно. Да би се искупили за овај прекршај, конзуларни трибуни задужени за спровођење тих обреда били су приморани да поднесу оставку, а интеррекс је постављен док се не одрже нови избори.Ливије, књига V, поглавља 15–17.
Референце
Литература
Тит Ливије (Ливије), Ab Urbe Condita (Историја Рима). Диодор Сикулијан, Bibliotheca Historica (Библиотека историје). "L. Julius L. f. Vop. n. Iulus" (бр. 9), у
Категорија:Римски конзули