У политичкој филозофији, трофер (енгл. throffer) је предлог (такође назван интервенција) који меша понуду са претњом која ће бити извршена ако понуда не буде прихваћена. Израз је први пут употребио политички филозоф Хилел Стајнер (Hillel Steiner); иако су га други писци касније користили, није универзално усвојен и понекад се сматра синонимом за идиом штап и шаргарепа. Иако претећи аспект трофера не мора бити очигледан, па чак ни уопште изречен, отворени пример је: „Убиј овог човека и добићеш 100 фунти; ако не успеш да га убијеш, убићу ја тебе.”
Стајнер је разликовао понуде, претње и трофере на основу пожељности поштовања или непоштовања предлога за субјекта када се упореди са нормалним током догађаја који би наступио да није било интервенције. Стајнеров приказ критиковао је филозоф Роберт Стивенс, који је уместо тога сугерисао да је оно што је важно у разликовању врста интервенције то да ли је извршење или неизвршење тражене радње више или мање пожељно него што би било да није било интервенције. Трофери чине део ширих моралних и политичких разматрања принуде и део су питања могућности принудних понуда. Насупрот увреженом мишљењу да само претње могу бити принудне, трофери којима недостају експлицитне претње наводе се као пример принудних понуда, док неки писци тврде да понуде, претње и трофери могу бити принудни ако су испуњени одређени услови. За друге, насупрот томе, ако је трофер принудан, то је експлицитно због аспекта претње, те се не могу сви трофери сматрати принудним.
Теоријска питања која окружују трофере практично су примењена у вези са програмима воркфера (рад за социјалну помоћ). У таквим системима, појединцима који примају социјалну помоћ она се умањује ако одбију понуду за посао или образовање. Роберт Гудин (Robert Goodin) критиковао је програме воркфера који су представљали трофере појединцима који примају помоћ, на шта је одговорио Данијел Шапиро (Daniel Shapiro), који је његове примедбе сматрао неубедљивим. Неколико писаца је такође приметило да трофери представљени људима осуђеним за злочине, посебно сексуалним преступницима, могу резултирати блажим казнама ако прихвате медицински третман. Друге примере нуди психијатар Хулио Арболеда-Флорез, који износи забринутост због трофера у психијатрији у заједници, и стручњак за менаџмент Џон Џ. Кленси, који говори о троферима у запошљавању.
Порекло и употреба Термин трофер (енгл. throffer) је портманто речи threat (претња) и offer (понуда). Први га је употребио канадски филозоф Хилел Стајнер у чланку за Proceedings of the Aristotelian Society из 1974–1975. године. Стајнер је разматрао цитат из филма Кум из 1972. године: „Даћу му понуду коју не може да одбије”. Док је реченица деловала забавно иронично (јер се упућује претња, а не понуда), Стајнер није био задовољан тиме да је разлика између понуде и претње само у томе што једна обећава корист, а друга казну. Тако је сковао израз трофер да опише „понуду” у Куму. Један од истакнутих мислилаца који је усвојио овај термин био је политиколог Мајкл Тејлор, а његов рад о троферима је често цитиран.
Међутим, трофер није универзално усвојен; Мајкл Р. Роудс примећује да постоји одређена контроверза у литератури око тога да ли користити трофер, наводећи бројне писце, укључујући Лоренса А. Александера, Дејвида Зимермана и Данијела Лајонса, који не користе тај термин. Неки, укључујући политикологе Дејниола Џоунса и Ендруа Ригбија, сматрају да је трофер синоним за штап и шаргарепу, идиом који се односи на начин на који се магарцу нуди шаргарепа да би се подстакла послушност, док се непослушност кажњава штапом. Други писци, иако бирају да користе ту реч, сматрају је лошом. На пример, књижевни научник Данијел Шор назива је „помало несрећним термином”, док је користи у својој анализи дела Џона Милтона Рај поново стечен.
Дефиниције Поред Стајнеровг оригиналног приказа трофера, други аутори су предложили дефиниције и идеје о томе како разликовати трофере од претњи и понуда.
Стајнеров приказ У чланку који уводи термин трофер, Стајнер разматра разлику између интервенција у облику претње и оних у облику понуде. Он закључује да се разлика заснива на томе како се последице поштовања или непоштовања разликују за субјекта интервенције када се упореде са „нормом”. Стајнер примећује да се концепт „нормалности” претпоставља у литератури о принуди, јер промене у благостању субјекта интервенције нису само релативне, већ апсолутне; свака могућност апсолутне промене захтева стандард, а тај стандард је „опис нормалног и предвидљивог тока догађаја, односно тока догађаја који би се суочио са примаоцем интервенције да до интервенције није дошло”.
За понуду, као што је „можеш користити мој аутомобил кад год желиш”, последица прихватања „представља ситуацију која је пожељнија од норме”. Неприхватање, односно неузимање понуде за коришћење аутомобила, идентично је норми, па стога није ни више ни мање пожељно. Претње се, с друге стране, карактеришу тиме што прихватање води до исхода мање пожељног од норме, док одбијање води до исхода који је још мање пожељан. На пример, ако некоме прете речима „паре или живот”, послушност би довела до губитка новца, док би непослушност довела до губитка живота. Оба исхода су мање пожељна од норме (односно, да уопште нема претње), али, за субјекта претње, губитак новца је пожељнији од тога да буде убијен. Трофер је трећа врста интервенције. Разликује се и од претње и од понуде, јер је прихватање пожељније од норме, док је одбијање мање пожељно од норме.
За Стајнера, све понуде, претње и трофери утичу на практична разматрања њивог примаоца на исти начин. Оно што је значајно за субјекта интервенције није степен до којег се последице прихватања или одбијања разликују по пожељности од норме, већ степен до којег се разликују по пожељности једна од друге. Дакле, понуда не врши нужно мањи утицај на свог примаоца него претња. Снага силе коју врши интервенција зависи само од разлике у пожељности између прихватања и одбијања, без обзира на начин интервенције.
Стивенсов приказ Одговарајући Стајнеру, Роберт Стивенс пружа примере онога што различито категорише као понуде, претње и трофере који не испуњавају Стајнерове дефиниције. Он даје пример интервенције коју сматра трофером, за разлику од претње, али у којој су и прихватање и одбијање мање пожељни од норме. Пример је некога ко поставља захтев „или прихвати моју понуду шаке пасуља за твоју краву, или ћу те убити”. За субјекта, задржавање краве је пожељније и од прихватања и од одбијања трофера. Користећи овај и друге примере, Стивенс је тврдио да је Стајнеров приказ разликовања три врсте интервенција нетачан.
Уместо тога, Стивенс сугерише да одређивање да ли је интервенција трофер не зависи од пожељности прихватања и одбијања када се упореде са нормом, већ од пожељности радњи које подразумевају прихватање или одбијање када се упореде са оним што би њихова пожељност била да није било интервенције. Он предлаже да се трофер прави ако П покушава да охрабри К да уради А повећањем „пожељности за К да К уради А у односу на оно што би било да П није дао предлог и смањењем пожељности за К да К уради не-А у односу на оно што би било да П није дао предлог”. Понуда, насупрот томе, повећава пожељност за К да К уради А у поређењу са тим како би било без П-ове интервенције, остављајући пожељност за К да К уради не-А онаквом каква би била. Претња смањује пожељност за К да К уради не-А у поређењу са оним што би било без П-ове интервенције, док оставља пожељност за К да К уради А онаквом каква би била.
+ Стивенсов приказ П-ових покушаја да мотивише К да уради А П-ова интервенција је... ...ако П верује да К осећа да је... ...чињење А након интервенције... ...нечињење А након интервенције... ...понуда......пожељније него пре....једнако пожељно као пре. ...претња......једнако пожељно као пре....мање пожељно него пре. ...трофер......пожељније него пре....мање пожељно него пре.
Кристјансонов приказ Политички филозоф Кристјан Кристјансон (Kristján Kristjánsson) разликује претње и понуде објашњавајући да је прво предлог који ствара препреку, док је друго врста предлога (други пример је молба) који то не чини. Такође прави разлику између привремених предлога и коначних предлога, за које сматра да су их ранији аутори игнорисали. Привремени предлог логички не ствара никакву врсту препреке за свог субјекта, и као такав је понуда. На пример, „ако ми донесеш новине, добићеш слаткиш” је привремени предлог, јер логички не подразумева да ће неуспех у доношењу новина резултирати недобијањем слаткиша; могуће је да се слаткиш може добити другим путем. Другим речима, ако субјект донесе новине, онда добија слаткиш. Насупрот томе, ако би предлог био коначан предлог, имао би облик „ако и само ако ми донесеш новине, добићеш слаткиш”. Ово подразумева да се слаткиш може добити само ако субјект донесе новине, и никако другачије. За Кристјансона, ова врста коначног предлога представља трофер. Постоји понуда да се донесу новине („ако”), и претња да се слаткиш може добити само тим путем („само ако”). Као таква, постављена је препрека на путу добијања слаткиша.
Претходни аутори (Кристјансон цитира Џоела Фајнберга, Алана Вертајмера и Роберта Нозика) пружили су моралне и статистичке анализе различитих мисаоних експеримената како би утврдили да ли су предлози које они укључују претње или понуде. Према Кристјансоновом приказу, насупрот томе, сви разматрани мисаони експерименти су трофери. Уместо тога, он тврди, анализе претходних мислилаца покушавале су да разликују понуде које ограничавају слободу од оних које то не чине. Они спајају два задатка, задатак разликовања претњи и понуда и задатак разликовања претњи које ограничавају слободу од претњи које не ограничавају слободу. Он закључује да су методе тих мислилаца такође неадекватне за одређивање разлике између претњи које ограничавају слободу и оних које то не чине, за шта би био потребан тест моралне одговорности.
Роудсов приказ Политички филозоф и правни теоретичар Мајкл Р. Роудс нуди приказ претњи, понуда и трофера заснован на перцепцији субјекта предлога (и, у случају предлога од стране агената насупрот природи, перцепцији агента који даје предлог). Роудс представља седам различитих мотивационих структура жеља, односно седам разлога зашто П може желети да уради оно што води до Б:
W1 (жеља за интринзичним постигнућем): „Б се жели само по себи; Б се перципира од стране П са тренутним одобравањем; Б се вреднује само по себи од стране П.” W2 (жеља за екстринзичним постигнућем): „Б се перципира од стране П као средство за Е где је Е жеља за интринзичним постигнућем.” W3 (жеља за сложеним постигнућем): „Б је и жеља за интринзичним постигнућем и жеља за екстринзичним постигнућем; Б је и W1 и W2.” W4 (жеља за екстринзичним избегавањем): „Б се перципира од стране П као средство избегавања Ф где се Ф перципира од стране П са тренутним неодобравањем (Ф се плаши, или је Ф претеће за П).” W5 (комплексна жеља тип А): „Б је и W1 и W4.” W6 (комплексна жеља тип Б): „Б је и W2 и W4.” W7 (комплексна жеља тип Ц): „Б је и W3 и W4.”
Предлози који мотивишу П да делује због W1, W2 или W3 представљају понуде. Они који то чине због W4 представљају претње. Роудс примећује да су понуде и претње асиметричне: док понуда захтева само благо одобравање, висок степен неодобравања је потребан пре него што се предлог може назвати претњом. Неодобравање мора бити довољноhighscore да изазове „перцепцију претње и корелативни осећај страха”. Роудс означава као трофере оне предлоге који мотивишу П да делује због W5, W6 или W7, али напомиње да се име не користи универзално.