мини|420x420п|Војна крајина Северинска буна је побуна српских становника Варажинског генералата и села око Бјеловара 1755. године.
У то време су поводом најављене посете аустроугарске царице Марије Терезије, аустријски официри појачали притисак на кулук и наплату војних униформи. Тај појачани притисак изазавао je отпор.
21. јануара 1755. сакупило се око 20.000 Срба крајишника у Северину где су чуване привилегије. Високи српски официри нису одобравали подизање буне и повукли су се: Микашиновић у Птуј, Здјеларевић у Загреб итд. Ha чело буне ставили су се махом нижи официри. Северински скуп je одмах добио карактер побуне. Изнесене су привилегије да се проуче народна права, na су крајишници ту одмах коцима и кундацима побили неколико официра, који су "исмејавали привилегије".
У буни су учествовали и Срби и Хрвати, православни и римокатолици, јер су сви били незадовољни. Наставили су са убијањем аустријских официра који су пружили отпор. У Северину je основана "Северинска општина Вараждинског генералата" којој су се на челу налазили "депутирти" за чијег je предсједника изабран Србин, капетан Петар Љубојевић, a за секретара Хрват, поручник Ђуро Мартиновић, који je на оштар захтев крајишничке депутације био пуштен из затвора.
Побуњени крајишници саставили су своје "потешчице" у којима се жале на тешко стање и моле да им се допусти да и даље живе према својим привилегијама и да их царица заштити од насиља које им се чини. У погледу међуверских односа молили су да им се "да могућност да римокатолици и православни живе у слози, да се дозволи добровољни прелаз из једне од ових вероисповијести у другу, a не а се унијате што умоси велику конфузију и неслогу". Тражили су од царицр да православне заштити у мирном исповедању њихове вере "полег обште народни привилегија" и да врати "манастир наш Марчу, код од наших прадједов неунитскога закона сазидан јест".
Крајишка власт je применила већ добро прокушану бечку тактику. Копривнички пуковник Бек, који je носио жалбу у Беч, повео je собом и народну депутацију на челу са вођом буне капетаном Петром Љубојевићем. Ha тај начин je устанак обезглављен. У Бечу je на народне представнике прављен такав притисак да je чак сам Љубојевић проучивао побуњеницима да се умире, ако желе да спасу себе и своје породице. Употребљен je и ауторитет виших официра и свештенства. Зато je пуковник Бек, који се вратио из Беча прије депутираца, наредио да се из сваке компаније пошаље no пет људи на збор који ће у Северину одржати архимандрит Никифор и потпуковник Михаило Микашиновић ради договора и подношења жалбе.
Збор je одржан почетком јуна 1755. уз учешће високих српских официра и вишег свештенства. Осећајући да je буна разбијена и да Беч има већ ситуацију у својим рукама, народни збор je био приморан да сагледа сву тежину момента, очекујући и онако страшне репресалије. Зато je, свакако у договору с аустријским командантима, као једина прихватљива солуција донесена одлука да се српски народ с тешким болом одриче за сва времена свих права на манастир Марчу, али под условом да се из ње протјерају пропагатори уније и православни оставе на миру, a у Марчу да се населе не унијати већ римокатолички калуђери пијаристи, који ће у њој отворити школу. Док je ова одлука састављана и путовала у Беч, у Канижи je већ почела истрага против побуњеника.
Завршетак je био болан. Казне над вођама буне су биле страшне, народ je обезглављен, у Марчу су дошли пијаристи, али како крајишници нису хтјели да им шаљу децу, морали су они да напусте Марчу и пређу у новоосновани Бјеловар, a Марча je била срушена и материјал продаван околним сељацима. С једним делом тог новца подигнут je у Бјеловару пијаристима манастир (данашњи жупни двор).
Референце
Категорија:Историја Срба у новом веку Категорија:Срби у Аустрији Категорија:Српска историја под хабзбуршком влашћу