Себастијен-Рох Никола, познат у свом одраслом животу као Никола Шамфор и као Себастијен Никола де Шамфор (; 6. април 1741 — 13. април 1794), био је француски писац, најпознатији по својим епиграмима и афоризмима. Био је секретар сестре Луја XVI, госпође Елизабете, и члан Јакобинског клуба.

Биографија Постоје два извода из матичне књиге рођених за Шамфора. Први, из парохије Сен Женес у Клермон Ферану, главном граду Оверња, каже да је тамо рођен 6. априла 1741, као син бакалинa са презименом Никола, и да је добио име „Себастијан-Рох“, тако да је његово пуно име било Себастијан-Рох Никола. Али други извод из матичне књиге рођених му даје име „Себастијан Рох“ и каже да је рођен 22. јуна, од „непознатих родитеља“, а неки научници тврде да није рођен већ крштен тог дана. Локална традиција каже да је био дете љубави аристократке, Жаклин де Монтроде (рођене Систерн де Вензел), и свештеника по имену Пјер Никола; и да је потом дат на усвајање бакалинa, који је био рођак биолошког оца.Maurice Pellisson, Chamfort : étude sur vie, son caractère et ses écrits, Paris, 1895, ch. 1 : « Origine et éducation ». Julien Teppe, Chamfort, sa vie, son œuvre, sa pensée, P. Clairac, 1950, p. 23. Claude Arnaud, Chamfort : A Biography, p. 3.

Са девет година послат је у Париз да студира као стипендиста на Колеж де Грасен. Радио је вредно, иако један од његових најпрезривијих епиграма гласи: „Оно што сам научио више не знам; оно мало што још знам, претпоставио сам“ („Ce que j'ai appris je ne le sais plus; le peu que je sais encore, je l'ai devéne.“) Био је бриљантан, али сањарски студент. Када му је директор колеџа обећао стипендију, он је одговорио да не може да прихвати јер више воли част од почасти: „J'aime l'honneur et non-les honneurs“.

Након дипломирања, добио је презиме Шамфор. лево|мини|Млађи Никола Шамфор Неко време се издржавао подучавањем и писањем. Његов леп изглед и довитљивост привукли су му пажњу; али, иако је био обдарен огромном физичком снагом – Мадам де Краон га је звала „Херкул под маском Адониса“ (Hercule sous la figure d'Adonis) – живео је тако тешко да је био срећан што је имао прилику за одмор и лечење у граду Спа када га је белгијски министар у Паризу, господин ван Ајк, позвао да га прати у Немачку 1761. године. По повратку у Париз, Шамфор је написао успешну комедију „Млада Индијка“ (La Jeune Indienne, 1764), након чега је написао низ посланица у стиху, есеја и ода. Међутим, његова књижевна репутација није успостављена све до 1769. године, када му је Француска академија доделила награду за његову „Елогу о Молијеру“.

До тада је живео углавном од гостопримства људи који су му пружали смештај и храну у замену за задовољство разговора по којима је био познат. Мадам Хелветијус га је угостила у Севру неколико година. Године 1770, још једна комедија, „Le Marchand de Smyrne“ (Представљач Смирне), донела му је још већу пажњу, и чинило се да је на путу ка слави и богатству, када га је погодила болест. Један великодушни пријатељ му је дао пензију од 1200 ливри, која се наплаћује на Меркур де Франс. Тако потпомогнут, могао је да оде у купатила у Контрексевилу и да проведе неко време на селу, где је написао „Елогу о Лафонтену“ која је освојила награду Академије у Марсеју 1774. године.

Године 1775, док се пловио у Барже, упознао је војвоткињу де Грамон, сестру Шоазеула, чијим утицајем је представљен на двору. Године 1776, његова трагедија, Мустафа и Зенгир, изведена је у Фонтенблоу пред Лујем XVI и Маријом Антоанетом. Након тога, краљ му је дао додатну пензију од 1200 ливри, а његов рођак, принц де Конде, поставио га је за свог секретара. Не волећи ограничења дворског живота, постајао је све незадовољнији и после годину дана је дао оставку на место у кнежевом домаћинству и повукао се у Отеј. Тамо је, упоређујући старе ауторе са својим савременицима, саставио чувену песму која проглашава супериорност мртвих над живима као пратиоцима. Заљубио се и оженио дамом везаном за домаћинство војвоткиње од Мен; имала је 48 година, била је паметна, забавна и жена из света. Убрзо су се преселили у Вокулер, где је умрла у року од шест месеци. Шамфор је неко време живео у Холандији са господином де Нарбоном, а затим се вратио у Париз где је 1781. године изабран у Француску академију.

Био је члан масонске ложе Les Neuf Sœurs.

Године 1784, захваљујући утицају Калоне, постао је секретар краљеве сестре, госпође Елизабете, а 1786. године је добио пензију од 2000 ливри из краљевске благајне. Тако се поново везао за двор и тамо је стекао пријатеље упркос свом сатиричном ставу. Заувек је напустио двор након несрећне и мистериозне љубавне афере и примљен је у кућу господина де Водреја. Овде је 1783. године упознао Онореа Мирабоа, са којим је остао верни пријатељ, коме је помагао новцем и утицајем, и чији је бар један говор написао.

Избијање Француске револуције дубоко је променило Шамфоров живот. Бацио се у републикански покрет, заборављајући своје старе пријатеље на двору и посвећујући своје мало богатство револуционарној пропаганди. Постао је улични говорник и био је међу првима који су ушли у Бастиљу када је освојена. До 3. августа 1791. био је секретар Јакобинског клуба. Радио је за Меркур де Франс, сарађивао је са Пјер-Лујем Жингенеом у Feuille villageoise и написао је за Талерана његово дело „Обраћање француском народу“.

Са владавином Мара и Робеспјера, постао је критичар бескомпромисног јакобинизма, а са падом жирондинаца његов политички живот је окончан. Али није могао да обузда језик који га је прославио; није штедео Конвент ништа више него што је штедео двор. Његов озлоглашени републиканизам није успео да оправда сарказме којима је обасипао нови поредак ствари. Након што га је асистент у Националној библиотеци указао на место за које га је именовао Жан Мари Ролан, одведен је у затвор Мадлонет. Убрзо након пуштања на слободу, поново му је прећено хапшењем, али је одлучио да је смрт боља од понављања моралног и физичког ограничења којем је био изложен.

Покушај самоубиства мини|Спомен плоча у 10, Париз 2. Не могући да поднесе могућност поновног затварања, у септембру 1793. године се закључао у своју канцеларију и пуцао себи у лице. Пиштољ је отказао и није умро иако је пуцао у нос и десно око. Затим је више пута убо врат бријачем, али није успео да пресече артерију. На крају је употребио бријач да се убоде у груди и пресече зглобове скочног зглоба, циљајући у вене. Диктирао је онима који су дошли да га ухапсе добро познату декларацију „Ја, Себастијан-Рох Никола де Шамфор, изјављујем да желим да умрем као слободан човек, а не да будем (поново) доведен као роб у затвор“) коју је потписао чврстом руком. Његов батлер га је пронашао без свести у локви крви. Од тада па све до смрти у Паризу следеће године, интензивно је патио и бринуо се о њему жандарм, коме је плаћао круну дневно.

Опату Сијесу Шамфор дао је богатство у наслову памфлета (Qu'est-ce que le Tiers-État? Tout. Qu'a-t-il? Rien), а Сијес је такође био особа којој је рекао своју чувену саркастичну изреку „bon mot Ah! mon ami, je m'en vais enfin de ce monde, où il faut que le cœur se brise ou se bronze“ (И тако напуштам овај свет, где срце мора или да се сломи или да се претвори у олово.) Тако је творац устава пратио мртву памет у гроб.

Дела Шамфорова дела обухватају комедије, политичке чланке, књижевне критике, портрете, писма и стихове. Његова дела „Максиме и мисли“, која је Џон Стјуарт Мил високо хвалио, спадају, после Ларошфукових, међу најбриљантније и најсугестивније изреке модерног доба. Његови афоризми, мање систематични и психолошки мање важни од Ларошфукових, подједнако су значајни по својој насилности и иконокластичком духу периода буре и припрема који их је родио, као што су „Размишљања“ (Réflexions) у својој изузетној уздржаности и разрађеној суптилности карактеристична за мирну елеганцију своје епохе. Штавише, имају предност богатства боја, сликовитости фраза, страсти и смелости. Сент-Бев их упоређује са добро кованим новчићима који задржавају своју вредност и са оштрим стрелама које стижу брзо и брзо на бис . Иако се налазе на потпуно супротном од политичког спектра (видети Француску револуцију), максиме Антоана де Риварола су међу онима које се лако могу упоредити по бриљантности.

Дела

Похвала Молијера, крунисан (1769) Фонтана хвале (1774) Млада Индијка (1764); Трговац из Смајта, комедија Мустафа и Зеангир, трагедија.Dictionnaire Bouillet

Сабрана дела

By Pierre Louis GINGUENE, 1795, 4 vols. (original edition Auguis, 1824, 5 vol.)

Референце

Извори

Литература

Спољашње везе

E. Powys Mathers translation of Chamfort's maxims. frenchphilosophes.weebly.com

Категорија:Рођени 1741. Категорија:Умрли 1794. Категорија:Француски књижевници Категорија:Француски песници Категорија:Француски новинари Категорија:Француски академици Категорија:Француски драматурзи Категорија:Афористичари Категорија:Самоубице