Програм Шатл—Мир () био је заједнички свемирски програм Русије и Сједињених Америчких Држава који је укључивао посете америчких спејс-шатлова руској свемирској станици Мир, летове руских космонаута на шатлу, и лет америчког астронаута на свемирској летелици Сојуз како би се америчким астронаутима омогућило учешће у дуготрајним експедицијама на Миру.

Пројекат, понекад називан „Прва фаза”, имао је за циљ да омогући Сједињеним Државама да уче из руског искуства са дуготрајним свемирским летовима и да подстакне дух сарадње између две нације и њихових свемирских агенција, Националне ваздухопловне и свемирске администрације (НАСА) и Руске свемирске агенције (РКА). Пројекат је помогао у припреми терена за даље заједничке свемирске подухвате; конкретно, „Другу фазу” заједничког пројекта, изградњу Међународне свемирске станице (МСС). Програм је најављен 1993. године, прва мисија је почела 1994, а пројекат се наставио до планираног завршетка 1998. године. Једанаест мисија спејс-шатла, један заједнички лет Сојуза и скоро 1.000 кумулативних дана у свемиру за америчке астронауте остварено је током седам дуготрајних експедиција. Поред лансирања спејс-шатлова ка Миру, Сједињене Државе су такође у потпуности финансирале и научно опремиле модул Спектар (лансиран 1995) и модул Природа (лансиран 1996), чинећи их де факто америчким модулима током трајања програма Шатл—Мир.NASA.gov . Pristupljeno 27. 11. 2020.

Током четворогодишњег програма, две нације су постигле многе прве успехе у свемирским летовима, укључујући првог америчког астронаута који је лансиран на летелици Сојуз, највећу свемирску летелицу која је до тада састављена у историји, и прву америчку свемирску шетњу уз коришћење руског свемирског одела Орлан.

Програм је био нарушен различитим проблемима, посебно безбедношћу Мира након пожара, сударом руске летелице са модулом Спектар који га је учинио ненастањивим, финансијским проблемима руског свемирског програма који је био у беспарици, и бригама астронаута у вези са ставовима администратора програма. Ипак, из заједничких операција добијена је велика количина научних података, стручности у изградњи свемирских станица и знања у раду у заједничким свемирским подухватима, што је омогућило да изградња МСС тече много глатко него што би то иначе био случај.

Позадина мини|Програм „Шатл—Саљут” је предложен седамдесетих година 20. века, али никада није реализован. Овај приказ илуструје спејс-шатл спојен са свемирском станицом Саљут друге генерације, са свемирском летелицом Сојуз спојеном на задњи прикључак Саљута.

Порекло програма Шатл—Мир може се пратити уназад до Тест пројекта Аполо—Сојуз из 1975. године, који је резултирао заједничком америчко-совјетском мисијом током периода детанта у Хладном рату и спајањем између америчке летелице Аполо и совјетске летелице Сојуз. Уследили су разговори између НАСА и програма Интеркосмос седамдесетих година о програму „Шатл—Саљут” ради летова спејс-шатлова до свемирске станице Саљут, уз касније разговоре осамдесетих година који су чак разматрали летове будућих совјетских шатлова из програма Буран до будуће америчке свемирске станице — међутим, овај програм „Шатл—Саљут” никада није реализован током постојања совјетског програма Интеркосмос.s:Mir Hardware Heritage/Part 2 - Almaz, Salyut, and Mir#2.1.6 Shuttle-Salyut (1973-1978; 1980s)

Ово се променило након распада Совјетског Савеза: крај Хладног рата и Свемирске трке резултирао је смањењем средстава за америчку модуларну свемирску станицу (првобитно названу Фридом), која је била планирана од почетка осамдесетих година. Са сличним буџетским потешкоћама суочавале су се и друге нације са пројектима свемирских станица, што је навело америчке владине званичнике да започну преговоре са партнерима у Европи, Русији, Јапану и Канади почетком деведесетих година како би започели сарадњу на мултинационалном пројекту свемирске станице. У Руској Федерацији, као наследници већег дела Совјетског Савеза и његовог свемирског програма, погоршана економска ситуација у постсовјетском економском хаосу довела је до растућих финансијских проблема сада руског програма свемирске станице. Изградња свемирске станице Мир-2 као замене за застарели Мир постала је илузорна, мада тек након што је њен основни блок, ДОС-8, већ био изграђен. Ови догађаји резултирали су спајањем бивших противника у програм Шатл—Мир, који ће утрти пут Међународној свемирској станици, заједничком пројекту са неколико међународних партнера.

мини|лево|Спејс-шатл Атлантис спојен са Миром током мисије СТС-71|alt=Група цилиндричних модула са истуреним соларним панелима налик перју и свемирским авионом спојеним са доњим модулом. У позадини је црнило свемира, а у доњем десном углу је Земља. У јуну 1992. године, амерички председник Џорџ Х. В. Буш и руски председник Борис Јељцин сложили су се да сарађују у истраживању свемира потписивањем Споразума између Сједињених Америчких Држава и Руске Федерације о сарадњи у истраживању и коришћењу космоса у мирољубиве сврхе. Овај споразум је позивао на успостављање кратког, заједничког свемирског пројекта, током којег би један амерички астронаут боравио на руској свемирској станици Мир, а два руска космонаута би летела спејс-шатлом.

У септембру 1993. године, амерички потпредседник Ал Гор и руски премијер Виктор Черномирдин најавили су планове за нову свемирску станицу, која је на крају постала Међународна свемирска станица. Такође су се договорили, у припреми за овај нови пројекат, да ће Сједињене Државе бити снажно укључене у пројекат Мир у наредним годинама, под кодним именом „Прва фаза” (изградња МСС била је „Друга фаза”).

Први лет спејс-шатла до Мира била је мисија сусрета без спајања на мисији СТС-63. Ово је током пројекта праћено са девет мисија спајања у оквиру програма Шатл—Мир, од СТС-71 до СТС-91. Шатл је ротирао посаде и достављао залихе, а једна мисија, СТС-74, донела је модул за спајање и пар соларних панела на Мир. Спроведени су и различити научни експерименти, како на летовима шатла, тако и дугорочно на станици. Пројекат је такође обухватио лансирање два нова модула, Спектар и Природа, на Мир, које су амерички астронаути користили као стамбени простор и лабораторије за спровођење већине својих научних истраживања на станици. Ове мисије су омогућиле агенцијама НАСА и Роскосмос да науче много о томе како најбоље сарађивати са међународним партнерима у свемиру и како минимизирати ризике повезане са склапањем велике свемирске станице у орбити, као што ће морати да се уради са МСС.

Пројекат је такође послужио као политички маневар америчке владе, пружајући дипломатски канал да НАСА учествује у финансирању критично недовољно финансираног руског свемирског програма. Ово је заузврат омогућило тек формираној руској влади да одржи Мир у функцији, поред руског свемирског програма у целини, осигуравајући да руска влада остане пријатељски настројена према Сједињеним Државама.

Експедиције мини|Седам америчких астронаута који су спровели дуготрајне експедиције на Миру|alt=Портрет шест мушкараца и једне жене, распоређених у два реда, четири седе напред и три стоје позади. Сваки од њих носи смеђе панталоне и плаву поло мајцу са пришивком и својим именом, а заставе САД и НАСА су видљиве у позадини. Поред летова шатла до Мира, Прва фаза је такође укључивала седам „Експедиција” (енгл. Increments) на станици, дуготрајних летова америчких астронаута на Миру. Седам астронаута који су учествовали у експедицијама, Норман Тагард, Шенон Лусид, Џон Блаха, Џери Линенџер, Мајкл Фоле, Дејвид Вулф и Енди Томас, летели су редом у Звездани град у Русији, како би прошли обуку у различитим аспектима рада Мира и свемирске летелице Сојуз која се користила за транспорт до и од станице. Астронаути су такође имали вежбе у извођењу свемирских шетњи изван Мира и часове руског језика, који би се користио током њихових мисија за разговор са осталим космонаутима на станици и Контролом мисије у Русији, ЦУП-ом.

Током својих експедиција на Миру, астронаути су спроводили различите експерименте, укључујући узгој усева и кристала, и направили су стотине фотографија Земље. Такође су помагали у одржавању и поправци застареле станице, након разних инцидената са пожарима, сударима, губицима струје, неконтролисаним ротацијама и цурењем токсичних материја. Укупно, амерички астронаути су провели скоро хиљаду дана на Миру, омогућавајући агенцији НАСА да научи много о дуготрајним свемирским летовима, посебно у областима психологије астронаута и како најбоље организовати распореде експеримената за посаде на свемирским станицама.

Мир

лево|мини|Поглед на Мир са спејс-шатла Дискавери 1998. године док је напуштао станицу током мисије СТС-91|alt=Група цилиндричних модула са истуреним соларним панелима налик перју, са хоризонтом Земље видљивим у позадини. Мир је изграђен између 1986. и 1996. године и био је прва модуларна свемирска станица на свету. То је била прва конзистентно насељена дуготрајна истраживачка станица у свемиру, и раније је држала рекорд за најдуже континуирано људско присуство у свемиру, осам дана мање од десет година. Сврха Мира била је да обезбеди велику и настањиву научну лабораторију у свемиру, а кроз бројне сарадње, укључујући Интеркосмос и Шатл—Мир, станица је постала међународно доступна космонаутима и астронаутима из много различитих земаља. Станица је постојала до 23. марта 2001. године, када је намерно деорбитирана, и распала се током поновног уласка у атмосферу.

Мир је био заснован на серији свемирских станица Саљут које је претходно лансирао Совјетски Савез (седам свемирских станица Саљут је лансирано од 1971), а углавном су га опслуживале руске летелице Сојуз са посадом и теретни бродови Прогрес. Очекивало се да ће свемирски шатл Буран посетити Мир, али је његов програм отказан након првог свемирског лета без посаде. Амерички спејс-шатлови који су били у посети користили су прикључни систем Андрогини периферни систем спајања (APAS) првобитно дизајниран за Буран, монтиран на носач првобитно дизајниран за употребу са америчком Фридом.

Са спејс-шатлом спојеним са Миром, привремена проширења животног и радног простора чинила су комплекс који је био највећа свемирска летелица на свету у то време, са комбинованом масом од .

Спејс-шатл

мини|Поглед одозго на Атлантис док стоји на Мобилној лансирној платформи (МЛП) пре мисије СТС-79|alt=Поглед одозго на свемирски авион, обојен бело са горње и црно са доње стране, причвршћен за велики наранџасти резервоар, на који су такође причвршћене две витке беле ракете. Сива платформа која носи овај систем служи као позадина. Спејс-шатл је био делимично вишекратни нискоорбитални систем свемирских летелица којим је од 1981. до 2011. управљала америчка Национална ваздухопловна и свемирска администрација (НАСА) као део програма Спејс-шатл. Његов званични назив програма био је Свемирски транспортни систем (STS), преузет из плана из 1969. за систем вишекратних свемирских летелица од којих је то била једина ставка финансирана за развој. Први од четири орбитална пробна лета догодио се 1981. године, што је довело до оперативних летова који су почели 1982. године. Поред прототипа, чији је завршетак отказан, пет комплетних система шатла је изграђено и коришћено у укупно 135 мисија од 1981. до 2011. године, лансираних из Свемирског центра Кенеди (КЦК) на Флориди. Укупно време мисија флоте шатлова било је 1322 дана, 19 сати, 21 минут и 23 секунде.

Спејс-шатл је носио велике терете у различите орбите, и током програма Шатл—Мир и МСС, обезбеђивао је ротацију посаде и носио разне залихе, модуле и делове опреме до станица. Сваки шатл је дизајниран за пројектовани животни век од 100 лансирања или 10 година оперативног века.