Стенвеј енд санс (енгл. Steinway & Sons), такође позната и као Стенвеј (), немачко-америчка је компанија за производњу клавира, коју је 1853. године у Њујорку основао немачки градитељ клавира Хајнрих Енгелхард Штајнвег (касније познат као Хенри Е. Стенвеј). Раст компаније довео је до пресељења у већу фабрику у Њујорку, а касније и до отварања додатне фабрике у Хамбургу, у Немачкој. Њујоршка фабрика, која се налази у градској области Квинс, снабдева амерички континент, док фабрика у Хамбургу снабдева остатак света.
Стенвеј је истакнута компанија за производњу клавира, позната по свом високом квалитету и по изумима у области развоја клавира. Стенвеј је добио 139 патената у изради клавира, од којих је први добијен 1857. године. Удео ове компаније на тржишту врхунских концертних клавира доследно премашује 80 одсто. Оваква доминантна позиција наишла је на критике, при чему неки музичари и писци тврде да је она блокирала иновације и довела до хомогенизације звука који пијанисти фаворизују.
Стенвеј клавири су добили бројне награде. Једна од првих је златна медаља 1855. године на сајму Америчког института у Њујоршкој кристалној палати. Од 1855. до 1862. године, Стенвеј клавири су добили 35 златних медаља. Уследило је још награда и признања, укључујући три медаље на Светској изложби 1867. у Паризу. Европски део компаније држао је краљевску повластицу за краљицу Елизабету II. Часопис The Music Trades прогласио је компанију Стенвеј енд санс „компанијом године” 1996. године. Награда је додељена као признање за Стенвејов „укупан учинак, квалитет, производе са додатном вредношћу, добро осмишљен промотивни програм и дисциплиновану дистрибуцију, што је генерисало најимпресивније резултате у целој музичкој индустрији”.
Поред линије Стенвеј клавира, Стенвеј пласира на тржиште још два бренда клавира по нижој цени, који се продају под именима Бостон (Boston) и Есекс (Essex). Историја
Оснивање и раст мини|лево|upright=1|Фотографија Хајнриха Енгелхарда Штајнвега
мини|Први Стенвеј клавир (1836) у Музеју музичких инструмената у Финиксу, у Аризони
Хајнрих Енгелхард Штајнвег је прве клавире направио 1820-их година у својој кући у Зесену, у Немачкој. Правио је клавире под брендом Штајнвег (Steinweg) све док 1850. године није емигрирао из Немачке у Сједињене Америчке Државе са супругом и седморо од своје деветоро деце. Најстарији син, К. Ф. Теодор Штајнвег, остао је у Немачкој и наставио да производи клавире марке Штајнвег, у партнерству са Фридрихом Гротријаном (Friedrich Grotrian), трговцем клавирима, од 1856. до 1865. године.
Хајнрих Енгелхард Штајнвег је 1853. године основао компанију Стенвеј енд санс. Његова прва радионица у Сједињеним Државама налазила се у малом поткровљу у задњем делу улице Варик 85 (Varick Street), у градској области Менхетн у Њујорку. Први клавир који је направила компанија Стенвеј енд санс добио је број 483 јер је Хајнрих Енгелхард Штајнвег већ био направио 482 клавира у Немачкој. Клавир број 483 продат је једној њујоршкој породици за 500 долара и сада је изложен у Градском музеју у Зесену (Städtisches Museum), граду у којем је Хајнрих Енгелхард Штајнвег започео своју каријеру као градитељ клавира. Годину дана касније, потражња је била толика да се компанија преселила у веће просторије у улици Вокер (Walker Street) 82–88. Тек 1864. године породица је англизовала своје презиме из Штајнвег у Стенвеј.
До 1860-их година, Стенвеј је изградио и преселио се у фабрику на Парк авенији (Park Avenue) између 52. и 53. улице (садашња локација зграде Сиграм), где је заузимала цео блок. Са радном снагом од 350 људи, производња је порасла са 500 на скоро 1.800 клавира годишње. Запослени су углавном били немачки имигранти, а званични језик компаније био је немачки. Сами клавири претрпели су бројна значајна побољшања кроз иновације направљене како у фабрици Стенвеј, тако и на другим местима у индустрији, на основу инжењерских и научних истраживања у настајању, укључујући развој у разумевању акустике. Скоро половину од 139 патентираних проналазака компаније развиле су прва и друга генерација породице Стенвеј. Стенвеј клавири освајали су награде на изложбама у Њујорку, Лондону, и Паризу. До 1862. године, Стенвеј клавири су добили више од 35 медаља. Део ране репутације Стенвеја произашао је из његових успеха на сајмовима.
Породица Стенвеј је 1865. године послала писмо К. Ф. Теодору Штајнвегу тражећи од њега да напусти немачку фабрику Штајнвег (која се тада налазила у Брауншвајгу) и отпутује у Њујорк како би преузео вођство над породичном фирмом због смрти његове браће Хенрија и Чарлса услед болести. К. Ф. Теодор Штајнвег је послушао, продавши свој удео у немачкој компанији за производњу клавира свом партнеру Вилхелму Гротријану (Wilhelm Grotrian, сину Фридриха Гротријана) и двојици других радника, Адолфу Хелфериху (Adolph Helfferich) и Х. Г. В. Шулцу (H. G. W. Schulz). Немачка фабрика је променила име из C. F. Theodor Steinweg у Grotrian, Helfferich, Schulz, Th. Steinweg Nachf. (енгл. ), што је касније скраћено у Гротријан-Штајнвег (Grotrian-Steinweg). У Њујорку, К. Ф. Теодор Штајнвег је англизовао своје име у К. Ф. Теодор Стенвеј (C. F. Theodore Steinway). Током наредних 15 година свог руковођења, задржао је дом у Брауншвајгу и често путовао између Немачке и Сједињених Држава.
мини|Стенвејова фабрика на Менхетну, 1876. године
Током периода 1870–1880, Вилијам Стенвеј (рођен као Вилхелм Штајнвег, син Хајнриха Енгелхарда Штајнвега) основао је фабричко насеље након што је од удовице Бенџамина Пајка Млађег купио кућу и околно имање, које ће касније носити његово име као Стенвеј вила (Steinway Mansion). Ово фабричко насеље ће касније постати познато као Стенвеј вилиџ (Steinway Village) у данашњој Асторији, градској четврти Квинса у Њујорку. Стенвеј вилиџ је изграђен као засебан град и укључивао је нову фабрику (која се и данас користи) са сопственом ливницом и стругаром, кућама за запослене, вртићем, библиотеком, поштом, добровољним ватрогасним друштвом и парковима. Стенвеј вилиџ је касније постао део Лонг Ајланд Ситија. Улица Стенвеј (Steinway Street), једна од главних улица у четвртима Асторија и Лонг Ајланд Сити у Квинсу, добила је име по компанији.
Године 1876, Стенвеј је учествовао на Стогодишњој изложби у Филаделфији. Такмичење међу градитељима клавира углавном је укључивало Стенвеј, Чикеринг (Chickering) и Вебер (Weber). Према извештају новинара Џејмса Барона о учешћу Стенвеја на такмичењу, компанија је успела да осигура успех подмићивањем једног од судија. Вилијам Стенвеј је негирао организаторима изложбе да је судија био директно плаћен, иако Барон наводи да је судија подмићен преко посредника, пијанисте Фредерика Босковица (Frederic Boscovitz). Према речима слободне новинарке Изабел Волф (Isabel Wolff), Вилијам Стенвеј је у свом дневнику признао да је под његовим вођством њујоршки огранак компаније подмићивао судије на сајмовима како би фаворизовали Стенвеј клавире. Према музикологу Доналду В. Фостлу (Donald W. Fostle), неистина је да је Стенвеј у више наврата подмићивао судије на сајмовима, а у једином документованом случају нејасно је да ли је Стенвеј био уплетен, заједно са другима, у подмићивање или је био мета покушаја изнуде.
мини|Стенвејова фабрика у Хамбургу у Немачкој, 1915. године
Како би дошли до европских купаца који су желели Стенвеј клавире и избегли високе европске увозне таксе, Вилијам Стенвеј и К. Ф. Теодор Стенвеј су 1880. године основали нову фабрику клавира у слободном немачком граду Хамбургу. Прва адреса Стенвејове фабрике у Хамбургу била је у улици Шанценштрасе (Schanzenstraße) у западном делу Хамбурга, Занкт Паулију (St. Pauli). К. Ф. Теодор Стенвеј постао је шеф немачке фабрике, а Вилијам Стенвеј се вратио у фабрику у Њујорку. Две фабрике су редовно размењивале искуства о својим патентима и техникама упркос великој удаљености међу њима, а то настављају да раде и данас. К. Ф. Теодор Стенвеј био је талентовани проналазач који је направио многа побољшања у конструкцији клавира. Око трећине патентираних проналазака Стенвеја води се под именом К. Ф. Теодора Стенвеја. Стенвејова фабрика у Хамбургу била је делом лабораторија, делом фабрика. Велики део машина за прецизно сечење и бушење инсталираних у њујоршкој фабрици прво је испробан у фабрици у Хамбургу. К. Ф. Теодор Стенвеј је преминуо у Брауншвајгу 1889. године, након што се успешно такмичио против бренда Гротријан-Штајнвег — и фабрика Стенвеј у Хамбургу и фабрика Гротријан-Штајнвег у Брауншвајгу постале су познате по производњи врхунских немачких клавира.
У међувремену, 1880-их година компанија је била уплетена у низ радних спорова између управе фабрике у Њујорку и радника. У то време, индустријалци су се често суочавали са штрајковима радника. У једном спору, 1880. године, компанија је предводила локаут радника у индустрији клавира у Њујорку. У каснијим споровима током те деценије, компанија је ангажовала детективе да шпијунирају њене раднике, плаћала полицији да стане на страну управе у спору и заштити имовину компаније, те избацила вође штрајка из компанијских станова.
Мађарски композитор и пијаниста Франц Лист је 1883. године у писму Стенвеју написао: „...Нови Стенвеј концертни клавир је величанствено ремек-дело по снази, звучности, квалитету певања и савршеним хармонијским ефектима, пружајући задовољство чак и мојим старим прстима уморним од клавира. Непрекидни успех остаје прелепа одлика светски познате фирме Стенвеј енд санс. ...Због мог непознавања механизма конструкције клавира могу само да похвалим величанствен резултат у јачини и квалитету звука.”
Године 1890, Стенвеј је добио своју прву краљевску повластицу, коју је доделила краљица Викторија. Следеће године покровитељи Стенвеја укључивали су принца од Велса и друге чланове краљевске породице и племства. Наредних година Стенвеј је добио краљевске и царске повластице од владара Италије, Норвешке, Персије, Португалије, Румуније, Русије, Шпаније, Шведске и Турске.
Стенвеј дворане
мини|Група гледалаца купује карте за читање Чарлса Дикенса у Стенвеј холу у Њујорку, 1867. године
Од 1864. до 1866. године, Вилијам Стенвеј, коме се приписују заслуге за успостављање успеха Стенвеја у маркетингу, надгледао је изградњу Стенвеј хола (Steinway Hall) у Источној 14. улици на Менхетну, у Њујорку. Изградња Стенвеј хола коштала је 200.000 долара. Обухватао је другу по величини концертну дворану у Њујорку, као и изложбене салоне за Стенвеј клавире. Да би ушли у концертну дворану, посетиоци су морали да прођу кроз изложбене салоне, што је био начин рекламирања Стенвеј клавира. Продаја се повећала за више од 400 клавира у 1867. години. Стенвеј хол је брзо постао један од најистакнутијих културних центара у Њујорку, удомљујући Њујоршку филхармонију наредних 25 година све док Карнеги хол није отворен 1891. године.
Стенвеј хол у Источној 14. улици затворен је 1925. године, а отворен је нови Стенвеј хол у Западној 57. улици. Стенвеј је 2013. године продао Стенвеј хол у Западној 57. улици за 46 милиона долара и иселио се из зграде крајем 2014. године. Нови Стенвеј хол отворен је 2016. године на Шестој авенији.
Други Стенвеј хол отворен је у Лондону 1875. године. Прво се налазио у улици Вигмор (Wigmore Street), 1924. преселио се у улицу Сент Џорџ (St. George Street), а касније се преселио на своју садашњу адресу у улици Мерилебон лејн (Marylebone Lane).
Ширење мини|лево|Стенвеј клавир Беле куће из 1938. године у Улазном холу
Године 1857, Стенвеј је почео да производи линију уметничких клавира (art case pianos), које су дизајнирали уметници. Стохиљадити (100.000) Стенвеј концертни клавир поклоњен је 1903. године Белој кући; декорисао га је уметник Томас Вилмер Дјуинг. Стохиљадити Стенвеј концертни клавир замењен је 1938. године тристохиљадитим, који је и даље у употреби у Белој кући. Клавир се обично налази у највећој просторији Беле куће, Источној соби.