мини|Индексна картица у библиотечком каталогу. Ова врста каталогизације је углавном замењена услед компјутеризације. мини|Ручно написана америчка индексна картица Индексна картица састоји се од картона (тешког папира) исеченог на стандардну величину, који се користи за записивање и чување малих количина дискретних података, а колекција таквих картица служи или као индекс за убрзано претраживање информација (као што је библиотечки каталог или индекс на крају књиге), или помаже у његовом креирању. За овај систем се каже да је изумео Карл фон Лине око 1760. године. See also the summary of the research project:

Величине Најчешћа величина за индексне картице у Северној Америци и Великој Британији је 76,2×127 mm. Друге величине које су широко доступне укључују 101,6×152,4mm, 127×203,2mm и 74×105mm (последња одговара величини А7). Картице су доступне у празним, линијским и мрежастим стиловима у разним бојама. Продавнице канцеларијског материјала и компаније које производе канцеларијски материјал такође продају посебне картице са преградама са истуреним језичцима и разним кутијама и послужавницима за држање картица. Оне су део стандардног канцеларијског материјала широм света.

Употребе Индексне картице се користе за широк спектар примена и окружења: код куће за бележење и чување рецепата, листа за куповину, контакт информација и других организационих података; у пословању за бележење белешки са презентација, истраживања пројеката и белешки, као и контакт информација; у школама као флеш картице или друга визуелна помагала; и у академским истраживањима за чување података као што су библиографски цитати или белешке у картотеци.

Професионални индексатори књига користили су индексне картице за креирање индекса књига све док их није заменио софтвер за индексирање 1980-их и 1990-их.

Често предложена метода организације библиографских цитата и напомена у картотеци јесте коришћење мањих картица димензија 76,2×127 mm за бележење наслова и информација о цитатима унутар цитираних радова, док се веће картице користе за бележење цитата и осталих података, док су неки давали супротан савет, односно да се користи картица једне величине за све.

Историјат мини|Картотека за папирне листиће у делу Винсента Плачијуса „De arte excerpendi “ (1689) Први рано-модерног ормарића за картоне пројектовао је енглески проналазач из 17. века, Томас Харисон. Харисонов рукопис о „ковчегу студија“ () описује мали ормарић који омогућава корисницима да праве изводе из књига и архивирају своје белешке одређеним редоследом тако што причвршћују папире на металне кукице означене предметним насловима. Харисонов систем је уредио и побољшао Винсент Плацијус у свом познатом приручнику о методама извода (De arte excerpendi, 1689).Placcius, Vincent (1689). De arte excerpendi vom gelehrten Buchhalten liber singularis, quo genera & praecepta excerpendi, ab aliis hucusq[ue]; tradita omnia, novis accessionibus aucta, ordinata methodo exhibentur, et suis quaeque materiis applicantur ... (in Latin). Stockholm; Hamburg: Apud Gottfried Liebezeit, bibliop. literisq[ue] Spiringianis. p. 138. OCLC 22260654. Познато је да се немачки полихирур Готфрид Вилхелм Лајбниц ослањао на Харисонов изум у барем једном од својих истраживачких пројеката

За Карла Линеја, који је формализовао биномску номенклатуру, се придодаје да је „измислио индексне картице“ око 1760. године како би се помогло у суочавању са преоптерећењем информацијама са којим су се суочили рани научници, а које је настало због открића у иностранству, мада постоји простор за расправу о томе да ли је он једини био проналазач индексних картица. Линеј се морао носити са сукобом између потребе да се информације доведу у фиксни редослед ради каснијег претраживања и потребе да се нове информације трајно интегришу у тај редослед. Његово решење је било да информације о одређеним темама чува на одвојеним листовима, који се могу допуњавати и премештати. Средином 1760-их, Линеј је ово усавршио у оно што се данас назива индексним картицама. Индексне картице су се могле бирати и премештати по жељи како би се информације ажурирале и упоређивале у било ком тренутку.

Крајем 1890-их су изумљене картице са зарезима на ивицама, које су омогућавале лако сортирање података помоћу алата налик игли. Ове картице су постепено укинуте током 1980-их у корист компјутерских база података и више се не продају. мини|Kardex систем за архивирање индексних картица

Библиотекарски каталози са картицама, како су данас познати, настали су у 19. веку, када их је стандардизовао Мелвил Дјуи током 1870-их. До дигитализације библиотечких каталога, која је почела 1980-их, примарни алат који се користио за проналажење књига био је картотека, у којој је свака књига била описана на три картице, поређане по азбучном реду под насловом, аутором и темом (ако је у питању публицистика). Сличне каталоге су користиле адвокатске канцеларије и остали за организовање великих количина докумената. Међутим, усвајање стандардних протокола за каталогизацију широм земаља са међународним споразумима, заједно са порастом интернета и преласком система каталогизације на дигитално складиштење и претраживање, учинило је застарелом широку употребу индексних картица за каталогизацију.

Референце

Категорија:Библиотекарство