мини|Upravni odbor Iranskog ženskog pokreta (Džamijat-e nesvan e vatan-hah), Teheran (1923-1933)
Iranski ženski pokret (poznat i pod nazivom Persijski ženski pokret) je društveni pokret za ženska prava žena u Iranu. Pokret se prvi put pojavio nakon Iranske ustavne revolucije 1910. godine, godine u kojoj su žene objavile prvi ženski časopis. Pokret je trajao do 1933. godine kada je vlada Reze Šaha Pahlavija raspustila poslednje žensko udruženje. Ponovo se pojačao nakon Iranske revolucije 1979. godine.
Između 1963. i 1979. godine, Iranski ženski pokret je izvojevao pobede poput prava glasa za žene 1963. godine, kao deo Bele revolucije Mohameda Reze Šaha. Ženama je takođe bilo dozvoljeno da učestvuju u javnim funkcijama, a 1975. godine Zakon o zaštiti porodice je obezbedio nova prava za žene, uključujući proširena prava na razvod i starateljstvo i smanjenu poligamiju. Od Islamske revolucije 1979. godine, prava žena su ograničena i doneto je nekoliko zakona, kao što je uvođenje obaveznog vela i javni kodeks oblačenja za žene. U 2016. godini, samo 6% članova iranskog parlamenta bile su žene, dok je globalni prosek bio oko 23%.
Pokret za prava žena u Iranu nastavlja da se zalaže za reforme, posebno kroz kampanju „Milion potpisa za okončanje diskriminacije žena“.
Posle Ustavne revolucije Iranska ustavna revolucija dogodila se između 1905. i 1911. godine. Prvi koreni svesti o pravima žena (ili bolje rečeno nedostatku prava), koji su doveli do osnivanja društava i časopisa, pojavili su se ubrzo nakon toga. Nizak status žena i tajno delovanje mnogih njihovih organizacija i društava ograničili su količinu informacija o toj temi. Ženski radovi u to doba, uglavnom objavljeni u novinama i periodičnim publikacijama, jedan su od najvrednijih izvora informacija o pokretu. Najvažnije od ovih periodičnih publikacija navedene su u nastavku.
Pored toga, iranske žene su bile svesne uslova života žena i obrazovnih mogućnosti u drugim zemljama i bile su inspirisane njima.
Obrazovanje Aktivistkinje su utvrdile da je obrazovanje ključno za njihov cilj. Argument koji su iznele bio je da je pružanje obrazovanja ženama sveukupno dobro za Iran, omogućavajući majkama da odgajaju bolju decu za svoju zemlju. Početkom veka, strani misionari su osnovali prvu školu za devojčice, koju su uglavnom pohađale verske manjine. Hadži-Mirza Hasan Rošdije i Bibi Kanum Astarabadi su kasnije takođe osnovale škole za devojčice, ali su obe brzo zatvorene. Na kraju, 1918. godine, nakon godina privatnih i neregulisanih škola, vlada je obezbedila sredstva za osnivanje deset osnovnih škola za devojčice i koledža za obuku učitelja. Od 1914. do 1925. godine, ženske publikacije su se proširile izvan diskusija o obrazovanju, baveći se temama kao što su dečji brakovi, ekonomsko i socijalno osnaživanje, kao i prava i pravni status žena.
Društva i organizacije Godine 1906, uprkos tome što je parlament odbio njihov zahtev, žene su osnovale nekoliko organizacija, uključujući „Društvo za slobodu žena“, koje se sastajalo u tajnosti dok nije otkriveno i napadnuto. Džam'iat e nesvan e vatan-kha (Patriotska ženska liga) osnovana je otprilike oko 1918. godine; objavljivala je Nosvan Vatankah.
Godine 1922, Mohtaram Eskandari je osnovala „Patriotsku žensku organizaciju“. Uhapšena je, a njena kuća spaljena. Zandokht Širazi, još jedna aktivistkinja, organizovala je „Žensko revolucionarno udruženje“. Tokom ove rane faze ženskog pokreta, žene koje su se uključile bile su obično ćerke, sestre i supruge poznatih ustavnih likova. Generalno, bile su iz obrazovanih porodica srednje klase. Nizak status žena i tajno delovanje mnogih njihovih organizacija i društava donekle su ograničili količinu informacija o ovoj temi.
Rane publikacije Ženski radovi u to doba, uglavnom pronađeni u novinama i periodičnim publikacijama, jedan su od najvrednijih izvora informacija o pokretu. Neki od najvažnijih periodičnih publikacija tog doba navedeni su u nastavku (godina objavljivanja prvog broja navedena je u zagradama, ponekad i sa gradom objavljivanja):[
Daneš (Znanje, 1910) bio je prvi nedeljni časopis, koji je osnovalo žensko društvo, sa urednicom; izdavala ga je žena jednog lekara i pisao je za žene. Šekufeh (Cvet, 1913) uređivala je žena, Marijam Mozajen-ol Sadat. Njegov primarni cilj bio je obrazovanje žena protiv sujeverja i upoznavanje sa svetskom književnošću. Zaban-e Zanan (Ženski glas, 1919. u Isfahanu), bio je jedan od najtvrdokornijih časopisa, koji je osnovala i uređivala Sedike Dovlatabadi 1919. u Isfahanu. Bio je jedan od najoštrijih kritičara vela (hidžaba). Nameh-e Banuvan (Žensko pismo, nastalo 1921. godine i uređivala ga je Šahnaz Azad, bio je još jedan kritičar vela. Svrha časopisa, kao što je navedeno ispod njegovog naslova, bila je „buđenje iranskih žena koje pate“. Pejk-e Saadat Nesvan (Žensko blagostanje, 1927. u Raštu), izdavalo je Društvo Pejk-e Saadat Nesvan. Bio je to jedan od prvih levičarskih časopisa u Iranu. Rošanak Nodust (1894–1959) bila je jedna od njegovih osnivačica. Alam Nesvan (Ženski univerzum, 1920. u Teheranu), izdavalo je Udruženje diplomiranih učenika Američke ženske škole u Teheranu. Ovaj časopis je imao više informativan nego politički ton, barem u početku. Vremenom je postao kritičniji i otvoreniji. Bio je to posebno zapadno orijentisan list. Alam Nesvan bio je jedna od publikacija o ženskim pitanjima koje su dugo trajale. Njegov relativno dug opstanak (14 godina) mogao je biti posledica njegove povezanosti sa gore pomenuta škola. „Džahan Zanan“ (Ženski svet, 1921, prvobitno u Mešhedu), objavljivao je Afak Parsa. Uprkos relativno umerenom tonu, urednik se suočio sa ozbiljnom osvetoljubivošću i neprijateljstvom lokalnih konzervativaca. „Nosvan Vatankah“ (Patriotske žene, 1922), koji je objavljivao Džamijat Nesvan Vatankah Iran (Patriotska ženska liga Irana ili Društvo patriotskih žena), bio je glavni zagovornik ženskih prava. Izdavač je bio Mohtaram Eskandari. „Dokhtran Iran“ (Ćerke Irana, 1931, prvobitno u Širazu) bile su novine koje je objavljivala Zandokt Širazi, istaknuta feministkinja, pesnikinja i školska učiteljica, koja je bila aktivistkinja od malih nogu. „Džamijat-e nesvan“ od Moluka Eskandiarija.
Reza Pahlavi (1925–1941) Prvi koraci žena bili su u obrazovanju: 1928. godine im je pružena finansijska podrška za studiranje u inostranstvu; 1935. godine su primljene na Teheranski univerzitet, a 1944. godine obrazovanje je postalo obavezno. Godine 1932. u Teheranu je organizovan Drugi kongres žena Istoka, a iranske aktivistkinje su se sastale sa aktivistkinjama iz Libana, Egipta, Indije i Iraka. Doulatabadi je bila sekretarka. Godine 1936. Reza Šah Pahlavi je uveo obavezno otkrivanje žena poznato kao Kašf-e hidžab – veoma kontroverzna politika koja je navela mnoge konzervativne žene da jednostavno ostanu u kući umesto da izlaze sa velom i budu izložene uznemiravanju od strane policije, ali je takođe izazvala desegregaciju u nekim sektorima društva. Reformu su podržale mnoge vodeće aktivistkinje za prava žena, koje su se za nju zalagale preko ženske organizacije Kanun-e-Banovan.
Era Mohameda Reze Pahlavija (1941–1979) Žene parlamentarke Irana ispred kapije iranskog parlamenta (Baharestan), sredina 1970-ih
Četrdesete godine 20. veka obeležile su povećanu svest o ulozi žena u društvu; a pedesete godine 20. veka dovele su do rađanja brojnih organizacija za prava žena, među kojima su Rah-e Nau (Novi put) koju je osnovala Mehrangiz Dovlatšahi 1955. godine, i Ženska liga pristalica Deklaracije o ljudskim pravima koju je osnovala Safije Firuz 1956. godine. Godine 1959, petnaest tih organizacija formiralo je federaciju pod nazivom Visoki savet ženskih organizacija u Iranu. Visoki savet je odlučio da usmeri svoje napore na pravo glasa žena. веза=https://sh.wikipedia.org/wiki/Datoteka:Iranian%20Women%20Parliamentarians%201970s.jpg|мини|Iranske parlamentarke 1970-tih Uprkos velikom protivljenju sveštenika, pravo glasa je dobijeno 1963. godine kada je nacionalni referendum odrazio opštu podršku programu reformi od 6 tačaka poznatom kao Bela revolucija, koji je uključivao pravo žena da glasaju i da se kandiduju na javne funkcije. Šest žena je izabrano u parlament (Medžlis).Krajem 1960-ih, žene su ušle u diplomatski kor, sudstvo i policiju, kao i u revolucionarni službeni kor (obrazovanje, zdravstvo i razvoj): 1968. godine, Farohru Parsa je postala ministarka prosvete. Bila je prva žena na vladi; 1969. godine sudstvo je otvoreno za žene i imenovano je pet sudija, uključujući buduću dobitnicu Nobelove nagrade Širin Ebadi. Žene su izabrane u gradska, okružna i veća gradova.
Tražeći način da se postigne održivija organizaciona struktura za ženske aktivnosti, koalicija ženskih grupa formira Žensku organizaciju Irana 1966. godine.
Ženska organizacija Irana Iako je VOI bila pokroviteljka princeza Ašraf (šahova sestra bliznakinja), iranske žene i VOI su morale da se bore za svako poboljšanje u svojim životima. Ženska organizacija Irana bila je neprofitna građanska organizacija koja je radila uglavnom kroz volontere. Njeni ciljevi su bili da podstakne obrazovanje žena radi promena, da radi na obezbeđivanju ekonomske nezavisnosti za žene, a istovremeno da ostane u duhu islama i kulturnim tradicijama nacije. Delovala je preko lokalnih ogranaka i ženskih centara, koji su pružali korisne usluge ženama – časove pismenosti, stručno osposobljavanje, savetovanje, sportske i kulturne aktivnosti i brigu o deci.
Jedna od glavnih pobeda VOI bio je Zakon o zaštiti porodice iz 1975. godine. On je ženama garantovao jednaka prava u braku i razvodu, poboljšao prava žena u starateljstvu nad decom, povećao minimalnu starost za brak na 18 godina za žene i 20 godina za muškarce i praktično eliminisao poligamiju.
Abortus je takođe legalizovan bez izazivanja velike pažnje javnosti, ukidanjem kazne za izvođenje operacije, što je bio deo zakona koji se bavi lekarskom greškom. Svi zakoni i propisi o radu su revidirani kako bi se eliminisala diskriminacija po osnovu pola i uključila jednaka plata za jednak rad. Žene su ohrabrene da se kandiduju za političke funkcije.
Do 1978. godine skoro 40% devojčica od šest i više godina bilo je pismeno; preko 12.000 žena iz korpova za opismenjavanje je predavalo u selima; 33% univerzitetskih studenata su bile žene, a više žena nego muškaraca je polagalo prijemni ispit za medicinski fakultet. 333 žene su izabrane u lokalna veća, 22 žene su izabrane u parlament, a 2 su služile u Senatu. Bila je jedna ministarka (za ženska pitanja), 3 potsekretarka, jedna guvernerka, ambasadorka i pet gradonačelnica.
Iran se takođe etablirao kao vodeća zemlja za prava žena među zemljama u razvoju, uvodeći ideje i sredstva za Regionalni centar UN za istraživanje i razvoj za Aziju i Pacifik i Međunarodni centar za istraživanje žena.
Posle Islamske revolucije Nakon Iranske revolucije u februaru 1979. godine, status žena se značajno promenio. Masovno učešće žena u revoluciji 1978–79. delimično je rezultat mobilizacionih napora ženskih organizacija u prethodnim decenijama, uključujući aktivnosti WOI krajem 1960-ih i 70-ih godina, tokom kojih su žene stekle svest o sopstvenoj kolektivnoj političkoj moći i shvatile potrebu da se žene afirmišu. Žene su marširale u znak podrške slobodnijoj, egalitarnijoj vladi. Vremenom su neka od prava koja su žene stekle pod Šahom sistematski ukinuta, kroz zakonodavstvo, kao što je prisilno nošenje hidžaba, posebno čadora. Ubrzo nakon revolucije, pojavile su se glasine o planovima za prisilni hidžab i ukidanje nekih ženskih prava zaštićenih „Zakonom o zaštiti porodice“ zamišljenim kao „protiv islama“. Glasine su demantovali neki državni zvaničnici, a mnoge žene su odbile da ga prihvate. Međutim, nedugo zatim, glasine su se ostvarile.
Novi porodični zakon je poništen, a nošenje vela je postalo obavezno. Farohru Parsa, prva žena koja je služila u iranskom kabinetu, pogubljena je.