Вилијам Ети, RA (10. март 178713новембар 1849) био је енглески уметник најпознатији по својим историјским сликама које садрже актове. Био је први значајни британски сликар актова и мртвих природа. Рођен у Јорку, напустио је школу са 12 година да би постао шегрт штампар у Халу. Завршио је своје шегртовање седам година касније и преселио се у Лондон, где се 1807. придружио Школама Краљевске академије. Тамо је студирао код Томаса Лоренса и обучавао се копирајући дела других уметника. Ети је стекао поштовање на Краљевској академији уметности због своје способности да слика реалистичне тонове коже, али је имао мало комерцијалног или критичког успеха у својим првим годинама у Лондону.
Етијев Клеопатрин долазак у Киликију, насликан 1821. године, приказивао је бројне актове и изложен је уз велика признања. Његов успех је подстакао неколико даљих приказа историјских сцена са актовима. Сва осим једног дела које је изложио на Краљевској академији током 1820-их садржала су барем једну нагу фигуру, те је стекао репутацију непристојности. Упркос томе, био је комерцијално успешан и критички признат, а 1828. изабран је за Краљевског академика, што је у то време била највиша част доступна једном уметнику. Иако је био један од најпоштованијих уметника у земљи, наставио је да похађа часове цртања по живом моделу током целог живота, што су његове колеге уметници сматрали неприкладним. Током 1830-их Ети је почео да се шири у уноснију, али мање поштовану област портрета, а касније је постао први енглески сликар који је сликао значајне мртве природе.Наставио је да слика и мушке и женске актове, што је изазвало оштре критике и осуде појединих делова штампе.
Изузетно стидљив човек, Ети се ретко дружио и никада се није женио. Од 1824. до смрти живео је са својом нећаком Бетси (Елизабет Ети). Чак и у Лондону задржао је живо интересовање за свој родни Јорк, и био је кључан у оснивању прве уметничке школе у граду и кампањи за очување градских зидина Јорка. Иако никада није формално прешао из своје методистичке вере, био је дубоко везан за Католичку цркву и био је један од ретких некатолика који је присуствовао отварању капеле Огастуса Пјуџина 1838. за Колеџ Свете Марије, Оскот, у то време најважније католичке грађевине у Енглеској.
Ети је био плодан и комерцијално успешан током 1840-их, али се квалитет његовог рада погоршавао током овог периода. Како му се здравље све више погоршавало, повукао се у Јорк 1848. године. Преминуо је 1849. године, убрзо након велике ретроспективне изложбе.Непосредно након његове смрти, његова дела су постала веома колекционарска и продавала су се за велике суме. Промена укуса довела је до тога да његово дело касније изађе из моде, а имитатори су убрзо напустили његов стил. До краја 19. века вредност свих његових дела пала је испод њихових првобитних цена, а ван свог родног Јорка остао је мало познат током целог 20. века. Етијево укључивање у значајну изложбу Тејт Британије Изложено: Викторијански акт 2001–2002, истакнута рестаурација његових Сирене и Уликс 2010. и велика ретроспектива његовог рада у Уметничкој галерији у Јорку 2011–2012. довели су до обновљеног интересовања за његов рад.
Позадина лево|мини|upright=1.2|Сер Воткин Вилијамс-Вин и његова мајка Франсес Шекерли, Џошуа Рејнолдс, . До почетка 19. века Рејнолдсов стил је доминирао британском уметношћу.|alt=Добро обучен мушкарац и старија жена Крајем 18. и почетком 19. века, на британско сликарство снажно је утицао Џошуа Рејнолдс (1723–1792), први председник Краљевске академије уметности (енгл. ). Рејнолдс је веровао да је сврха уметности „да осмисли и представи своје субјекте на поетичан начин, не ограничавајући се на пуке чињенице”, и да би уметници требало да опонашају ренесансне сликаре као што су Рубенс, Паоло Веронезе и Рафаел и да своје субјекте учине блиским савршенству. Након Рејнолдсове смрти, његови Дискурси о уметности, који су величали идеју о дужности уметника да слика идеализоване субјекте, остали су примарно теоријско дело о уметности у Британији. Краљевска академија је доминирала британском уметношћу, а годишња Летња изложба Краљевске академије била је најважнији догађај у календару. Краљевска академија је такође контролисала престижне уметничке Школе Краљевске академије, које су имале ефективни монопол над обуком нових уметника и које су подучавале са веома уским фокусом на одобрене технике. Иако су сликари попут Џ. М. В. Тарнера (снажног присталице Краљевске академије) почели да се удаљавају од утицаја старих мајстора како би створили јединствене британске стилове, они су се држали принципа које је успоставио Рејнолдс.
Према тадашњим мишљењима на Краљевској академији и међу критичарима, најпрестижнијим обликом сликарства сматрало се историјско сликарство, у којем је уметничко дело илустровало причу. Сматрало се да таква дела омогућавају британским уметницима да се покажу као једнаки или чак супериорни у односу на европске уметнике активне у то време, као и на старе мајсторе. Други облици сликарства, попут портрета и пејзажа, сматрани су нижим стиловима, јер уметнику нису пружали толику прилику да илуструје причу, већ су једноставно били прикази стварности. Ипак, чак би и најеминентнији уметници често посвећивали време сликању портрета, јер су портрете обично наручивали сами субјекти или њихове породице, пружајући загарантован извор прихода уметнику; двојица од прва три председника Краљевске академије (Џошуа Рејнолдс и сер Томас Лоренс) стекли су име као портретисти. Због недостатка покровитеља спремних да наруче историјске слике, до почетка 19. века историјско сликарство у Енглеској било је у озбиљном паду.
Детињство и шегртовање (1787–1805)
Вилијам Ети је рођен у Физгејту, Јорк, 10. марта 1787. године, као седмо дете Метјуа и Естер Ети, рођене Калверли. Иако је Метју Ети био успешан млинар и пекар, имао је велику породицу и никада није био финансијски осигуран. Брат Естер Калверли неочекивано је наследио титулу шквајера од Хејтона 1745. године, девет година пре Естериног рођења, али ју се одрекао након њене удаје за Метјуа, кога је сматрао испод њеног сталежа. Породица је припадала строгим методистима и Вилијам је тако васпитан, иако није волео спартански изглед методистичке капеле и волео је да присуствује својој англиканској жупној цркви или Јоршком минстеру када је био у могућности.
Од раног детињства показивао је уметнички таленат, цртајући кредом по дрвеном поду очеве радње. Од своје четврте године похађао је локалне школе у Јорку, пре него што је са 10 година послат на Академију господина Хола, интернат у оближњем Поклингтону,коју је напустио две године касније. Дана 8. октобра 1798, са 11 година, Вилијам је постао штампарски шегрт код Роберта Пека из Хала, издавача новина Хал пакет (Hull Packet). Иако је Етију посао био исцрпљујући и непријатан, наставио је да црта у слободно време, а посао му је пружио прилику да прошири своје образовање читањем књига. Чини се вероватним да је радећи као штампар по први пут схватио да је могуће зарађивати за живот од цртања и сликања.
Дана 23. октобра 1805. године истекао је Етијев седмогодишњи уговор о шегртовању са Пеком, догађај који је дочекан са великом радошћу јер је интензивно мрзео тај посао. Остао је у Халу још три недеље као калфа штампар. Преселио се у Лондон „са неколико комада креда у боји”, да би остао код свог старијег брата Волтера у Ломбард улици. Волтер је радио за успешног произвођача златне чипке „Бодли, Ети и Бодли” (Bodley, Etty and Bodley), у којем је брат њиховог оца, који се такође звао Вилијам, био партнер. Стигао је у Лондон 23. новембра 1805. године, са намером да буде примљен у Школе Краљевске академије.
Обука (1806–1821) лево|мини|Скице са Елгиновог мермера које је направио Вилијам Ети. Од будућих студената се очекивало да цртају према класичним скулптурама као део процеса пријема.|alt=Скица оловком ратника на коњима Од кандидата за Школе Краљевске академије очекивало се да прођу строге тестове способности, а по доласку у Лондон Ети је почео да вежба, цртајући „према графикама и према природи”. Свестан да се од свих успешних кандидата очекује да направе висококвалитетне цртеже класичних скулптура, проводио је много времена „у радњи за гипсане одливке коју је држао Ђанели, у оној уличици близу Смитфилда, овековеченој посетом др Џонсона да би тамо видео 'Духа'”, што је описао као „Моју прву академију”.
Ети је добио препоручно писмо од члана парламента Ричарда Шарпа за сликара Џона Опија. Посетио је Опија са овим писмом, и показао му цртеж који је урадио према одливку Купидона и Психе. Импресиониран, Опи је препоручио Етија Хенрију Фузелију, који га је примио у Школе Краљевске академије као приправника. Након што је задовољавајуће завршио цртеже према одливцима Лаокона и „Микеланђеловог торза”, Ети је примљен као редовни студент 15. јануара 1807. године.
десно|upright|мини|Сматра се да је Дечак мисионар (1805–1806) Етијева најстарија преживела значајна слика.|alt=Тамнопуто дете у шареној одећи Убрзо након што се Ети придружио Краљевској академији, Џон Опи је одржао четири велика предавања о сликарству у фебруару и марту 1807. године. У њима је Опи рекао да сликарство „доноси у видокруг хероје, мудраце и лепотице најранијих периода, становнике најудаљенијих крајева, и фиксира и овековечује форме данашњице; оно нам представља херојска дела, изванредне догађаје и занимљиве примере побожности, патриотизма и хуманости свих узраста; и у зависности од природе приказане радње, испуњава нас невиним задовољством, побуђује наше гнушање према злочинима, подстиче нас на побожност или нас инспирише узвишеним осећањима”. Опи је одбацио Рејнолдсову традицију идеализовања субјеката слика, примећујући да не верује „да је месо хероја мање слично месу него код других људи”. Опи је саветовао своје студенте да обрате велику пажњу на Тицијана, чију је употребу боја сматрао ненадмашном, саветујући студентима да је „боја сунчева светлост уметности, која облачи сиромаштво у осмехе [...] и удвостручује чари лепоте”. Опијева мишљења оставила су дубок утисак на младог Етија, и он ће задржати ове ставове током целе своје каријере.
Томас Лоренс
До тада, Ети је развио велико дивљење према сликару портрета Томасу Лоренсу, и надао се да ће учити од њега. Након што је договорио упознавање преко Хенрија Фузелија, Етијев стриц Вилијам састао се са Лоренсом и платио му 100 гвинеја (око £ у вредности из . године) у замену за то да прихвати млађег Вилијама као приватног ученика на годину дана.
Према овом договору Ети није добијао формалну наставу од Лоренса. Уместо тога, Лоренс је одвојио собу на свом тавану како би Ети могао да копира његове слике, и пристао да одговара на питања када је био у позицији да то учини. Етију је искуство копирања Лоренсовог рада било изузетно фрустрирајуће, и према његовим сопственим речима „био је спреман да побегне”, али је истрајао и на крају је научио да врло верно копира Лоренсов рад. Иако је Етију година са Лоренсом била фрустрирајуће искуство, развој његове способности да копира друга дела добро му је послужио у будућности када је почео да копира елементе од старих мајстора.
Када је завршио годину код Лоренса, Ети се вратио на Краљевску академију, цртајући на часовима цртања по живом моделу и копирајући друге слике, као и преузимајући наруџбине и радећи повремено за Лоренса како би зарадио новац. Био је неуспешан на свим такмичењима Академије, а свака слика коју је поднео за Летњу изложбу била је одбијена.