„Враголанка” (; у дословном преводу „Лоше чувана девојка”, познат и као „Девојка коју је требало пазити”) јесте комични балет у два чина, инспирисан сликом Пјера-Антоана Бодуена (Pierre-Antoine Baudouin) из 1765. године, . Балет је првобитно кореографисао балетмајстор Жан Добервал на пастиш музике заснован на педесет пет популарних француских арија. Балет је премијерно изведен 1. јула 1789. године у Великом позоришту у Бордоу у Француској под насловом (Балет од сламе, или Само је један корак од зла до добра).
Враголанка је једно од најстаријих и најважнијих дела у савременом балетском репертоару, које се одржало кроз дугу историју извођења путем бројних обнова. Дело је претрпело многе промене наслова и имало је не мање од шест музичких партитура, од којих су неке биле адаптације старије музике.
Данас се Враголанка обично приказује у једној од две различите верзије: многе балетске трупе изводе продукције које су изведене из верзије Александра Горског на музику Петера Лудвига Хертела, првобитно постављене за Бољшој театар у Москви 1903. године. Верзија Горског била је готово у потпуности заснована на поставци Маријуса Петипе и Лева Иванова из 1885. за Царски балет из Санкт Петербурга. Поставка Петипе и Иванова била је заснована на верзији Пола Таљонија на Хертелову музику, првобитно постављеној 1864. за Балет Дворске опере у Берлину. Модерној публици је можда најпознатија продукција коју је поставио Фредерик Аштон за Краљевски балет у Лондону 1960. године.
Привлачна једноставност и нативна блискост радње Враголанке донели су јој популарност која ју је учврстила на репертоару многих балетских трупа широм света.
Порекло Враголанке десно|мини|Слика Пјера-Антоана Бодуена Le reprimande/Une jeune fille querellée par sa mère
Враголанка је дело Жана Добервала, једног од највећих кореографа свог времена. Обучавао се код утицајног учитеља Жан-Жоржа Новера, а додатно се истакао као учитељ Шарла Дидлоа, данас познатог као „отац руског балета”. Легенда каже да је Добервал инспирацију за Враголанку пронашао у једној штампарији у Бордоу, где је видео гравуру слике Пјера-Антоана Бодуена Le reprimande/Une jeune fille querellée par sa mère. Слика приказује уплакану девојку у нереду коју грди старица (вероватно њена мајка) у штали за сено, док се њен љубавник у позадини пење уз степенице на сигурно у поткровље. Ово необично уметничко дело толико је забавило Добервала да је одмах почео да осмишљава одговарајући сценарио за балет.
Балет је први пут приказан у Великом позоришту у Бордоу у Француској, 1. јула 1789. године. Добервалова супруга, Мари-Мадлен Креспе (познатија као госпођица Теодора), креирала је улогу Лизон (или Лизе, како је лик познат у модерним верзијама), Ежен И (Eugène Hus) је креирао улогу Колена (или Коласа), а Франсоа Ле Риш је креирао улогу удовице Раго (данас познате као удовица Симон у модерним верзијама).
Оригинални наслов балета био је Le ballet de la paille, ou Il n'est qu'un pas du mal au bien („Балет од сламе, или Само је један корак од зла до добра”). Дело је наишло на успех код публике и показало се као Добервалов најпопуларнији и најдуговечнији рад.
Музика Крајем 18. и почетком 19. века партитуре за балете често су биле колажи (или пастиш) популарних арија преузетих из познатих плесова, песама или опера. Ове партитуре су често аранжирали и прилагођавали било музички директор позоришта, било концертмајстор (прва виолина) оркестра оперске куће, који је у то време служио и као диригент (засебна улога оркестарског диригента још није била установљена).
Партитура из 1789. године за Враголанку сама по себи била је аранжман педесет пет популарних француских арија. Преживеле оркестарске деонице партитуре из 1789. не наводе композитора или аранжера, и ниједан сачувани савремени извештај о оригиналној продукцији не помиње композитора. Могуће је да је сам Добервал аранжирао партитуру, јер је сигурно осмислио сценарио балета и био је компетентан виолиниста. Ако то није било његово дело, онда је то можда био један од музичара запослених у позоришту.
Обнове Добервалове оригиналне верзије мини|десно|Најава за премијеру Враголанке у Пантеону у Лондону, 1791.
Две године након премијере, Добервал је отпутовао у Лондон да би поставио дело за Балет Пантеона у Лондону, и за ту прилику је променио наслов балета у La fille mal gardée, како је балет данас опште познат. На првом извођењу 30. априла 1791. године, Добервалова супруга госпођа Теодора поновила је своју улогу Лизе, док је Добервалов ученик, Шарл Дидло, плесао Коласа.
Музичари оркестра Пантеона презирали су партитуру из 1789. године. Када су балетски историчар и музиколог Ајвор Форбс Гест и диригент Џон Ланчбери 1959. године поново открили оркестарске деонице, открили су да су прекривене коментарима који су варирали од духовитих до вулгарних. У оригиналном рукопису наслов балета био је исписан преко врха страница. Прва виолина првог лондонског извођења прецртао је наслов и уместо њега написао „Фили-Ми-Гарди” (Filly-Me-Gardy).
Ежен И, креатор улоге Коласа, поставио је Добервалову Враголанку 1803. године у старој Париској опери, Сали у улици Ришеље (Salle de la rue de Richelieu), претходници Сале Ле Пелтје (Salle Le Peletier). Пре ове продукције, он је 1796. искористио либрето балета за комичну оперу под називом Лиза и Колен, која је била постављена на музику Пјера Гавоа.
Нова верзија Жан-Пјера Омера на Еролдову музику мини|десно|Госпођа Теодора Добервал, креаторка улоге Лизе; Париз, 1761.
Кореограф Жан-Пјер Омер, Добервалов ученик, континуирано је ревидирао продукцију из 1803. током своје каријере балетмајстора у Париској опери. Затим је отпутовао у Беч 1809. године да постави дело за балет Бургтеатра (Ballett des imperialen Hoftheater nächst der Burg).
Дана 17. новембра 1828. године, Омер је представио потпуно нову верзију Враголанке у Париској опери специјално за балерину Полин Монтеси. За ову обнову, композитор Фердинанд Еролд креирао је адаптацију оригиналне партитуре из 1789. године. Еролд је такође позајмио многе теме из опера композитора као што су Жан-Пол-Ежид Мартини и Гаетано Доницети.
Па де де Фани Елслер Године 1837, велика аустријска балерина Фани Елслер дебитовала је у Париској опери као Лиза у Омеровој продукцији Враголанке. У то време био је обичај да балерина, када наступа у већ постојећој улози, затражи од балетмајстора нови гран па са варијацијама као новитет за сопствене наступе. За свој наступ у Враголанки, Елслерова је извела нови гран па који је специјално за њу аранжирао Еме Леборн, главни библиотекар Париске опере. Леборн је аранжирао па из арија преузетих из Доницетијеве чувене опере Љубавни напитак.
Док је у Националној библиотеци Француске истраживао материјале везане за Враголанку за Аштонову продукцију, историчар и музиколог Ајвор Гест случајно је поново открио гран па Фани Елслер из 1837. године. Музика је била у облику репетиторског снимка за пробе у старој, прашњавој кутији са нотама. Пошто материјал коришћен за Аштонову верзију није укључивао класични па де де за главне ликове, Аштон је био одушевљен што је Гест успео да пронађе такву реткост. Преименован у „Па де де Фани Елслер”, касније је постао један од најславнијих делова у целом класичном балету.
Нова верзија Пола Таљонија на Хертелову музику Италијански кореограф Пол Таљони, брат легендарне Мари Таљони, био је ангажован као балетмајстор Балета Дворске опере у Берлину од 1852. до 1866. године. Дана 7. новембра 1864, Таљони је представио своју потпуно нову поставку Враголанке под називом (Лоше чувана девојка). За ову продукцију Таљони је наручио потпуно нову партитуру од резиденцијалног композитора балетске музике Дворске опере, Петера Лудвига Хертела. Ова продукција је премијерно изведена са изузетним успехом и задржана је на репертоару трупе дуги низ година.
У мају 1876. године, италијанска балерина Вирџинија Цуки дебитовала је у Таљонијевој продукцији у Берлину. Прослављена балерина тријумфовала је у улози Лизе, ревитализујући дело својим експресивним приказом.
Враголанка у Русији У Русији, Враголанка () први пут је постављена од стране балетмајстора Ђузепеа Соломонија 1800. године за Петровски театар Мајкла Мадокса (претходник Бољшој театра) у Москви, продукција коју је касније ревидирао Соломонијев наследник Жан Ламирал 1808. године. Обе продукције користиле су оригиналну пастиш партитуру из 1789. године, вероватно у адаптацијама припремљеним за сваку појединачну поставку.
Прву продукцију Враголанке у извођењу Царског балета у Санкт Петербургу поставио је ученик Жана Добервала, Шарл Дидло, који је плесао улогу Коласа у лондонској обнови 1791. године. Дидло — који је служио као балетмајстор Царских позоришта у Санкт Петербургу од 1801. до 1811. и од 1816. до 1837. — представио је своју верзију Враголанке 2. октобра 1818. године у Бољшом каменом театру, под насловом La précaution inutile, ou Lise et Colin (Узалудна мера опреза, или Лиза и Колен). Дело је постављено на музику композитора Катерина Кавоса.
Продукцију верзије Враголанке Жан-Пјера Омера из 1828, постављену на Еролдову музику, у Русији је први поставио балетмајстор Ираклиј Никитин 1845. године у московском Бољшој театру. Велики кореограф Жил Перо — први балетмајстор Царских позоришта у Санкт Петербургу од 1850. до 1859. — поставио је своју верзију Омерове продукције за трупу 1854. године, и за ову продукцију додао нову музику композитора Чезареа Пуњија. Пероова поставка је последњи пут изведена 1880. године за бенефитни наступ првог плесача Царског балета, Павела Гердта.
Обнова Маријуса Петипе и Лева Иванова мини|лево|upright|Вирџинија Цуки као Лиза у обнови Враголанке Маријуса Петипе и Лева Иванова, Санкт Петербург, 1885.
Велика италијанска балерина Вирџинија Цуки боравила је на турнеји у Санкт Петербургу 1885. године, успешно наступајући у различитим делима у разним позориштима широм царске престонице. У августу те године цар Александар III затражио је од директора Царског позоришта Ивана Всеволошког да позове Цукијеву да наступа са Царским балетом. Она је пристала, и одабрала верзију Враголанке Пола Таљонија из 1864. на Хертелову музику за свој деби. Директор Всеволошки морао је да плати изузетно високу цену да би добио Хертелову партитуру из Берлина, док је сама Цукијева захтевала велике хонораре плус бенефитни наступ у свом уговору.
Продукцију Враголанке заједнички су поставили први балетмајстор Царског балета Маријус Петипа и режисер и други балетмајстор трупе Лев Иванов, док је сама Цукијева помагала у постављању неких плесова које је познавала из верзије Пола Таљонија. Продукција је такође укључивала плесове из старе продукције Царског балета на Еролдову музику. Разлози за заједничку поставку Петипе и Иванова нису сасвим јасни, иако је то можда било због чињенице да је Иванов био потребан да би поставио нумере преузете из старе продукције балета. Петипа је био одговоран за постављање свих нових плесова, и чак је ангажовао композитора Лудвига Минкуса да напише музику за две додатне варијације за Цукијеву.
Продукција је премијерно изведена под традиционалним насловом у Русији La précaution inutile (Узалудна мера опреза) 28. децембра 1885. године. Наступ Цукијеве као Лизе моментално је постао легенда у Русији, где је убрзо постала позната као „Божанствена Вирџинија”. Током чувене пантомимске сцене познате као „Када се удам”, савремени извештаји нам говоре да је наступ Цукијеве оставио такав утисак да је многе у публици довео до суза. Балерина је била веома слављена због чувеног Pas de ruban (Плеса са тракама), у којем Лиза и Колас изводе плес обогаћен употребом трака, при чему Колас глуми коња, а Лиза трчи поред њега.