Idylls of the King (), објављене између 1859. и 1885. године, представљају циклус наративних поема енглеског песника Алфреда Тенисона, које препричава легенду о краљу Артуру, његовим витезовима, његовој љубави према Гиневри и њеној трагичној издаји, као и о успону и паду Артуровог краљевства.
Целокупно дело описује Артуров покушај и неуспех да уздигне човечанство и створи савршено краљевство, од његовог доласка на власт до смрти од руке издајника Модреда. Појединачне поеме детаљно описују подвиге различитих витезова, укључујући Ланселота, Герента, Галахада, затим Балина и Балана, али и Мерлина и Госпу од Језера. Нема изражених прелаза из једне идиле у другу, али централна фигура Артура повезује све приче у целину. Поеме су биле посвећене принцу Алберту, покојном супругу краљице Викторије.
Идиле су написане у белом стиху. Тенисонови описи природе произилазе из његовог посматрања сопственог окружења, сакупљених током година. Ови драмски наративи нису епски ни по својој структури ни по тону, већ носе елегичну тугу у стилу Теокритових идила. Дело се често чита и као алегорија друштвених сукоба у Британији средином викторијанског доба.
Садржај Долазак Артуров Прва од идила обухвата период након крунисања краља Артура. Опкољени Леодогран, краљ Камелијарда, моли Артура за помоћ против звери и паганских хорди. Артур их побеђује, а затим и бароне који оспоравају његово право на престо. Потом тражи руку Леодогранове кћери, Гиневре, у коју је заљубљен. Леодогран, захвалан али и сумњичав у погледу Артуровог порекла, испитује свог коморника, Артурове изасланике и Артурову полусестру Белисенту, добијајући од сваког различиту причу. На крају га убеђује сан у којем види Артура крунисаног на небу. Ланселот је послат да доведе Гиневру, и она и Артур се венчавају у мају. На свадбеној гозби Артур одбија да плати уобичајени данак господарима из Рима, изјављујући: „Стари поредак се мења, уступајући место новом.” Ова фраза се понавља током читавог дела. Тенисонова употреба ове фразе и у првој и у последњој идили, као и кроз цело дело, указује на промене у судбини Британије и самог Артура. У овом тренутку она означава нестајање Рима и пагана; у „Одласку Артуровом” означава пропаст Артуровог краљевства.
Гарет и Линета Тенисон је „Гарета и Линету” засновао на четвртој (у Какстоновом издању: седмој) књизи Малоријевог дела Смрт Артурова. Постоје и раније верзије ове артуријанске легенде, од којих је она Кретјена де Троа једна од најранијих. Малоријева је вероватно најпознатија; могуће је да је сам Малори створио ову причу, иако се можда ослањао на старије изворе.
Од свих идила, „Гарет и Линета” је најнежнија и најневинија. Гарет, најмлађи син Белисенте и Лота, сања о витештву, али га мајка спречава. После дуге расправе, она мисли да је пресекла ствар тако што му наређује да годину и један дан служи као непознати кухињски слуга у Артуровим кухињама. На њено разочарање, он пристаје. По доласку у Камелот, Гарета дочекује прерушени Мерлин, који га упозорава га да ће га Артур обавезати заветима које ниједан човек не може да испуни. Гарет се љути на његово, како му се чини, лакрдијање, али је и сам укорен због тога што је дошао прерушен пред истинољубивог Артура.
Артур пристаје на младићеву молбу да служи у кухињи. Након што је Гарет месец дана служио часно и добро, Белисента се каје и ослобађа га завета. Артур га тајно проглашава витезом и наређује Ланселоту да дискретно пази на њега. Гаретова прва авантура долази у облику свадљиве Линете, која моли Артура да јој пошаље Ланселота у помоћ да ослободи њену сестру Лионорс. Уместо Ланселота, она добија Гарета, који се и даље представља као кухињски слуга. Огoрчена, она бежи и грубо га вређа када је сустигне. На путу он изнова доказује своју вредност, али га она и даље назива нитковом и слугом. Гарет све време остаје учтив и благ. Током путовања до Опасног замка, он побеђује самозваног витеза Јутарње звезде, витеза Подневног сунца, витеза Вечерње звезде, и на крају најстрашнијег — витеза Смрти, за кога се испоставља да је дечак приморан на ту улогу од стране старије браће. Тенисон закључује: „И он [Малори] што је причу казивао у стара времена / каже да је сер Гарет оженио Лионорс, / али он, који ју је касније испричао [Тенисон], каже — Линету.”
Енида „Енида” је првобитно била написана као јединствена поема, али је касније подељена на два дела: „Герентов брак” и „Герент и Енида”. Заснована је на једној од велшких романси из Мабиногиона — „Герент и Енида”.
Герентов брак thumb|„Иниол показује Геренту свој рушевни замак”; илустрација Гистава Дореа (1868) Герент, кнез Девона и један од Артурових најхрабријих витезова, ожењен је Енидом, јединицом грофа Иниола. Он дубоко воли своју жену, а она му узвраћа истом мером; њена једина жеља је да му угоди. У то време, двором почињу да круже прве гласине о Ланселоту и Гиневри, мада још увек нема доказа за њихову аферу. Герент верује у те приче и почиње да страхује да ће Енида следити лош пример своје пријатељице, краљице. Бриге почињу да га изједају, те он коначно тражи од Артура дозволу да се врати у Девон.
По повратку кући, Герент је веома нежан и пажљив према својој жени. Међутим, потпуно занемарује своје дужности владара и витеза, јер је опседнут мишљу да је Енида оставила љубавника у палати. Заслепљен љубомором, он се не одваја од ње. Убрзо, Герентов углед почиње да трпи. Народ му се потајно подсмева и руга, говорећи да је изгубио своју мужевност. Енида је такође очајна због његовог новог и недостојног начина живота, али се плаши да га критикује како му не би нанела бол.
Много месеци раније, витез Гераинт кренуо је у потрагу како би осветио увреду нанесену краљици Гиневри, што га је довело до оронулог замка осиромашеног грофа Иниола и његове прелепе ћерке Ениде. Након што је у позајмљеном оклопу победио охолог витеза „Копца”, повратио Иниолову част и извојевао Енидину руку, Герент ју је одвео на Артуров двор где је Гиневра испунила своје обећање и лично припремила девојку за венчање. Овај догађај објашњава порекло и значај старе, изношене хаљине коју Енида чува као успомену на њихов први сусрет и коју касније, у тренутку Герентове сумње, облачи као знак своје непоколебљиве покорности.
Једног јутра, док су још лежали у постељи, она наглас размишља о својој тешкој дилеми и прекорева себе што је лоша жена јер ћути. Герент се буди и чује њене последње речи. Из тога извлачи погрешан закључак — да она признаје неверство — и побесни. Огорчено виче како је он, упркос свим гласинама, и даље ратник и да ће одмах кренути у потрагу како би доказао своје јунаштво. Наређује јој да пође са њим, без икаквог пртљага и у својој најстаријој и најотрцанијој хаљини.
Герент и Енида thumb|„Герент и Енида одлазе на пут”; илустрација Гистава Дореа (1868) Герент и Енида крећу на пут истог тог јутра. Герент наређује Ениди да јаше испред њега и да не сме да изусти ни реч, без обзира на све. Тенисон наговештава да је ова наредба можда проистекла из чињенице да је он и даље воли, те се плаши да би могао да је повреди у неком налету своје мрачне љубоморе. Њих двоје полако јашу кроз дивљину препуну разбојника која се граничи са Девоном. Ниједно не говори, а обоје изгледају бледо и несрећно.
Након неког времена, Енида примећује тројицу витезова и чује како планирају напад на Герента. Он јаше толико равнодушно да у њима не изазива никакав страх. Она не жели да прекрши његову наредбу, али се плаши за његов живот. На крају ипак прилази и упозорава га. Уместо захвалности, Герент је прекорева због непослушности и задиркује је својим сумњама да она заправо жели његов пораз. Герент улази у борбу и побеђује. Он товари оклопе убијених витезова на њихове коње и приморава Ениду да их води док јаше.
Иста сцена се понавља са још тројицом витезова, и Герент поново кажњава Ениду због непослушности. Он излази као победник из сваке борбе. Сада је Енида принуђена да води шест заробљених коња. Иако Герент помало саосећа са њом због тешкоће тог задатка, не нуди јој помоћ.
Поподне, њих двоје обедују са неким земљорадницима, а затим их воде до крчме где ће преноћити. Након што се сместе, Герент наставља да буде натмурен и непријатан. Касније те вечери, у крчми их посећује локални владар, гроф Лимурс, који је некада био Енидин просац. Лимурс је сирови пијанац, а Герент му хладнокрвно допушта да збија разне непристојне шале, на Енидино очајање и срамоту. Пре него што оде, Лимурс саопштава Ениди да је и даље воли и да планира да је следећег јутра спасе од њеног окрутног мужа.
Када сване, Енида упозорава Герента на заверенике. Он, наравно, сумња да је она охрабрила грофа и бесан је. Одмах напуштају крчму, али их Лимурс и његови људи сустижу. У борби у покрету, Герент успева да их отера.
Убрзо, несрећни пар улази на безакону територију грофа Дорма „Бика”. Герент се изненада сруши од задобијених рана. Енида је немоћна да му помогне и седи поред њега плачући док он лежи без свести. Након неког времена, Дорм и његови војници пролазе туда враћајући се из похода. Радозналост овог грофа одметника побуђује прелепа девојка и он почиње да је испитује. Дорм инсистира на томе да је рањени витез мртав, али Енида одбија да поверује. Дорм наређује војницима да пренесу Герентово тело и Ениду у његово утврђење.
У Дормовој дворани приређује се гозба, док Енида седи по страни, одбијајући храну и пиће док бди над Герентовим наизглед беживотним телом, уверена да је још жив. Дорм покушава да је присили да му постане љубавница, али га она непоколебљиво одбија. Герент, који се у међувремену освестио и чуо све, претвара се да је и даље мртав како би искушао њену верност; када је Дорм удари, он скаче и убија га. У дворани настаје хаос, а Герент, кајући се што је сумњао у Ениду и лоше се понашао према њој, бежи са њом пре него што Дормови људи стигну да узврате.
Док заједно галопирају на једном коњу, срећу Едирна, сина Надовог. Он их обавештава да је у извидници војске коју предводи Артур како би очистио ту област од лопова и одметника. Нуди се да их одведе до краљевог логора, где се Герент јавља Артуру. Након што се Герент постиди због похвала које му Артур упућује, он и Енида се мире у свом шатору. Када Герент потпуно оздрави, сви се враћају у Керлеон. Касније се срећни пар враћа у Девон. Герентово витешко и узорно понашање као владара и витеза ставља тачку на све гласине о њему.
Балин и Балан Идила „Балин и Балан” заснива се на причи о сер Балину из друге књиге Смрти Артурове. Малоријев извор био је старофранцуски Поствулгатни циклус, нарочито текст познат као Наставак Мерлина.
Браћа, сер Балин „Дивљи” и Балан, враћају се на Артуров двор после три године изгнанства и бивају топло дочекани. Када се Артурови изасланици врате, извештавају о смрти једног витеза кога је у шуми усмртио демон. Балан нуди да ухвати демона и, пре него што оде, упозорава Балина на његове страшне нападе беса, који су и били узрок њиховог изгнанства. Балин покушава да научи благост од Ланселота, али очајава и закључује да је Ланселотова савршена учтивост недостижна за њега. Уместо тога, узима краљичину круну као грб на своме штиту. Он га више пута подсећа да обузда свој темперамент.
Једног летњег јутра Балин сведочи двосмисленом сусрету између Ланселота и краљице Гиневре, који га збуњенује. Напушта Камелот и на крају стиже у замак Пелама и Гарлона. Када Гарлон износи клевете на рачун краљице, Балин га убија и бежи. Постидевши се свог беса, он качи свој штит са круном о дрво, где га откривају Вивијен и њен штитоноша. Она му прича лажи које потврђују његове сумње у Гиневру. Он вришти, скида штит и гази га. У истој шуми Балан чује крик и помисли да је пронашао демона. Браћа се сукобљавају, али прекасно се препознају. На самрти, Балан уверава Балина да је њихова краљица чиста и добра.
Мерлин и Вивијен thumb|„Мерлин и Вивијен”; илустрација Гистава Дореа (1868)