мини|„Bilan fin-de-siècle! Обећати и испунити су две различите ствари”, антирепубликанска карикатура коју је нацртао , из новина Ле Пелерен (1900)
„” () је француски израз који значи „крај века”, фраза која обично обухвата значење сличног енглеског идиома прелаз века (енгл. ) и такође се односи на затварање једне ере и почетак друге. Без контекста, термин се обично користи за означавање краја 19. века. Сматрало се да је овај период био време друштвене дегенерације, али истовремено и период наде за нови почетак.. 3. „Дух” често се односи на културна обележја која су била препозната као истакнута током 1880-их и 1890-их година, укључујући енуи (досаду), цинизам, песимизам и „широко распрострањено веровање да цивилизација води у декаденцију”.(1992 : 2).Pireddu, Nicoletta. "Primitive marks of modernity: cultural reconfigurations in the Franco-Italian fin de siècle". 97 (3–4), .
Термин се обично примењује на француску уметност и уметнике, јер су се особине ове културе прво појавиле тамо, али је покрет утицао на многе европске земље.McGuinness, Patrick (ed.) : 9.. Термин постаје применљив на осећања и особине повезане са овом културом, уместо да се фокусира искључиво на почетно препознавање покрета у Француској. Идеје и бриге које су развили уметници пружили су подстицај за покрете попут симболизма и модернизма.
Теме политичке културе биле су веома контроверзне и наводе се као главни утицај на фашизамSternhell, Zeev. "Crisis of Fin-de-siècle Thought". International Fascism: Theories, Causes and the New Consensus. London and New York (1998): 169.(1995, 2005): 23–24. и као покретач науке геополитике, укључујући теорију животног простора (). (Massachusetts & London: , 1983). Професор историјске географије на Универзитету у Нотингему, Мајкл Хефернан, и Мекјубин Томас Овенс писали су о пореклу геополитике:
Нови свет двадесетог века морао би бити схваћен у целости, као интегрисана глобална целина. Технологија и глобална комуникација учиниле су свет „мањим” и претвориле га у јединствен систем; време је било карактерисано пан-идејама и утопијским „једносветством” (енгл. ), идући даље од пан-идеја.. (eds.Klaus Dodds, & David A. Atkinson, London & New York: Routledge, 2000), .Michael Heffernan. "The Politics of the Map in the Early Twentieth Century". . 29/3, (2002): .
Главна политичка тема ере била је побуна против материјализма, рационализма, позитивизма, буржоаског друштва и либералне демократије. Генерација подржавала је емоционализам, ирационализам, субјективизам и витализам, док је начин размишљања тог доба видео цивилизацију као да је у кризи која захтева масовно и потпуно решење.
Синдром fin de siècle
Мајкл Хефернан у свом чланку „” [Крај века, крај света?] (2000) проналази у хришћанском свету оно што он назива „синдромом fin de siècle”. Године 2000. ово је попримило облик проблема 2000. године (И2К). Крајеви векова () праћени су очекивањима будућности:
Теорија дегенерације мини|Артур Шопенхауер, немачки филозоф, чија је филозофија утицала на културу fin de siècle мини|„Милина” (), дело белгијског симболисте Фернана Кнопфа
Теорија дегенерације Б. А. Морела била је теорија која је сматрала да иако друштва могу напредовати, она такође могу остати статична или чак назадовати ако су под утицајем лошег окружења, као што су национални услови или спољашњи културни утицаји. Ова дегенерација је описана као нешто што се преноси са генерације на генерацију, што резултира имбецилношћу и сенилношћу због наследног утицаја. Дело Макса Нордауа Дегенерација тврдило је да две доминантне особине оних који су дегенерисани у друштву укључују егоманију и мистицизам. Први термин се схватао као патолошки степен самозаокупљености и неразумне пажње према сопственим осећањима и активностима, што се може видети у изузетно дескриптивној природи ситних детаља; други се односио на оштећену способност превођења примарних запажања у потпуно развијене идеје, што је углавном примећено у симболистичким делима. Нордауов третман ових особина као дегенеративних квалитета доприноси перцепцији света који пропада кроз корупцију мисли током fin de siècle, и утиче на песимизам који расте у европској филозофској свести. Као грађани fin de siècle, ставови су тежили ка науци у покушају да дешифрују свет у коме су живели. Фокус на психо-физиологију, сада психологију, био је велики део друштва fin de siècle у смислу да је проучавао тему која није могла бити приказана кроз романтизам, већ се ослањао на приказане особине како би сугерисао како ум функционише, као што то чини симболизам. Концепт генија се вратио у популарну свест отприлике у овом периоду кроз рад Макса Нордауа са дегенерацијом, подстичући проучавање уметника наводно погођених друштвеном дегенерацијом и онога што раздваја имбецилност од генија. Утврђено је да геније и имбецил имају углавном сличне карактерне особине, укључујући (заблуде о величини) и (лудило сумње). Прва, која значи заблуде о величини, почиње непропорционалним осећајем важности у сопственим активностима и резултира осећајем отуђења,"What Is Fin de Siecle?" The Art Critic 1.1 (1893): 9. . као што Нордау описује код Бодлера, као и друга карактеристика лудила сумње, која укључује интензивну неодлучност и екстремну преокупацију ситним детаљима. Разлика између дегенерисаног генија и дегенерисаног лудака постаје обимно знање које геније поседује у неколико области, удружено са веровањем у сопствену супериорност као резултат тога. Заједно, ове психолошке особине доприносе оригиналности, ексцентричности и осећају отуђења, што су све симптоми (зла века) које је утицало на француску омладину почетком 19. века пре него што се проширило и на крају утицало на остатак Европе како се приближавао прелаз века.
Песимизам мини|Ирски писац естетизма Оскар Вајлд Идеолошки простор Енглеске био је погођен филозофским таласима песимизма који су захватили Европу, почевши од рада филозофа Артура Шопенхауера пре 1860. године и постепено утичући на уметнике широм света. Р. Х. Гудејл () идентификовао је 235 есеја британских и америчких аутора који се баве песимизмом, у распону од 1871. до 1900. године, показујући истакнутост песимизма у вези са енглеском идеологијом. Надаље, референце Оскара Вајлда на песимизам у његовим делима показују релевантност ове идеологије за Енглезе. У Идеални мужу, Вајлдов протагониста пита другог лика да ли је „у срцу, она оптимиста или песимиста? Чини се да су то једине две модерне религије које су нам данас преостале.” Вајлдово промишљање о личној филозофији као културно значајнијој од религије даје кредибилитет теорији дегенерације, примењеној на Бодлеров утицај на друге нације. Међутим, оптимистични романтизам популаран раније у веку такође би утицао на променљив идеолошки пејзаж. Новонастали модерни песимизам поново се појављује у Вајлдовом делу Важно је звати се Ернест, написаном исте године:
Лејн је филозофски у току закључно са 1895. годином, обуздавајући оптимизам свог господара о времену подсећајући Алџернона на то како свет обично функционише. Његов песимизам пружа задовољство Алџернону; савршен слуга џентлмена је онај који је филозофски свестан. Дело Шарла Бодлера демонстрира део песимизма који се очекивао у то време, а његов рад са модерношћу представљао је пример декаденције и пропадања са којима се повезује француска уметност на прелазу векова, док је његов рад са симболизмом промовисао мистицизам који је Нордау повезивао са уметницима fin de siècle. Бодлерови пионирски преводи поезије Едгара Алана Поа подржавају естетску улогу превода у култури fin de siècle, док су његова сопствена дела утицала на француске и енглеске уметнике кроз употребу модерности и симболизма. Бодлер, Рембо и њихови савременици постали су познати као француски декаденти, група која је утицала на свој енглески пандан, естете попут Оскара Вајлда. Обе групе су веровале да је сврха уметности да изазове емоционални одговор и демонстрира лепоту инхерентну неприродном, уместо да покушава да научи своју публику непогрешивом осећају морала..
Књижевне конвенције У викторијанском fin de siècle, теме дегенерације и анксиозности изражавају се не само кроз физички пејзаж који је пружао позадину за готичку књижевност, већ и кроз само људско тело. Дела као што су Чудни случај доктора Џекила и господина Хајда (1886) Роберта Луиса Стивенсона, Слика Доријана Греја (1891) Оскара Вајлда, Велики бог Пан (1894) Артура Мејчена, Времеплов (1895) Х. Џ. Велса, Дракула (1897) Брема Стокера и Буба (1897) Ричарда Марша истражују теме промене, развоја, еволуције, мутације, корупције и пропадања у односу на људско тело и ум. Ове књижевне конвенције биле су директан одраз многих еволуционих, научних, друштвених и медицинских теорија и достигнућа која су се појавила крајем 19. века.
Fin de siècle произвео је лавину књижевности која је предвиђала рат. Наратив о будућем рату показао се као тренутни успех код читалаца на свим нивоима широм Европе, постајући главна тема европске штампе. Најпопуларнија дела су продата у десетинама хиљада примерака, пролазила су кроз вишеструка издања и била су преведена на бројне стране језике. Од 1890. године, приче о рату који долази су се диверсификовале на различите начине. Популарност овог мотива није карактеристична за сваки крај века. Уместо тога, он је одговарао на све већу забринутост и одражавао доминантна очекивања и претпоставке свог времена. Штавише, сценарији будућих ратова били су замишљени да делују, и деловали су, као моћан облик политичког заговарања.Bell, Duncan (2007). New Jersey: , .Clarke, Ignatius Frederick (1995). Clarke, Ignatius Frederick (1995). New York: . Данкан Бел објашњава популарност овог жанра колективним страхом својственим том времену. Он се позива на многе савремене посматраче који изражавају масовну анксиозност, као што је часопис Contemporary Review који је 1876. приметио да „пулс Европе несумњиво куца прилично брзо”.Bell, Duncan (2007). New Jersey: , .
Уметничке конвенције мини|„У Мулен Ружу” (1895), слика Анрија де Тулуз-Лотрека која бележи живахан и декадентан дух друштва током fin de siècle Дела декадената и естета садрже обележја типична за уметност fin de siècle. Књига Холбрука Џексона () Осамнаесто деведесете (енгл. ) описује карактеристике енглеске декаденције, које су: перверзност, вештачкост, егоизам и радозналост. Прва особина је брига за изопачено, нечисто и неприродно. Романтизам је подстицао публику да физичке особине посматра као индикатор нечијег унутрашњег ја, док су уметници fin de siècle прихватили лепоту као основу живота, те су стога ценили оно што није било конвенционално лепо.
мини|„Крик” (1893), експресионистичка слика коју је насликао Едвард Мунк, представља истакнути културни симбол ере fin de siècle.West, Shearer. Fin de Siecle: Art and Society in an Age of Uncertainty. Overlook Press. Ово веровање у лепоту у одвратном доводи до опсесије вештачким и симболиком, јер су уметници одбацили неописиве идеје лепоте у корист апстрактног. Кроз симболизам, естете су могле да изазову осећања и идеје код своје публике без ослањања на непогрешиво опште разумевање света.
Трећа особина ове културе је егоизам, термин сличан „егоманији”, што значи непропорционална пажња посвећена сопственим подухватима. Ово може резултирати врстом отуђења и тескобе, као у Бодлеровом случају, и показује како су естетски уметници бирали градске пејзаже уместо села као резултат њихове аверзије према природном.
Коначно, радозналост се може идентификовати кроз дијаболизам и истраживање зла или неморалног, фокусирајући се на морбидно и макабрично, али без наметања било каквих моралних лекција публици.
Види још Лепа епоха Декаденција Футуризам Веселе деведесете Изгубљена генерација Симболизам Fin-de-siècle Vienna Музеј Fin-de-Siècle
Референце
Литература
Briggs, Asa & Snowman, Daniel. . . .
Спољашње везе Fin de Siècle на сајту Британске библиотеке
Категорија:Француска у 19. веку
Категорија:Књижевни модернизам Категорија:Културна историја Европе