У економској политици, мере штедње (енгл. austerity) представљају скуп политичко-економских политика које имају за циљ смањење буџетских дефицита владе кроз смањење потрошње, повећање пореза или комбинацијом оба. Постоје три основна типа мера штедње: већи порези за финансирање потрошње, повећање пореза уз смањење потрошње, и мањи порези и мања државна потрошња. Мере штедње често користе владе којима је тешко да се задуже или испуне своје постојеће обавезе за отплату зајмова. Ове мере су намењене смањењу буџетског дефицита приближавањем државних прихода расходима. Заговорници ових мера наводе да то смањује количину потребног задуживања и такође може показати фискалну дисциплину владе повериоцима и агенцијама за кредитни рејтинг, те као резултат учинити задуживање лакшим и јефтинијим.
У већини макроекономских модела, политике штедње које смањују државну потрошњу доводе до повећане незапослености у кратком року. Ова смањења запослености обично се дешавају директно у јавном сектору и индиректно у приватном сектору. Тамо где се политике штедње спроводе коришћењем повећања пореза, оне могу смањити потрошњу смањењем расположивог дохотка домаћинстава. Смањена државна потрошња може смањити раст бруто домаћег производа (БДП) у кратком року јер је сама државна потрошња компонента БДП-а. Дугорочно, смањена државна потрошња може смањити раст БДП-а ако, на пример, резови у потрошњи на образовање оставе радну снагу неке земље мање способном за обављање висококвалификованих послова или ако резови у инфраструктурним инвестицијама намећу веће трошкове пословању него што су уштедели кроз ниже порезе. У оба случаја, ако смањена државна потрошња доведе до смањеног раста БДП-а, мере штедње могу довести до већег односа дуга и БДП-а него алтернатива у којој влада има већи буџетски дефицит. У периоду након Велике рецесије, мере штедње у многим европским земљама биле су праћене растућом незапосленошћу и споријим растом БДП-а. Резултат је био повећан однос дуга и БДП-а упркос смањењу буџетских дефицита.
Теоретски у неким случајевима, посебно када је јаз аутпута низак, мере штедње могу имати супротан ефекат и стимулисати економски раст. На пример, када економија ради на нивоу или близу свог капацитета, већа краткорочна дефицитарна потрошња (стимулус) може изазвати раст каматних стопа, што резултира смањењем приватних инвестиција, што заузврат смањује економски раст. Тамо где постоји вишак капацитета, стимулус може резултирати повећањем запослености и аутпута. Алберто Алесина, Карло Фаверо и Франческо Ђаваци тврде да мере штедње могу бити експанзивне у ситуацијама када је смањење државне потрошње надокнађено већим повећањем агрегатне тражње (приватна потрошња, приватне инвестиције и извоз).
Историја Порекло модерних мера штедње углавном је недокументовано међу академицима. Током америчке окупације Хаитија која је почела 1915. године, Сједињене Америчке Државе су користиле политике штедње где су америчке корпорације добиле ниску пореску стопу док су Хаићанима порези повећани, са системом принудног рада који је створио „корпоративни рај” на окупираном Хаитију. Још један историјски пример савремених мера штедње је Фашистичка Италија током либералног периода економије од 1922. до 1925. године. Влада фашиста користила је политике штедње како би спречила демократизацију Италије након Првог светског рата, уз Луиђија Еинаудија, Мафеа Панталеонија, Умберта Ричија и Алберта де Стефанија који су предводили овај покрет. Мере штедње које је користила Вајмарска република у Немачкој биле су непопуларне и допринеле су повећаној подршци Нацистичкој партији 1930-их година.
Оправдања Мере штедње се обично спроводе ако постоји претња да влада не може испоштовати своје дужничке обавезе. Ово се може десити када се влада задужила у валутама које нема право да издаје, на пример јужноамеричка земља која се задужује у америчким доларима. Такође се може десити ако земља користи валуту независне централне банке која је законски ограничена у куповини државног дуга, на пример у еврозони.
У таквој ситуацији, банке и инвеститори могу изгубити поверење у способност или спремност владе да плати, и могу одбити да рефинансирају постојеће дугове, или захтевати екстремно високе каматне стопе. Међународне финансијске институције попут Међународног монетарног фонда (ММФ) могу захтевати мере штедње као део програма структурног прилагођавања када делују као зајмодавац у крајњој нужди.
Политике штедње такође могу бити привлачне богатијој класи поверилаца, који преферирају ниску инфлацију и већу вероватноћу поврата улагања у државне хартије од вредности од стране мање расипних влада. У новије време, мере штедње су спровођене након што су владе постале високо задужене преузимањем приватних дугова након банкарских криза. (Ово се догодило након што је Ирска преузела дугове свог приватног банкарског сектора током европске дужничке кризе. Ово спасавање приватног сектора резултирало је позивима да се смањи расипништво јавног сектора.)
Према речима Марка Блајта, концепт мера штедње настао је у 20. веку, када су велике државе стекле значајне буџете. Међутим, Блајт тврди да су се теорије и сензибилитети о улози државе и капиталистичких тржишта који наглашавају мере штедње појавили од 17. века надаље. Мере штедње су утемељене на погледу либералне економије на државу и државни дуг као на нешто дубоко проблематично. Блајт прати дискурс о мерама штедње све до теорије приватне својине Џона Лока и изведене теорије државе, идеја Дејвида Хјума о новцу и врлинама трговаца, и теорија Адама Смита о економском расту и порезима. На основу класичних либералних идеја, мере штедње су се појавиле као доктрина неолиберализма у 20. веку.
Економиста Дејвид М. Коц сугерише да је имплементација мера штедње након финансијске кризе из 2008. била покушај да се очува неолиберални капиталистички модел.
Теоретска разматрања
мини|Црвено: корпоративни профит након опорезивања и прилагођавања вредности залиха. Плаво: нерезиденцијалне фиксне инвестиције, обоје као удео у БДП-у САД, 1989–2012. Током 1930-их, у време Велике депресије, аргументи против мера штедње добили су већи значај. Џон Мејнард Кејнз постао је познат као економиста против мера штедње, тврдећи да је „процват, а не пад, право време за мере штедње у Трезору”.
Савремени кејнзијански економисти тврде да су буџетски дефицити прикладни када је економија у рецесији, како би се смањила незапосленост и помогао подстицај раста БДП-а. Према Полу Кругману, пошто држава није као домаћинство, смањења државне потрошње током економских падова погоршавају кризу.
У целој економији, нечија потрошња је нечији приход. Другим речима, ако сви покушавају да смање своју потрошњу, економија може бити заробљена у оном што економисти називају парадокс штедње, погоршавајући рецесију како БДП пада. У прошлости се ово компензовало подстицањем конзумеризма да се ослања на дуг, али након кризе 2008. године, ово је изгледало као све мање одржива опција за одрживу економију.
Кругман тврди да, ако приватни сектор није у стању или не жели да троши на нивоу који довољно повећава БДП и запосленост, онда би влада требало да троши више како би надокнадила пад приватне потрошње. Предлаже се да је кејнзијанска теорија одговорна за послератне године процвата, пре 1970-их, и када су инвестиције јавног сектора биле на највишем нивоу широм Европе, делимично подстакнуте Маршаловим планом.
Важна компонента економског аутпута су пословне инвестиције, али нема разлога да се очекује да ће се оне стабилизовати на пуној искоришћености ресурса економије. Високи пословни профити не доводе нужно до повећаног економског раста. (Када предузећа и банке немају подстицај да троше акумулирани капитал, као што су порези на репатријацију готовине од профита у прекоморским пореским рајевима и камате на вишак резерви исплаћене банкама, повећани профити могу довести до пада раста.)
Економисти Кенет Рогоф и Кармен Рајнхарт написали су у априлу 2013: „Мере штедње ретко делују без структурних реформи – на пример, промена у порезима, регулативама и политикама тржишта рада – и ако су лоше дизајниране, могу несразмерно погодити сиромашне и средњу класу. Наш доследан савет је био да се избегава пребрзо повлачење фискалног стимулуса, што је став идентичан већини мејнстрим економиста”.
Да би помогли у побољшању америчке економије, они (Рогоф и Рајнхарт) заговарали су смањење главнице хипотеке за 'куће под водом' – оне чији негативни капитал (где је вредност имовине мања од главнице хипотеке) може довести до стагнације тржишта некретнина без реалне прилике да се смање приватни дугови.
Ефекти мултипликатора У октобру 2012. године, ММФ је објавио да су његове прогнозе за земље које су спровеле програме штедње биле доследно преоптимистичне, сугеришући да су повећања пореза и смањења потрошње нанела више штете него што се очекивало и да су земље које су примениле фискални стимулус, попут Немачке и Аустрије, прошле боље него што се очекивало.
ММФ је известио да је то због фискалних мултипликатора који су били знатно већи од очекиваних: на пример, ММФ је проценио да су се фискални мултипликатори засновани на подацима из 28 земаља кретали између 0,9 и 1,7. Другим речима, фискална консолидација (тј. мере штедње) од 1% БДП-а смањила би БДП између 0,9% и 1,7%, наносећи тако далеко више економске штете од претходно процењених 0,5 у прогнозама ММФ-а.
У многим земљама се мало зна о величини мултипликатора, пошто доступност података ограничава обим емпиријског истраживања.
За ове земље, Николета Батини, Лик Еро и Анке Вебер предлажу једноставан метод – назван „приступ корпе” – како би се дошло до разумних процена мултипликатора. Овај приступ групише земље у групе (или „корпе”) са сличним вредностима мултипликатора, на основу њихових карактеристика, и узимајући у обзир ефекат (неких) привремених фактора попут стања пословног циклуса.
Различити избори пореза и потрошње једнаке величине имају различите економске ефекте: Edited excerpts from testimony before the US House Committee on Small Business.
На пример, америчка Конгресна канцеларија за буџет проценила је да порез на платни списак (који се наплаћује свим запосленима) има већи мултипликатор (утицај на БДП) него порез на доходак (који се првенствено наплаћује богатијим радницима). Другим речима, повећање пореза на платни списак за 1 долар као део стратегије штедње успорило би економију више него што би то учинило повећање пореза на доходак за 1 долар, што би резултирало мањим нето смањењем дефицита.
Теоретски, то би стимулисало економију и смањило дефицит уколико би се порез на платни списак смањио, а порез на доходак повећао у једнаким износима.
Ефекти истискивања и привлачења
Термин „истискивање” односи се на меру у којој повећање буџетског дефицита компензује потрошњу у приватном сектору. Економисткиња Лора Тајсон написала је у јуну 2012. године: „Само по себи повећање дефицита, било у облику повећања државне потрошње или смањења пореза, изазива повећање потражње”. Како то утиче на аутпут, запосленост и раст зависи од тога шта се дешава са каматним стопама:
Када економија ради близу свог капацитета, државно задуживање ради финансирања повећања дефицита изазива раст каматних стопа, а више каматне стопе смањују или „истискују” приватне инвестиције, смањујући раст. Ова теорија објашњава зашто велики и континуирани државни дефицити узимају данак расту: они смањују формирање капитала. Али овај аргумент почива на томе како државни дефицити утичу на каматне стопе, а однос између државних дефицита и каматних стопа варира.
Када постоји значајан вишак капацитета, повећање државног задуживања за финансирање повећања дефицита не доводи до виших каматних стопа и не истискује приватне инвестиције. Уместо тога, већа потражња која је резултат повећања дефицита директно подстиче запосленост и аутпут. Резултирајуће повећање прихода и економске активности заузврат подстиче или „привлачи” додатну приватну потрошњу.
Неки тврде да је модел „привлачења” (енгл. crowding in) одговарајуће решење за тренутне економске услове.