„Женски Лазар” је песма коју је написала Силвија Плат. Првобитно је објављена у збирци „Аријел”, која је објављена 1965. године, две године након њеног самоубиства. Ова песма често се користи као пример њеног стила писања. Сматра се једном од њених најбољих песама и била је предмет бројних књижевнокритичких тумачења од свог објављивања.

Структура Песма је подељена у двадесет осам терцета и писана је у слободном стиху.

Жанр „Женски Лазар”, као и песнички опус Силвије Плат, припада књижевном жанру конфесионалне поезије.

Према америчком песнику и критичару Мачи Розенталу, поезија Силвије Плат је исповедна због начина на који, користећи унутрашња осећања срама и рањивости, ставља себе у центар као лирског субјекта и представља цивилизацију у којој живи. Њен супруг, песник Тед Хјуз, такође је истакао да њене песме имају снажне аутобиографске елементе.

Према истраживачици Парвим Гхасеми, песма „Женски Лазар” написана је у „light verse containing the intense desire to die and be born; it is a poem of personal pain, suffering, and revenge (лаком стиху који садржи интензивну жељу за умирањем и поновним рођењем; то је песма личне боли, патње и освете)”. Лаки стих у овом контексту односи се на стил писања Силвије Плат.

Гхасеми се позива на енглеског песника А. Алвареза који каже да „her trick is to tell this horror story in a verse form as insistently jaunty and ritualistic as a nursery rhyme (њена вештина јесте у томе што причу о ужасу прича у поетској форми која је упорно разиграна и ритуална, попут дечје песмице).”

Критичарка Ајлин М. Ерд о њеном стилу писања рекла је да „[i]t is clear that Sylvia Plath's description of 'Daddy' and 'Lady Lazarus' as 'light verse' is descriptive of a mode which contrives a highly sophisticated blend of the ironic and the violent (јасно je да je описивање песама „Татица” и „Жески Лазар” Силвије Плат као ’лаког стиха’ дескрипција начина на који се ствара високософистицирани сплет ироничног и насилног).” мини

Немачки идентитет и Други светски рат Силвија Плат описује угњетавање лирског субјекта користећи алузије и слике које асоцирају на период нацистичке Немачке из Другог светског рата. Ова песма позната је као једна од „песама Холокауста”, заједно са „Татицом” и „Маријином песмом”.

Силвија Плат била је ћерка немачког имигранта Отоа Плата. Према њеној биографкињи, Хедер Кларк, као дете Силвија Плат била је поносна на своје немачко порекло, али се то почело мењати током Другог светског рата, када је почела да осећа стид због свог етничког идентитета. Кларк наводи да је, „Sylvia understood from a young age that the German identity she shared with her father was somehow dangerous—a secret source of shame (Силвија јод раног узраста разумела да је немачки идентитет који дели са својим оцем на неки начин био опасан – тајни извор срама).”

Слике Холокауста У песми постоји неколико алузија на Холокауст кроз слике попут „сјајна као нацистички абажур”, као и у последње две строфе:

Хер Бог, Хер Луцифер

Опрез

Опрез.

Из пепела

Устајем с косама црвеним

И мушкарце као зрак таманим.

Ове строфе, како пише Гхасеми, указују на смртоносност Холокауста, а посебно на спаљивање мртвих тела у крематоријумима концентрационих логора.

Истраживачица Теган Џејн Шетрампф такође повезује песму са Холокаустом, наводећи да „Plath compares the merchandise of a miracle-performing saint to the remnants of Holocaust victims to emphasize that she is a relic of death, as postmodernist readers are relics of the Holocaust (Плат пореди робу чудотворног свеца са остацима жртава Холокауста како би нагласила да је она реликвија смрти као што су постмодерни читаоци реликвије Холокауста) [.]”  Кларк, биографкиња Силвије Плат, тврдила је да Плат користи слике Холокауста да означи јасну моралну поделу, истовремено се дистанцирајући од свог немачког порекла.  

Изостављања У поређењу са раним рукописима и аудио-снимком, у објављеној везији изостављено је неколико стихова. Када је Силвија Плат снимила песму за Би-Би-Си у Лондону, у октобру 1962. године, њена верзија садржала је стих који следи после 12. у објављеној верзији „Јесам ли ужасна?”. Снимљена верзија наставља „Yes, yes, Herr Professor, it is I. Can you deny?”. Још један стих „I may be Japanese” следи након 33. стиха објављене песме „Могуће да сам кост и кожа”.  

Алузије на феникса У песми постоје алузије на митолошку птицу – феникса.  Лирски субјект описује своје покушаје самоубиства не као неуспехе, већ као успешна васкрсења, попут оних описаних у библијској причи о Лазару и миту о фениксу. До краја песме лирски субјект се трансформише у ватрену птицу, чиме се симболично обележава њено поновно рађање, што неки критичари упоређују са демонском трансформацијом.

Референце