Рудници цара Соломона () је авантуристички роман британског писца Хенрија Рајдера Хагарда, први пут објављен 1885. године. Роман приповеда о експедицији кроз неистражени део Африке коју предводи група авантуриста на челу са Аланом Квотермејном, у потрази за несталим братом једног од чланова дружине. Ово је један од првих енглеских авантуристичких романа смештених у Африку и сматра се зачетком књижевног жанра „изгубљеног света”. Уједно је и први од четрнаест романа и четири кратке приче које је Хагард написао о Алану Квотермејну.

Роман је на српском језику први пут објављен 1939. године, у преводу Михаила Ђорђевића.

Радња thumb|right|Пут кроз земљу Кукуана thumb|„Место смрти”; илустрација Волтера Паџета.

Авантуриста Алан Квотермејн, енглески ловац настањен у јужноафричком граду Дурбану, упознаје се са аристократом сер Хенријем Кертисом и његовим пријатељем капетаном Гудом, који траже његову помоћ у проналажењу сер Хенријевог брата, последњи пут виђеног како путује на север, у неистражену унутрашњост, у потрази за легендарним рудницима цара Соломона. Квотермејн поседује мапу која наводно води до тих рудника, али је никада није схватао озбиљно. Пристаје да предводи експедицију у замену за део блага, или новчану накнаду за свог сина уколико погине током пута. Има мало наде да ће се вратити живи, али сматра да је већ надживео већину људи у својој професији, па би смрт на тај начин бар обезбедила његовог сина. Са собом поведе и домороца, Амбопу, који делује достојанственије и речитије од већине носача његовог сталежа, али је нестрпљив да се придружи дружини.

Путујући воловским колима, стижу до руба пустиње. Једном приликом, током лова на слонове, један рањени слон односи живот једног слуге. Настављају пешке преко пустиње, замало умирући од жеђи пре него што пронађу оазу означену на половини пута на мапи. Стигавши до планинског венца званог Сулиман Берг, пењу се на један врх (једну од „Шебиних груди”), улазе у пећину и проналазе залеђени леш Жозеа Силвестреа, португалског истраживача из 16. века који је мапу нацртао сопственом крвљу. Те ноћи још један слуга умире од хладноће, и остављају његово тело поред Силвестреовог. Прелазе планине у земљу Кукуана, уздигнуту долину, бујну и зелену. Њени становници имају добро организовану војску и друштво и говоре древним дијалектом зулу језика. Главни град земље Кукуана је Лу, одредиште древног пута. Градом доминира централни краљевски краал.

Група ратника Кукуана намерава да их убије када капетан Гуд нервозно почне да врпољи са својим вештачким зубима, што изазива страх код Кукуана. Након тога, да би се заштитили, представљају се као „бели људи са звезда” — богови-чаробњаци — и морају редовно да доказују своје божанство, што у великој мери оптерећује и њихове живце и домишљатост.

Доводе их пред краља Туалу, окрутног владара. Он је дошао на власт годинама раније убиством свог брата, претходног краља, и протеривањем братове жене и њиховог малог сина Игносија у пустињу да умру. Туалина власт је неоспорна. Гагула, непојмљиво стара вештица, његов је главни саветник. Она уклања сваку могућу претњу краљу редовним лововима на вештице и убијајући без суђења све који буду означени као издајници. Када за ту судбину одабере Амбопу, потребна је сва Квотермејнова вештина да му спасе живот.

Чини се да је Гагула већ осетила оно што Амбопа касније открива: он је Игноси, законити краљ Кукуана. Избија побуна, а Енглези придобијају подршку за Игносија користећи своје предзнање о помрачењу Месеца како би тврдили да ће помрачити Месец као доказ његовог права на престо. Енглези се придружују Игносијевој војсци у жестокој бици. Иако малобројнији, побуњеници свргавају Туалу, а сер Хенри му у двобоју одсеца главу.

Енглези такође хватају Гагулу, која их невољно води до рудника цара Соломона. Показује им одају са благом уклесану унутар планине, пуну злата, дијаманата и слоноваче. Потом се искрада док они разгледају благо и покреће тајни механизам који затвара камена врата рудника. Међутим, у сукобу са Фулатом — женом Кукуана која се везала за Гуда након што га је неговала после повреда задобијених у бици — Гагула бива смрвљена вратима, али тек пошто смртно рани Фулату. Како им се мале залихе хране и воде смањују, заробљени Енглези се такође припремају за смрт. После неколико очајничких дана затворених у мрачној одаји, проналазе излаз, носећи са собом неколико џепова дијаманата из блага, довољно да се обогате.

Енглези се опраштају од тужног Игносија и враћају у пустињу, уверавајући га да цене његово пријатељство, али да морају да се врате свом народу; Игноси им заузврат обећава да ће заувек бити поштовани и слављени међу његовим народом. Крећући се другом рутом, проналазе сер Хенријевог брата како живи у једној оази због сломљене ноге, неспособног да настави даље или да се врати. Заједно се враћају у Дурбан и, на крају, у Енглеску, довољно богати да остатак живота проведу у удобности.

Позадина Књига је први пут објављена у септембру 1885. године уз значајну помпу, са билбордима и плакатима широм Лондона који су најављивали „најневероватнију књигу икада написану”. Одмах је постала бестселер. До краја 19. века, истраживачи су откривали древне цивилизације и њихове остатке широм света, попут египатске Долине краљева и остатака из времена Асирског царства. Унутрашњост Африке је и даље била у великој мери неистражена, а Рудници цара Соломона, један од првих авантуристичких романа о Африци објављених на енглеском језику, заробио је машту публике.

„Цар Соломон“ из наслова књиге је легендарни библијски владар познат по својој мудрости и богатству. Предложено је више локација као место његових рудника, укључујући налазишта у долини Тимна код Еилата у Израелу. Истраживања објављена у септембру 2013. показала су да је ово место било у употреби током 10. века пре нове ере као рудник бакра, вероватно од стране Едомаца, који су, према Библији, били супарници и често у рату са Соломоном. Библија такође наводи да је Соломон, у сарадњи са својим феничанским савезницима, слао трговачке експедиције дуж Црвеног мора, које су доносиле егзотичну робу и животиње из Африке у Јерусалим. Муслимански трговци у Софали, у Мозамбику, говорили су португалским путницима у 16. и 17. веку да рудници злата тог подручја припадају цару Соломону и да је он изградио сада већ рушевни град Велики Зимбабве.

Хагард је добро познавао Африку, јер је путовао дубоко у унутрашњост континента током Англо-зулуског рата и Првог бурског рата, где је био импресиониран огромним минералним богатством Јужне Африке, као и откривањем рушевина древних изгубљених градова, попут Великог Зимбабвеа. Његов лик Алана Квотермејна у великој мери је заснован на Фредерику Селусу, британском ловцу и истраживачу Африке. Селусова стварна искуства пружила су Хагарду позадину и инспирацију за овај и многе касније романе.

Хагард је такође у великој мери био дужан Џозефу Томсону, шкотском истраживачу чија је књига Кроз земљу Масаја објављена 1885. године. Томсон је тврдио да је уплашио ратнике у Кенији тако што је извадио своје вештачке зубе и представио се као чаробњак, баш као што то чини капетан Гуд у Рудницима цара Соломона. Савременик Џејмс Рансиман написао је чланак под насловом „Цар Плагијат и његов двор”, који је тумачен као оптужба да је Хагард починио плагијат. Томсон је био толико огорчен због наводног плагијата да је објавио сопствени роман Улу: Афричка романса, који, међутим, није доживео комерцијални успех.

Пријем и утицај Према Хагардовим сопственим речима, подстицај за писање Рудника цара Соломона био је успех Стивенсоновог Острва с благом (1883). Потакнут изузетно позитивним приказом у новинама, Хагард је набавио књигу и, инспирисан њеним садржајем, решио да напише слично дело намењено млађој публици.H. Rider Haggard, The Days of My Life, ed. by C. J. Longman, 2 vols (1926), . Према књизи Џејмса Милна Memoirs of a Bookman из 1934. године, Хагард се опкладио са својим братом „да докаже како је могуће да неко, потпуно непознат у књижевности, напише трилер подједнако успешан као Острво с благом”. Иако Хагардова аутобиографија тврди да је роман написао „за око шест недеља”, његове бележнице показују да га је писао шеснаест недеља, између јануара и 21. априла 1885. године. Међутим, књига је била потпуна новина на тржишту и одбијена је од стране више издавача. Након више месеци, Рудници цара Соломона су објављени и постали бестселер те године, при чему су штампари једва стизали да одштампају довољно примерака.

Ендру Ланг је похвалио књигу у новинама Saturday Review, описујући је као „изузетно узбудљиву и снажну авантуристичку причу” и додајући да „имамо само похвале за веома упечатљиву и необичну моћ маште и дар ‘визије’ које господин Хагард показује”.

Рудници цара Соломона створили су нови жанр који је постао познат као „жанр изгубљеног света”, који је инспирисао дела као што су Земља коју је време заборавило Едгара Рајса Бароуза, Ишчезли свет Артура Конана Дојла, Човек који је хтео да буде краљ Радјарда Киплинга и У планинама лудила Х. Ф. Лавкрафта. У роману Повратак Тарзана (1913), Бароуз уводи сопствени изгубљени град Опар (наводно исти као библијски Офир са којим је цар Соломон трговао), где је утицај Рудника цара Соломона очигледан. Опар се поново појављује у каснијим романима о Тарзану и касније је преузет у романима Филипа Хосеа Фармера, као и у разним делима у другим медијима. Бароуз је такође увео и друге изгубљене градове у скривеним деловима Африке које Тарзан посећује, као што је долина у роману Тарзан, господар џунгле, насељена заосталим крсташима који и даље одржавају средњовековни начин живота. Конан Симеријанац, лик Роберта Е. Хауарда, такође је посетио више изгубљених градова, а Фантом Лија Фолка првобитно је написан за овај жанр. Много каснији роман из жанра „изгубљеног света” је Конго Мајкла Крајтона, смештен у седамдесете године 20. века, у којем ликови трагају за налазиштем дијаманата у изгубљеном граду Зинџ, које планирају да употребе у електронским компонентама, а не као накит.

Као и у Острву с благом, приповедач Рудника цара Соломона прича своју причу у првом лицу, једноставним, разговорним стилом. Готово у потпуности изостаје (осим у говору Кукуана) китњасти језик који се обично повезује са романима тог доба. Хагардова употреба субјективне перспективе у првом лицу такође се разликује од свезнајућег приповедања у трећем лицу које је тада било у моди код утицајних писаца као што су Ентони Тролоп, Томас Харди и Џорџ Елиот.

Књига има научну вредност због колонијалистичких ставова које Хагард изражава, као и начина на који приказује односе између белих и афричких ликова. Хагард неке афричке ликове, попут Туале и Гагуле, приказује као варваре, али њихово варварство више произилази из њихове улоге антагониста него из њиховог афричког порекла. Он такође приказује и другу страну, представљајући неке црне Африканце (попут Игносија) као хероје и хероине, и показује поштовање према њиховој култури. Књига изражава знатно мање предрасуда него нека каснија дела у овом жанру. Штавише, Квотермејн наводи да одбија да користи погрдну реч за црнце и да су многи Африканци достојнији назива „џентлмен” него Европљани који се насељавају у тој земљи. Хагард је чак укључио и међурасну романсу између жене Кукуана, Фулате, и белог Енглеза, капетана Гуда. Приповедач покушава да обесхрабри ту везу, страхујући од негодовања које би такав брак изазвао у Енглеској; међутим, нема ништа против саме жене, коју описује као веома лепу и племениту. Хагард на крају убија Фулату, која умире у Гудовим рукама.

За земљу Кукуана се у књизи наводи да се налази четрдесет лига северно од реке Луканга, у данашњој Замбији, што би је сместило у крајњи југоисточни део данашње Демократске Републике Конго. Култура Кукуана дели многе одлике са Зулуима, као што су употреба зулу језика и систем краала.

Референце

Литература

Спољашње везе

Категорија:Романи 1885. Категорија:Британски романи Категорија:Авантуристички романи