Енциклопедија Српског народног позоришта је издавачки, лексикографски и дигитални пројекат чији је циљ свеобухватно документовање историјата, репертоара, чланства и уметничког развоја најстаријег професионалног театра код Срба који континуирано ради. Рад на овом лексикографском подухвату отпочео је почетком седамдесетих година двадесетог века, да би након вишедеценијских прекида своју јавну доступност доживео кроз електронско издање, објављено поводом обележавања јубилеја позоришта у Новом Саду. Публикација пружа истраживачима, позоришним критичарима, историчарима уметности и широј јавности увид у развој драмске, оперске и балетске уметности на овим просторима од половине деветнаестог века до савременог доба. Овај пројекат чува податке о хиљадама уметника и представа, осветљавајући шире друштвено-политичке околности које су обликовале културни живот српског народа током више од века и по постојања ове институције.

Концепција и развој пројекта Концепција овог издања настала је 1972. и 1973. године, у тренутку када је било минуло обележавање сто десете годишњице од оснивања театра који свој континуитет одржава од 1861. године. Тада је у Српском народном позоришту званично оформљена редакција која је имала задатак да осмисли структуру, сачини целокупан азбучник и отпочне системску обраду лексикографских јединица. Рад је био покренут са намером да публикација буде завршена и објављена у време предстојећег обележавања сто двадесет година постојања установе, што је требало да се поклопи са усељењем у нову позоришну зграду на Позоришном тргу током 1981. године. Иако је зграда тада отворена за јавност и уметнике, издавање лексикографског дела је изостало услед различитих организационих и материјалних препрека.

У првобитној редакцији налазили су се истакнути позоришни радници, менаџери и теоретичари. Душан Поповић је обављао функцију главног и одговорног уредника, док је Божидар Ковачек именован за носиоца научноистраживачког пројекта. Уреднички тим чинили су позоришни стручњаци Милош Хаџић, Лука Дотлић и Влада Поповић, док је улогу секретара редакције преузео Мирослав Радоњић. Тиму су се нешто касније придружили Зоран Јовановић и Петар Марјановић, уносећи додатну стручност у рад на прикупљању грађе. Њихов први корак обухватао је формирање азбучника и покретање опсежног истраживачког рада у архивима, градским музејима, националним библиотекама, као и црквеним и световним општинама широм земље. Ослонац је пронађен у одељењима Матице српске, уз успостављање сарадње са бројним другим институцијама. Након истраживачке фазе уследила је фаза обраде самих енциклопедијских јединица, у којој је учествовало седамдесет осам сарадника различитих профила. Уредно вођена позоришна архива саме установе представљала је значајну базу података на коју су се истраживачи могли осланити у сваком тренутку. Финансијску подршку у првим деценијама рада редовно су обезбеђивале тадашње покрајинске и градске интересне заједнице задужене за културу и научни рад. Временом се прилив средстава смањивао, да би почетком деведесетих година пројекат остао без системске подршке, а његова реализација била на дужи период привремено обустављена.

Методологија обраде података Првобитни план предвиђао је да дело обухвати историјски период од самог оснивања до 1980. године, пратећи првобитно зацртане рокове. Позориште по својој природи представља институцију у којој се релевантни подаци свакодневно увећавају кроз нове наслове, ауторе, ангажмане и извођаче, чинећи свако ограничавање грађе тешким. Суочена са приближавањем сто педесете годишњице оснивања театра, управа установе је током 2009. године донела одлуку да се вишегодишњи рад приведе крају, без именовања нове редакције. Архивској и фото-документацијској служби позоришта поверено је пажљиво скенирање материјала претходно куцаних на писаћој машини, њихово конвертовање у ћириличко писмо, лектура и припрема пратећих илустрација. Услед историјских недаћа и ограничених ресурса, усвојен је компромисни методолошки оквир према којем репертоарски део строго покрива раздобље од 1861. до 30. јуна 1986. године, чиме је заокружено првих сто двадесет пет година рада установе.

Упркос овом временском ограничењу за репертоар, донета је одлука у вези са биографским јединицама које се тичу чланова ансамбла и сарадника. Иако је гранична година за уврштавање нових личности била 1986, животни и радни подаци о онима који су до тада већ постали део историје позоришта редовно су ажурирани све до савременог доба. Оваква методологија доводила је до ситуација у којима су енциклопедијске јединице допуњаване информацијама из периода који је наступио након пензионисања или смрти првобитних обрађивача текстова. Овај лексикографски корпус обухвата податке о свим изведеним драмским, оперским и балетским представама, затим информације о композиторима, либретистима, преводиоцима, драматузима, посрбљивачима страних дела и приређивачима. Обрађени су и гостујући сарадници, позоришни критичари, оснивачи друштава за подршку, добротвори, као и све сродне институције које су биле у вези са радом театра. Приликом обраде представа поштован је модел који подразумева навођење наслова дела, његовог изворног страног наслова, припадајућег жанра, ауторског тима, датума светске праизведбе, као и историјског датума првог извођења у Југославији, након чега следи датум премијере на новосадској сцени.

Дигитализација и савремена рецепција С обзиром на финансијске околности и високе трошкове штампе обимне грађе, пројекат је у својој финалној фази реализован у дигиталном формату, у облику електронског издања које је доступно на званичној веб-страници установе. Овакав формат се показао као предност, јер омогућава да енциклопедија остане материја која је подложна сталним допунама, неопходним корекцијама и лаком претраживању. Током сукцесивног објављивања садржаја на интернету, упућен је јавни позив читаоцима, позоришним ентузијастима и истраживачима да доставе недостајуће информације или да укажу на евентуалне нетачности у објављеним текстовима. На тај начин пројекат је добио димензију интерактивности, прерастајући из статичног документа у платформу која се континуирано развија захваљујући доприносу стручњака и публике.

Промоција овог лексикографског подухвата у више наврата је привукла пажњу културне јавности и медија. Представљање првог тома организовано је почетком марта 2022. године у хали на Новосадском сајму, у оквиру шире промоције издавачке делатности позоришта. Овај догађај изазвао је позитивне реакције, а објављене су рецензије које су истакле допринос очувању културног наслеђа Србије. Представници покрајинских институција су том приликом наглашавали како је успешан завршетак пројекта доказ посвећености очувању националног идентитета кроз позоришну уметност. Сличне промоције одржаване су и у оквиру пратећих програма регионалних фестивала, укључујући Фестивал професионалних позоришта Војводине, где су театролози излагали о историјату стварања и научном значају објављеног материјала.

Документовање раног периода развоја театра Поред фактографски прецизне лексикографске грађе, енциклопедија садржи и опсежне театролошке синтезе које студиозно обрађују поједине периоде развоја новосадског театра. Ови стручни прилози дају шири контекст биографским и репертоарским чињеницама, претварајући лексикографско издање у историју драмске уметности. Један од историографских сегмената представља студија Петра Марјановића која анализира прве године активности позоришта под управом Јована Ђорђевића, обухватајући период од 1861. до 1868. године. У овом делу детаљно се елаборирају специфичне друштвено-политичке, националне и културне прилике у Војводини које су довеле до неопходности стварања организованог позоришног живота.

Енциклопедија кроз ове текстове документује како је позориште изворно основано као национална установа, чији је циљ био да драмском књижевношћу чува српску реч, буди националну свест и пружа отпор администрацији бечке и пештанске власти. Текстови истичу повезаност оснивања театра са идејама Светозара Милетића и Српске народне слободоумне странке, показујући да позориште није било само место забаве, већ платформа за еманципацију. Описује се како је народ материјално издржавао позориште кроз мрежу локалних одбора. Документовано је да су приликом гостовања глумачке трупе у мањим местима звона на црквама најављивала њихов долазак, док су домаћини сматрали за част да угосте чланове ансамбла.

Лексикографска обрада репертоара и феномена посрба Пажња унутар енциклопедијских студија посвећена је разматрању специфичности ране репертоарске политике. Аутори анализирају како се репертоар у самом почетку ослањао на спој родољубивих и етичко-дидактичних мотива, уз драме са темама из националне историје. Због недовољне развијености изворне српске драмске књижевности тог доба, управа је била приморана да прави уступке, што је обрађено кроз феномен посрба. Посрбе су биле слободне адаптације страних комедија, углавном са немачког и мађарског језика, у којима су ликови добијали српска имена, радња је премештана у домаће крајеве, а стране песме замењиване традиционалним српским мелодијама. Енциклопедија бележи да су ови комади на благајнама остваривали највећи приход и омогућавали опстанак трупе.

Стручни текстови говоре о уметничким дометима и ограничењима прве генерације стваралаца. Анализирајући сачуване критике, аутори енциклопедије објективно констатују да су сценски покрети често били крути, а глума оптерећена декламаторским тоном. Одаје се признање труду Јована Ђорђевића који је инсистирао на чистоти сценског говора, основавши интерну школу за подизање општег образовања глумаца. Кроз овакве приказе, енциклопедија помаже генерацијама уметника да сагледају скромне почетке професије и разумеју развојни пут који је довео до каснијих стандарда.

Сведочанства о међуратном периоду и музичко-сценским гранама Поред осврта на деветнаести век, текстови пружају увид у међуратни период, анализирајући борбу између централистичке државне позоришне политике и настојања војвођанских друштава да очувају аутономију новосадског театра. Описује се како је стварањем нове државе позориште своју националну мисију морало да замени уметничком улогом, суочавајући се са финансијским недаћама и реорганизацијама. Енциклопедија бележи да се Друштво за Српско народно позориште током две деценије борило за опстанак, успевајући да одржи континуитет упркос томе што је државна политика фаворизовала позоришта у главним центрима.

Кроз студије Мирослава Радоњића расветљен је каснији послератни период до 1986. године, са акцентом на рад драмског сектора након Другог светског рата. Музичко-сценске делатности су обрађене кроз радове Љиљане Мишић и Миодрага Милановића, који бележе зачетке балетске уметности и институционализацију опере и оперете на новосадској сцени. Истакнути су подаци о оснивању засебних уметничких ансамбала почетком двадесетих година двадесетог века, који су уз помоћ руских и чешких емиграната извели класични репертоар. Ови текстови, заједно са обрађеним лексикографским јединицама, сведоче о томе како се позориште уметнички развијало. Ово лексикографско издање ставља на увид јавности повест важне институције културе и оставља трајно сведочанство о сценској баштини.

Види још Српско народно позориште Историја позоришта у Србији Светозар Милетић Јован Ђорђевић (књижевник) Матица српска

Напомене

Референце

Литература

Спољашње везе Званични веб-сајт Енциклопедије Српског народног позоришта

Категорија:Српско народно позориште Категорија:Српске енциклопедије Категорија:Српска култура Категорија:Позориште у Србији Категорија:Дигиталне библиотеке