Опсада Сребренице била је вишегодишња опсада Сребренице и околних насеља у источној Босни током рата у Босни и Херцеговини, која је трајала од пролећа 1992. до 11. јула 1995, када је град заузела Војска Републике Српске. У току опсаде Сребреница је од релативно малог рударског града прерасла у пренасељену енклаву у коју су се слиле десетине хиљада избеглица из шире области Подриња, услед чега су несташице хране, лекова и горива постале трајна одлика живота у граду.

После велике кризе у марту и априлу 1993, Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 819, којом је захтевао да се Сребреница и њена околина третирају као „заштићена зона”, а потом и Резолуцију 824, којом је режим заштићених зона проширен и на друга места у Босни и Херцеговини. И поред тога, опсада није окончана, а Сребреница је до јула 1995. остала изолована и војно угрожена енклава под ограниченом заштитом УНПРОФОР-а.

Позадина

Бошњаци из региона Сребренице, под командом Насера ​​Орића, формирали су војну јединицу 17. априла 1992. године. Истог дана се постројавају у наведеним селима: Поточари, Ликари, Чауш, Залажје и Ажлица. То је изазвало панику међу српским становништвом овог краја, па су позвали припаднике ЈНА да извиде ситуацију.

Почетком рата у Босни и Херцеговини 18. априла 1992. Сребреницу је заузела паравојна Српска добровољачка гарда, након чега су на том подручју забележени прогони, пљачка, паљење кућа и убиства бошњачког становништва.

У наредним недељама локалне јединице Армије Републике Босне и Херцеговине поново су успоставиле контролу над градом, али је Сребреница остала одсечена од већих територија под контролом власти у Сарајеву.

Дводневна битка између српских и муслиманских снага у граду избила је 6. маја. Насер Орић, некадашњи припадник Министарства унутрашњих послова Србије и бивши телохранитељ председника Србије Слободана Милошевића, преузео је потом контролу над Сребреницом, пошто је помогао локалним бошњачким снагама да до 8. маја потисну Српску добровољачку гарду и друге српске паравојне јединице из града. У борбама је погинуо Горан Зекић, вођа српског становништва у општини.

На почетку рата источна Босна, која је пре рата била подручје са бошњачком већином, била је изложена етничком чишћењу и бројним злочинима, укључујући убиства, масовна силовања, пљачку и присилно расељавање, које су спроводиле српске снаге и паравојне групе. Такве операције спровођене су на подручју општина Сребреница, Власеница, Рогатица, Братунац, Вишеград, Зворник и Фоча.

У јуну је муслиманско становништво Сребренице образовало локални „ратни савет”. До децембра 1992. успело је да стави под своју контролу до 95% територије општине Сребреница и око половине суседне општине Братунац. До тада су Орићеве снаге образовале бошњачку енклаву дугу око шездесет километара, која се простирала од Жепе на југу до села Каменица на северу, али је до фебруара 1993. енклава већ била опкољена и суочена са тешком несташицом хране.

Према подацима које наводе УН и каснији историографски радови, у пролеће 1993. у енклави се налазило више од 40.000, а по неким проценама и преко 50.000 људи, што је далеко превазилазило могућности снабдевања и санитарне услове града.

У исто време, јединице из сребреничке енклаве изводиле су нападе на околна српска села и комуникације, док су снаге Војске Републике Српске узвраћале артиљеријским и пешадијским нападима и постепеним стезањем обруча око града. У историографији и судској документацији овај период се најчешће описује као фаза у којој је Сребреница постала истовремено и уточиште опкољеног становништва и изолована војна енклава под сталним притиском.

Ток опсаде Од пролећа 1992. до марта 1993. Дана 20. априла у засједи од стране припадника ТО БиХ, убијен је Љубо Стјепановић, младић од 23 године. Истог дана, припадници ТО БиХ су из заседе напали 5 припадника ЈНА, који су на лицу места убијени. Након што су припадници СДГ и ЈНА (не локални) преусмерени на друга ратишта у Босни и Херцеговини, локалне српске снаге морале су да се боре са знатно бројнијим припадницима ТО БиХ. Искористивши тренутак када су Срби у Сребреници остали без вође и били збуњени, Орић је вратио град под контролу ТО БиХ 9. маја. Већина Срба је у паници побјегла у оближњи Братунац.

Након промене контроле над градом 1992, Сребреница је остала окружена територијама под српском контролом, без стабилне копнене везе са другим деловима под контролом Армије РБиХ. У град су повремено улазили хуманитарни конвоји, али су испоруке биле недовољне и нередовне, па су глад, болести и недостатак лекова постепено постали општи проблем.

До почетка 1993. положај енклаве је додатно погоршан. Снаге ВРС су у више праваца сузиле простор под контролом Армије РБиХ, а велики број села у околини Сребренице остао је без становништва или је био изложен честим нападима. Истовремено је у самом граду дошло до наглог раста броја избеглица, што је оптеретило ионако оскудну инфраструктуру, болницу и систем снабдевања водом и храном.

Према сведочењу начелника обавештајне службе ВРС Момира Николића пред МКСЈ, српским снагама је наложено да услове живота у Сребреници учине неподношљивим, како би се цивилно становништво приморало да „масовно напусти енклаву, схватајући да тамо не може да преживи”. Цивили су били мета напада, хуманитарна помоћ је блокирана, а снабдевање мировних снага УН горивом, храном и другим залихама ограничавано како би се умањила њихова оперативна способност.

Криза у марту и априлу 1993.

У марту 1993. снаге ВРС су покренуле снажну офанзиву на сребреничку енклаву и значајно сузиле њену територију, што је изазвало нови талас расељавања становништва у сам град. Према извештају генералног секретара УН Бутроса-Галија, у том периоду хуманитарна ситуација достигла је критичан ниво.

Као непосредан одговор на ову кризу Савет безбедности је 16. априла 1993. усвојио Резолуцију 819, којом је захтевао обуставу напада на Сребреницу и њено окружење и прогласио подручје „заштићеном зоном”. Неколико недеља касније Резолуцијом 824 исти режим је потврђен и проширен, али ниједна од тих мера није створила трајан механизам за одбрану енклаве нити је обезбедила непрекидан хуманитарни приступ.

Заштићена зона УН После проглашења заштићене зоне у Сребреници су распоређени припадници УНПРОФОР-а, а постигнути су и споразуми о демилитаризацији, који у пракси нису у потпуности спроведени. У извештајима УН наводи се да је режим заштићене зоне остао неодређен у погледу војне примене, снаге мировних јединица и правила употребе силе, што је временом постало једно од кључних ограничења читавог система.

Током 1993, 1994. и прве половине 1995. Сребреница је формално била под међународном заштитом, али је практично остала под опсадом. Хуманитарни конвоји су често каснили или нису пуштани, несташице су се продубљивале, а локално становништво је живело у условима хроничне неухрањености, слабог здравственог збрињавања и сталне несигурности. Истовремено, у енклави су деловале јединице Армије Републике Босне и Херцеговине, док су снаге ВРС задржале иницијативу у погледу контроле приступних путева и ширег оперативног окружења.

УН су 1994. и 1995. у Сребреници имале холандски батаљон, познат као Холандски батаљон, чији је мандат био ограничен и зависан од одобрења виших команди УН и НАТО-а за ширу употребу силе. Касније анализе УН и историографски радови указивали су да је постојао раскорак између политичке формуле „заштићене зоне” и стварних војних средстава која су стављена на располагање за њену одбрану.

Напади АРБиХ из заштићене зоне на српска села Дана 12. јула 1994. године, 28. дивизија АРБиХ извршила је артиљеријски напад на Српско православно гробље у Братунцу. Дана 27. маја 1995. године убијено је пет цивила сељана српске националности. Жртве су погинуле у заседи коју су муслимани поставили на макадамском путу између Руповог брда и Купусног 27. маја 1995. године. Дана 23. јуна на локалном макадамском путу између Сребренице и Скелана, у једној од својих честих диверзантских кампања из сигурне зоне Сребреница, муслимански војници 28. дивизије АРБиХ су из заседе у цивилном путничком комбију убили петорицу Срба из суседног села Скелана. Дана 26. јуна је извршен напад на село Вишњицу. По неким подацима убијено је 40 људи у селу, а по другима само 4 цивила.

Завршна офанзива у јулу 1995.

Почетком јула 1995. Дрински корпус ВРС покренуо је завршну офанзиву на сребреничку енклаву. У пресудама МКСЈ наводи се да су главни штаб ВРС и генерал Ратко Младић преузели непосредну контролу над одлучивањем у вези са заузимањем Сребренице и потоњим операцијама.

Иако су снаге УН тражиле ваздушну подршку, она је била ограничена и закаснела, па није изменила ток операције. ВРС је 11. јула ушла у град, чиме је опсада окончана заузимањем Сребренице. Убрзо затим уследило је раздвајање становништва у Поточарима, присилно премештање жена, деце и стараца, као и хватање, задржавање и масовна погубљења бошњачких мушкараца и дечака.

Хуманитарне прилике Извештаји УН и организација за људска права бележе несташицу основних намирница, крајње ограничен приступ лековима, недостатак горива, оскудицу воде и чест недостатак струје. Болница у Сребреници радила је у изразито лошим условима, са малим бројем лекара и недовољно санитетског материјала, док су рањеници и болесници често остајали без адекватног лечења.

Поред материјалне оскудице, опсада је произвела и дубоку демографску и социјалну кризу. У град и околна уточишта стизало је становништво из више општина источне Босне, па су школе, јавне зграде и приватне куће претваране у привремена склоништа.

Референце

Литература

Сребреница Категорија:Битке Рата у Босни и Херцеговини Категорија:Историја Сребренице Категорија:Босна и Херцеговина у 1992. Категорија:Босна и Херцеговина у 1993. Категорија:Босна и Херцеговина у 1994. Категорија:Босна и Херцеговина у 1995.