Крсташки покрет је био велики религијски, политички и војни подухват у средњем веку, који се обично датира од Сабора у Клермону (1095), на којем је папа Урбан II прогласио Први крсташки рат, оружану експедицију у знак подршке источним хришћанима под муслиманском владавином. Он је то представио као облик покајничког ходочашћа. До тог тренутка, папски ауторитет је порастао кроз црквене реформе, а тензије са световним владарима подстакле су идеју о светом рату — комбинујући класичну теорију праведног рата, библијске преседане и учења Августина о легитимном насиљу. Оружано ходочашће поклопило се са тадашњим христоцентричним и милитантним католицизмом, изазивајући широко распрострањен ентузијазам. Западна експанзија додатно је омогућена економским растом, опадањем моћи старијих медитеранских сила и муслиманским нејединством. Ови фактори омогућили су крсташима да заузму територије и оснују четири крсташке државе на Леванту, чија је одбрана инспирисала узастопне крсташке ратове. Папство је такође покретало крсташке походе против других мета — муслимана на Пиринејском полуострву, пагана на Балтику и других противника папског ауторитета.
Иако је првенствено био усмерен на ратничку елиту кроз позивање на витешке идеале, покрет је зависио од широке подршке свештенства, грађана и сељака. Жене су, упркос томе што су одвраћане, биле укључене као учеснице, заменице одсутних крсташа или жртве. Иако су многи крсташи били мотивисани опроштајем грехова (апсолуцијом од греха), материјална корист је такође играла улогу. Крсташки походи обично су покретани путем папских була, а учесници су се обавезивали на учешће „узимањем крста” — пришивањем крста на своју одећу. Неиспуњавање завета могло је резултирати екскомуникацијом. Повремени таласи верског жара доводили су до неодобрених „народних крсташких ратова”.
Ратови које је одобрило папство подстакли су стварање специфичних институција и идеологија. Иницијално финансирани импровизованим средствима, каснији походи добијали су организованију подршку путем папских пореза на свештенство и продаје индулгенција. Главне крсташке снаге чинили су тешко наоружани витезови, уз подршку пешадије, локалних трупа и поморске помоћи приморских градова. Крсташи су осигуравали своје поседе изградњом снажних замкова, а стапање витешких и монашких идеала довело је до успона војних редова. Покрет је проширио Западно хришћанство и створио нове пограничне државе, од којих су неке опстале до раног новог века. Крсташки покрет подстакао је културну размену и оставио трајан печат на европској уметности и књижевности. Упркос опадању током реформације, антиосманске „свете лиге” одржале су традицију све до 18. века.
Позадина
Крсташки ратови се обично дефинишу као хришћански верски ратови које су водили западноевропски ратници током средњег века с циљем заузимања Јерусалима. Сродни походи значајно су се разликовали по просторном домету, временским оквирима и мотивима. Шири крсташки покрет изнедрио је специфичне институције и идеологије које су обликовале друштво у католичкој Европи и суседним регионима.
Класичне теорије праведног рата
десно|мини|alt=Страница из вековима старог руком писаног кодекса са великим иницијалом у тексту|Страница из раног 12. века рукописа дела О држави Божијој аутора Августина
У класичној антици, грчки филозофи и римски правници формулисали су теорије праведног рата које су касније утицале на крсташку теологију. Аристотел је наглашавао потребу за праведним циљем, тврдећи да се „рат мора водити ради мира”. Римско право захтевало је праведан узрок и сматрало да само легитимне власти могу објавити рат; одбрана, реституција и казна сматрани су прихватљивим разлозима.
Иако Библија — основно хришћанско свето писмо — представља опречне ставове о насиљу, Покрштавање Римског царства у 4. веку довело је до развоја хришћанске теорије праведног рата. Епископ Амвросије био је први теолог који је изједначио непријатеље хришћанске државе са непријатељима Цркве.
Године 395. Римско царство је трајно подељено на источну и западну половину. Петнаест година касније, пљачка града Рима навела је Августина — Амвросијевог ученика — да напише О држави Божијој у којем је тврдио да се библијска забрана убијања не односи на ратове вођене уз божанско одобрење. Сматрао је да праведан рат мора бити објављен од стране легитимне власти, вођен ради праведног циља након што су исцрпљена мирна средства, и спроведен са уздржаношћу и добрим намерама. Његова размишљања су била готово заборављена након пада Западног римског царства 476. године.
Трипартитни свет
На рушевинама Западног царства настала су нова хришћанска краљевства, којима су углавном владали германски војсковође. Међу овом аристократијом, ратничка вештина и другарство били су основне вредности. Свештенство је често хвалило њихово насиље у замену за покровитељство, иако је Црква и даље сматрала убијање грехом и захтевала покајање — обично пост — за опрост.
У међувремену, Источно римско (Византијско) царство је опстало, иако је већи део његове територије, укључујући Јерусалим, био освојен од стране брзо ширећег Исламског калифата до средине 7. века. Најсветији текст ислама, Куран, говори о џихаду — борби за ширење и одбрану вере. Почетком 8. века муслиманске снаге ушле су у Европу, освојивши већи део Пиринејског полуострва. Хришћани под муслиманском влашћу морали су да плаћају посебан порез, џизију. Како су се освајања стабилизовала, појавио се троструки цивилизацијски поредак: фрагментирана западна Европа, ослабљена Византија и растући исламски свет.
Свети ратови и побожност
Отпор муслиманском напредовању довео је до стварања малог Краљевства Астурије на северозападу Пиринејског полуострва. Временом се овај отпор развио у експанзионистички покрет, који су мештани сматрали божански одобреним. У 9. веку, поновљене инвазије нехришћанских група широм западне Европе оживеле су појам светог рата: сукоб који је одобрио духовни вођа, вођен у религијске сврхе, и награђен спасењем. Лав IV био је први папа који је 846. године обећао спасење онима који буду бранили папске територије.
Како је ратовање постало непрестано, појавила се нова војна класа коњаника. Познати као milites у тадашњим текстовима, специјализовали су се за оружје попут тешког копља. Да би обуздали њихово насиље, црквени лидери су покренули покрет Божји мир. Иронично, напори да се сузбије крвопролиће милитаризовали су Цркву, јер су епископи све чешће дизали војске како би спровели Мир.
десно|мини|alt=Страница из рукописа која приказује план цркве са линијама и серијом концентричних прстенова|План Цркве Светог Гроба у рукопису с почетка 9. века De locis sanctis („О Светим местима”), делу ирског монаха Адамнана
Услед слабе централне власти, регионални моћници су преузели контролу над парохијама и опатијама, често постављајући неадекватно свештенство. Верници су се плашили да такве неправилности поништавају свете тајне, повећавајући страх од проклетства. Од грешника се очекивало да се исповеде и обаве покајање како би се помирили са Црквом. Пошто је покајање могло бити терет, свештеници су почели да нуде опросте грехова — претварајући покајање у чинове попут давања милостиње или ходочашћа. Покајничка путовања у Палестину, познату као Света земља, имала су посебну вредност, јер је регион био повезан са Исусовим деловањем и садржао је Цркву Светог Гроба, за коју се веровало да означава место његовог распећа и васкрсења.
Црквене реформе
У добу ендемског насиља, забринутост због проклетства се интензивирала, подстичући реформске покрете унутар Цркве, која се сматрала каналом кроз који се дели божанска благодат. Године 910. оснивачка повеља Опатије Клини поставила је преседан дајући монасима право да слободно бирају свог опата. Клинијевска реформа се брзо проширила, подржана од стране аристократа који су ценили молитве монаха за своје душе. Клинијевске куће одговарале су искључиво папском ауторитету.
Папе, виђене као наследници апостола Петра, полагале су право на супремацију над Црквом, позивајући се на Исусову похвалу свом апостолу. У стварности, римске племићке породице су контролисале папство све док цар Хајнрих III није ушао у Рим 1053. Он је поставио клерике који су покренули Грегоријанску реформу за „слободу цркве” (libertas ecclesiae), забрањујући симонију — куповину и продају црквених функција — и дајући кардиналима, високом свештенству, искључиво право да бирају папу. Ендрју Латам, стручњак за међународне односе, тврди да је Грегоријанска реформа ставила Западну цркву у сукоб са „низом друштвених снага унутар и изван хришћанског света”. До тада су се продубиле разлике у теологији и литургији између западног и источног главног тока хришћанства, што је довело до међусобних екскомуникација 1054. године и коначног расцепа између западне Католичке и источне Православне цркве.
Духовно буђење пустило је корене како су се појављивале нове монашке заједнице попут картузијанаца и цистерцита, а Правило Светог Августина се ширило међу секуларним свештенством. Христоцентризам — обновљени фокус на Христов живот и страдање — такође је обликовао овај период, инспиришући путујуће проповеднике.
Увод у Први крсташки рат
десно|upright=1.5|мини|alt=Мапа која приказује око двадесет европских држава и земље суседних паганских народа и муслиманских сила|Европа уочи Битке код Манцикерта
Четири велике силе доминирале су Медитераном око 1000. године: Омејади у Ел Андалузу (муслиманској Шпанији), Фатимиди у Египту, Абасиди (номинално) на Блиском истоку, и Византијско царство у југоисточној Европи и Анадолији. У року од неколико деценија све су доживеле озбиљне кризе, посебно на истоку, где су узастопне суше и таласи хладноће изазвали глад и нестабилност. Климатске промене ишле су на руку западној Европи, подстичући економски и демографски раст. Западни градови остали су релативно мали: чак и највећи, попут Венеције и Рима, имали су мање од 40.000 становника.
Ослабљен унутрашњим сукобима, Ел Андалуз се распао на мале државе, рањиве на хришћанску експанзију — процес назван Реконкиста. У Египту и Палестини, вишеструки изостанци поплава Нила довели су до глади и међуверских тензија. Године 1009. фатимидски калиф Ел Хаким наредио је уништење Цркве Светог Гроба, иако је касније обновљена уз византијску подршку. У међувремену, миграције Туркомана из средње Азије дестабилизовале су Блиски исток. Њихов поглавар Тогрил, из клана Селџука, преузео је контролу над Абасидским калифатом 1055. године; његов наследник, Алп Арслан, победио је Византијце код Манцикерта 1072. године, отварајући Анадолију за туркоманско насељавање.
Како су традиционалне силе слабиле, италијански трговци стицали су контролу над медитеранском трговином. Нормани, пореклом из северне Француске, освојили су јужну Италију и Сицилију до 1091. године. Њихова експанзија угрожавала је папске интересе, што је навело папу Лава IX да покрене војни поход против њих. Иако је његов поход пропао, он је обећао опрост грехова учесницима — што је био знак спремности папства да користи духовне подстицаје за ратовање.
Жеља западних витезова за земљом и моћи поклапала се са све асертивнијим папама који су одобравали опрост за походе против муслиманских сила на Сицилији и Пиринејском полуострву. Будући да су ове територије некада биле хришћанске, папска пажња убрзо се усмерила на Палестину. Папа Гргур VII предложио је 1074. године поход за ослобађање Јерусалима, иако до њега никада није дошло. Убрзо су спорови око папског и краљевског ауторитета покренули Борбу за инвеституру, током које је оружани сукоб обновио интересовање за теорије праведног рата. Анселм од Луке, стручњак за канонско право, сабрао је Августинове списе како би аргуменовао да рат усмерен на спречавање греха може бити чин љубави. Теолог Боницо од Сутрија сматрао је оне који су погинули у таквим ратовима за мученике. Ове идеје обликовале су веровање да праведно ратовање може служити као покајање.
Крсташки походи