Светислав А. Петровић (Крагујевац, 26. децембар 1883 — Београд, 21. фебруар 1945) је био српски преводилац, професор, књижевни и позоришни критичар.

Живот Дипломирао је на групи за француски језик и књижевност Филозофског факултета у Београду. Предавао је у звању суплента у Крагујевачкој гимназији. Године 1909. био је постављен за суплента у Првој гимназији у Београду, а годину дана касније стиче звање професора. Предавао је француски језик и у београдској Реалци. Био је и један од покретача београдског књижевног часописа „Покрет” и уредник часописа „Преглед стране штампе”, „Српски књижевни гласник”, „Просветни гласник” и „Гласник Српске књижевне задруге”.

Током Првог светског рата радио је у Министарству војном, али се бавио и преводилачким радом. Боравио је у Француској, у месту Жозије (Jausiers) где је предавао француски језик избеглим српским ђацима распоређеним у Српски универзитетски батаљон.

Преводилачки рад У периоду пре Првог светског рата, Петровић се бавио превођењем и у Српском књижевном гласнику објавио је више преведених одломака из дела истакнутих француских књижевника. На српски језик преводио је дела француских књижевника као што су Молијера, Проспер Мериме, Анатол Франс и Ги де Мопасан.

Одржао је бројна јавна предавања из књижевности, естетике, историје књижевности, позоришта и уметности. „Најлепши део активности г. Светислава Петровића бесумње је његова речита, духовита, гипка конференција по којој је он познат и ван наше земље, у Француској где га знају као човека који говори, како то веле, као рођени Француз”.

Током међуратног периода, Петровић је био уредник Српског књижевног гласника, професор Више педагошке школе у Београду, уредник Просветног гласника, преводилац многих значајних дела из француске књижевности.

Нарочит Петровићев допринос у области образовања представљају његови уџбеници француског језика, приређени у коауторству са француским професором Лавалом, Cours de langue française, чијом је употребом практично била уведена директна метода у југословенску средњшколску наставу француског језика. Био је дугогодишњи секретар Српске књижевне задруге, дописник „Политике”, секретар Француског клуба, члан Пен клуба и члан масонске ложе Ген. Пење.

Дела

Преводи са француског језика Приповетке Проспера Меримеа, 1922. Београд: Штампарско предузеће „Застава” Д. Д., Нови Сад

Референце

Литература

Спољашње везе

Категорија:Српски преводиоци Категорија:Српски професори