мини|220п|десно|Видовдански устав (1921) у чијем је 3. члану озваничен фиктивни српско-хрватско-словеначки језик Термин српско-хрватско-словеначки језик био је званични лингвоним (назив језика) у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (1921-1929), односно Краљевини Југославији (1929-1941). Иако такав језик у лингвистичкој стварности није постојао, до настанка и озваничења назови-научних и политичких концепција о постојању "троименог" језика дошло је под утицајем идеологије интегралног југословенства, која је почивала на заблудама о постојању "троплеменог" југословенског народа, састављеног од три "племена" (Срби, Хрвати, Словенци). Настојећи да се фиктивном "троплеменом" народу припише и заједнички језик, идеолози интегралног југословенства су током заседања Уставотворне скупштине (1920-1921) упркос разним отпорима успели да остваре пресудан утицај на регента Александра. Тако је приликом доношења Видовданског устава (1921) дошло до озваничења "троименог" језика као званичног, односно службеног језика у читавој држави. Иста одредба је потом задржана и у каснијем Уставу Краљевине Југославије (1931). Формулација у 3. члану оба устава (1921, 1931) дословно је гласила: "Службени језик Краљевине је српско-хрватско-словеначки", а исти назив је такође унет и у разне законске и подзаконске прописе, укључујући и школске програме.
Генеза и употреба мини|220п|десно|Слободан Јовановић (1869-1958), српски политичар који је отворено указивао на чињеницу да "троимени" језик у стварности не постоји
Већ приликом доношења Крфске декларације из 1917. године, представници Краљевине Србије и Југословенског одбора су поводом питања о народном јединству Срба, Хрвата и Словенаца нагласили да је „троимени народ један и исти”, између осталог и „по језику, говорном и писаном”.Крфска декларација (1917): Декларација. Српске новине: Службени дневник Краљевине Србије, год. LXXXIV, бр. 83, од 13. јула 1917. године (по старом календару).
мини|220п|десно|Српски лингвиста Милош Московљевић (1884-1968) заступник радикалног језичког интегрализма
Званична афирмација термина српско-хрватско-словеначки језик остварена је током заседања Уставотворне скупштине (1920-1921). У првобитном нацрту устава, који је предложила Влада, члан 3. је био дефинисан уз употребу "двоименог" назива: "Службени језик Краљевине је српско-хрватски. У словеначким крајевима вреди као службени језик и словеначки дијалекат". Таква одредба је од стране заговорника језичког интегрализма била оцењена као недовољно афирмативна, посматрано из угла званично прокламованог јединства "троименог" народа, услед чега је надлежни скупштински одбор формулисао сопствени предлог, по коме је члан 3. гласио: "Службени језик Краљевине је српско-хрватско-словеначки", што је довело до бурних расправа. Упркос примедбама, како политичким тако и стручним, Уставотворна скупштина се приликом коначног изјашњавања на седници од 19. маја (1921) определила за озваничење "троименог" језика, тако да је одредба о "српско-хрватско-словеначком" језику ушла у коначни текст Видовданског устава.
мини|220п|десно|Анте Трумбић (1864-1938), хрватски политичар који се залагао за језички интегрализам и постепени нестанак словеначког језика
Иако је теза о постојању "троименог" језика била потпуно ненаучна, знатан део тадашњих стручњака је из идеолошких или опортунистичких побуда пристао да саучествује у стварању и одржавању фикције о постојању заједничког језика не само Срба и Хрвата, већ и Словенаца, правдајући то потребом јачања народног и државног јединства. Насупрот томе, разни политички и научни чиниоци су већ током заседања Уставотворне скупштине (1920-1921), а затим и током наредних година указивали на неодрживост званично прокламованих теза, како у контексту језичке стварности, тако и из угла науке. Тим поводом, Слободан Јовановић је 1924. године отворено указао на кључне проблеме који су оптерећивали тезу о "троименом" језику: Идеја племенског тројства осећа се и у одређивању службеног језика. „Службени језик Краљевине је српско-хрватско-словеначки (чл. 3. У.). Тај српско-хрватско-словеначки језик, у ствари, не постоји. Постоје језик српско-хрватски и језик словеначки, који је у Уставотворној Скупштини означиван од једних као диалект српско-хрватског језика, а од других као засебан језик. Словенци су налазили да би њихово племе било запостављено у Краљевини, ако би се рекло, да је службени језик српско-хрватски. С друге стране, ако би се рекло, да је службени језик српско-хрватски и словеначки, могло би се довести у сумњу народно јединство, које се тешко слаже са двојством језика. Напослетку, усвојена је формула о језику српско-хрватско-словеначком. Са гледишта науке о језику, она, без сумње, није била врло исправна, али с политичког гледишта она је била у толико згодна, што је давала службеном језику поред српског и хрватског још и словеначко обележје, а опет зато није кварила његово јединство.
Посебан проблем за заговорнике језичког интегрализма представљала је очигледна посебност словеначког језика, који је још од раније био признат као потпуно засебан јужнословенски језик, како у домаћој тако и у међународној научној јавности. Ради превазилажења тог проблема, заступници тезе о "троименом" језику указивали су на кајкавско наречје као прелазно између штокавског и словеначког. Интеграчистички погледи на сва та питања били су на сликовит начин изражени у иступањима филолога Милоша Московљевића (1884-1968), који је током расправе у Уставотворној скупштини дословно изјавио:
Zaista ovaj naziv državnog jezika "srpsko-hrvatsko- slovenački" nezgodan je isto tako, kao što je i samo ime, ali ipak on odgovara imenu. Međutim, ima tu jedna dobra stvar, a to je, što se time hoće da kaže, da i Srbi i Hrvati i Slovenci govore jednim jezikom, a to je gospodo fakat. Bilo je istina vreme, kada su Slovenci imali svoga velikog filologa Kopitara, kada se u nauci smatralo, da je slovenački jezik zaseban jezik prema srpskom ili hrvatskom i drugim slovenskim jezicima. Ali gospodo, današnja nauka smatra, da su srpski ili hrvatski i slovenački jezik jedan isti jezik, upravo da su to samo razni dialekti jednog to istog jezika. To su samo razni dialekti; onako kao što je kajkavski dialekt oko Zagreba deo našeg zajedničkog jezika, tako isto i onaj oko Ljubljane, a druga je stvar, gospodo, što je taj slovenački dialekt ušao u književnost.
О размерама тадашњих политичких заблуда сведоче и ставови хрватског политичара Анте Трумбића (1864-1938), који се током заседања Уставотворне скупштине залагао за језички интегрализам, али првенствено на српско-хрватској основи, заговарајући притом и постепени нестанак словеначког језика:
Што се тиче словеначког говора, будимо одважни, у првом реду будите ви Словенци, па решимо се једанпут, да у питању језика треба чувати јединство, јер је језик први предуслов нашег културног јединства. Браћи Словенцима треба то казати у очи, ако код њих играју улогу какви други секундарни разлози услед локалних политичких прилика. Језик словеначки не може да дође у Устав, јер онда би кроз цео државни живот требало провести тројство језика, што би имало за последицу диференцирање српског или хрватског и словеначког језика. Стога испустимо то из устава, и рецимо хрватски или српски што одговара и природи, што одговара нашим осећањима, и што је први предуслов нашег културног и националног јединства. А што се тиче практичне употребе словеначког говора, за провизорно време водићемо рачуна о приликама какве јесу. Не можемо на једанпут увести књижевни језик у словеначке крајеве, који су се до сада културно развијали у свом књижевном говору.
Упркос бројним примедбама и критикама које су долазиле како из политичких, тако и из стручних кругова, званични државни чиниоци су наставили да истрајавају на промовисању фикције о "троименом" језику све до пропасти Краљевине Југославије (1941), када је колапс доживела и интегралистичка политика у свим својим видовима, укључујући и језички. Након стварања друге Југославије (1945), званично је призната потпуна посебност словеначког језика, али реликти раније интегралистичке политике су временом добили нови израз у реафирмацији уже тезе о постојању "двоименог" српскохравстког језика, што је 1954. године довело до склапања Новосадског договора.
Види још
Јужнословенски језици Српскохрватски језик Бечки књижевни договор Новосадски договор Интегрално југословенство Историја Југославије Социолингвистика Лингвоними Речник САНУ Декларација о заједничком језику
Референце
Литература
Спољашње везе НИН (2023): Драгољуб Збиљић: Одстрел српског језика
Категорија:Јужнословенски језици Категорија:Историја српског језика Категорија:Историја хрватског језика Категорија:Историја српскохрватског језика Категорија:Словеначки језик Категорија:Краљевина Југославија