мини|десно|Почасни декрет деме Ексоне, у част хорега Аутеје и Филоксенида 312/313. п. н. е. Епиграфски музеј у Атини.

Литургија (, leitourgia, од λαός / Laos, „народ” и корена / ergon, „рад” ) била је у древној Грчкој јавна служба коју је установио град-држава, преко које су његови најбогатији чланови (било грађани или стални странци), мање или више добровољно, финансирали државу својим личним богатством.Ово није био једини извор прихода грчке државе. У класичној Атини, права на минерале у рудницима сребра у Лауриону била су резервисана за државу, док је рударење давано под концесију приватним предузетницима, European Economic History, vol 1, eds. W.I Davidson and J.E. Harper, стр. 136. Касније је Атина такође остваривала приход од свог царства у виду данка, али је у томе била нетипична. Њен легитимитет потицао је од идеје да се „лично богатство поседује само путем делегирања од стране града”.Michael Austin, Пјер Видал-Наке, Économies et sociétés en Grèce ancienne, Armand Colin, 2007, стр. 347. Видети Сократовог богатог Критобула у Економикусу (II, 6) од Ксенофонта: „Немарност у погледу било које од ових обавеза биће кажњена од стране добрих грађана Атине ништа мање строго него да су вас ухватили да крадете њихову сопствену имовину.” Литургијски систем потиче из раних дана атинске демократије и укључивао је уставну дужност тријерархије, која је постепено изашла из употребе до краја 4. века п. н. е., засењена развојем еуергетизма у хеленистичком периоду. Међутим, сличан систем је био на снази и током Римског царства.

Принципи и врсте Литургија је била преферирани начин финансирања грчког града, до те мере да им је омогућавала да лако повежу сваки јавни трошак са спремним извором прихода. Ова флексибилност чинила ју је посебно погодном за непредвидивост тог периода. То такође објашњава њену широку употребу, укључујући и у недемократским градовима попут Родоса. Међутим, не постоји строга униформност у специфичним праксама ових литургија, ни географски (од једног града до другог) ни временом (како су се грчки градови суочавали са променљивим временима и околностима).Baslez (ed.) 2007,

мини|десно|Блок V источног Партенонског фриза, који можда приказује арефоре, део литургијског календара.

Литургије се могу класификовати у две главне категорије. Оне повезане са литургијским или агонистичким календаром (везане за спортске и верске догађаје) углавном су гимнасијархија (γυμνασιαρχία), односно управљање и финансирање гимназијума, и хорегија (χορηγία), одржавање чланова хора у позоришту за драмска такмичења. Постојале су и многе друге мање литургије. Хестијасис () је служио за финансирање јавне вечере племена којем је литург припадао;Демостен, XX = Против Лептина, 21 и Схолије са Патмоса; Демостен XXI = Против Мидије, 156 и Атинеј, V, 185c. архитеорија () за вођење делегација на четири свете Панхеленске игре;Лисија XXI = Одбрана анонимног, 5.Андокид, I = О мистеријама, 132. арефорија () за покривање трошкова арефора, четири девојке из атинског високог друштва које су доносиле пеплос за Атину Партенос, нудиле јој колаче и посвећивале беле хаљине украшене златом,Лисија XXI = Одбрана анонимног, 5. између осталог. Постојала је значајна креативност у вези са литургијом, „и са практичношћу која је карактерисала њихов став о овој теми, градови су били способни да стварају нове литургије у складу са својим тренутним потребама, или да их привремено или трајно укидају”. Све ове литургије део су верског празника и биле су понављајуће ().Демостен, XX = Против Лептина 21

У поређењу са тим, војне литургије користиле су се само када је то било потребно. Главна је била тријерархија, односно опремање и одржавање тријере и њене посаде током годину дана. Тријерарх је такође морао да преузме, под вођством стратега, команду над бродом, осим ако није изабрао да плати концесију и препусти борбу стручњаку, у ком случају је дужност била искључиво финансијска. Касније је проеисфора служила да се понесе терет за своју пореску групу или класу (симорија) унапред плаћајући еисфору, допринос који се наплаћивао од разних богатих друштвених класа како би се надокнадили трошкови рата. Такође је предложено да се овом броју дода и хипотрофија (), односно одржавање коња коњице установљене након Грчко-персијских ратова, али није сигурно да је ова литургија заиста постојала.

У периоду 355–354. п. н. е., Демостен је проценио број атинских календарских литургија на шездесет годишње. Ова цифра је готово сигурно озбиљно потцењена. Само Дионисије су захтевале 23–32 хорега, а у наредном периоду можемо додати и десет хестијатора овом броју. Панатенеје су захтевале најмање 19 литурга годишње у поређењу са 30 (или можда 40) за Велике Панатенејске игре које су се одржавале сваке четири године; Ленеје су годишње имале 5 хорега, а Таргелије 10. Неки литурзи су такође били потребни за друге верске празнике, што се мора додати на теоре () Панхеленских игара и пророчишта у Делфима. Пажљива рачуница стога долази до најмање 97 цивилних литурга годишње у Атини, и најмање 118 у годинама Великих Панатенеја.

Трошкови и функционисање

Постајање литургом: начин избора мини|десно|Демостен, вишеструки литург и један од главних извора о литургији, Лувр.

Литурга (λειτουργός / , Cambridge, </ref>

Избор литурга заснивао се на његовом богатству, које су неформално процењивали град и сами литурзи. Не чини се да је успостављен било какав „литургијски списак”, нити да је постављен праг који одговара богатству које је пријавио литург, у оквиру којег би свако био приморан да прихвати литургију. Обрнуто, грађани скромног богатства могли су да управљају одређеним јефтиним литургијама. У ствари, успостављање прага учинило би литургијски трошак обавезним уместо добровољним, и изазвало би граду потешкоће у случају распрострањеног сиромашења његових појединачних чланова.

Међутим, прагови неформално богатства изнад којих појединац није могао избећи своју дужност редовно су подизани у судским излагањима: јасно је да у Атини у 4. веку п. н. е. имовина од 10 таланатаPatrice Brown, Eisphora, syntaxis, stratiotika : recherches sur les finances militaires d'Athènes au ive siècle av. J.-C., Belles Lettres/Annales littéraires de l'université de Besançon, Besançon, 1983, нужно чини њеног власника чланом „литургијске класе”. Грађанин са богатством од три таланта такође је могао бити позван да учествује. Могуће је да су мање скупе литургије преузимали мање богати појединци, али им је то и даље доносило престиж који је таква позиција пружала: „идеологије трошења (megaloprepeia) и амбиције (philotimia) које покрећу литургијски идеал, доводе до индивидуалних стратегија које омогућавају сваком грађанину, у складу са његовим финансијским могућностима и друштвеним приоритетима, да предузме, на мање или више екстравагантан начин, мање или више тешке литургије”.

У ствари, нето вредност сваког литурга и проценат његовог богатства посвећен литургији увелико су варирали,Baslez (ed.) 2007, као што је и сама „литургијска класа” увелико варирала. Величина „литургијске класе” може се проценити за класичну Атину у распону између 300Чини се да су богатства ових „Триста” литурга генерално била много већа од осталих 900 и стога су преузимали најтеже терете. Ouhlen, и 1200 појединаца, или чак до 1500–2000 ако пазимо да не помешамо број људи потребних за администрирање система и контингент оних који су стварно преузимали литургију. Број активно укључених појединаца нужно је већи од укупног броја литургија због доступних привремених изузећа и величине такмичарског система литургије. Стога, због промена у богатству (било да су повезане са економским случајностима или поделом наслеђеног богатства) појединци из ове „литургијске класе” не могу се сматрати затвореном групом: она се стално обнављала, иако маргинално, додавањем „нових богаташа” и опадањем одређених породица које су претходно биле довољно богате да учествују.

Практични метод именовања литурга проистекао је из друштвеног консензуса до којег су богати дошли међу собом, а који се и сам заснивао на „такмичарској и луксузној идеологији аристократског порекла, развијеној у архајском периоду, коју је демократски град одржавао у сопствену корист: [...] литурзи, далеко од тога да њима манипулише административна структура која их присиљава да плате, активне су снаге у систему којим управљају у сопствену корист”. Конкретно, систем се првенствено заснивао на добровољној природи улоге и стратификацији атинског друштва: већина Атињана који би били укључени на списак тријерарха већ су то били раније, или су били потомци бивших тријерарха,Трошкови литурга често су преношени са оца на сина, као што је истакнуто у неколико говора Лисије: О наслеђивању Никострата, 27; О наслеђивању Дикајогена, 41, О наслеђивању Аполодора, 35-40 са резултатом да су породице које су давале тријерархе углавном биле исте из генерације у генерацију. За цивилне литургије, укључујући хорегију, не чини се да је постојао сличан списак. Међутим, богати су били жељни да добровољно понуде своју подршку, због притиска вршњачке групе и жеље за славом еквивалентном њиховом богатству. Богати грађани или стални странци који су били у искушењу да сакрију своје богатство како би избегли своје дужности били су одвраћани претњом „антидозиса” (врста судског спора у којем је грађанин номинован за литурга покушавао да примора другог да делује уместо њега), и штетом по репутацију коју би им у њиховом граду нанела невољност да допринесу јавном добру.

Преузимање литургије: финансијски терет мини|лево|Наоружавање тријере, најскупље литургије (Ленорманов рељеф, око 410–400. п. н. е., Музеј Акропоља, Атина).

Трошкови литургије варирали су значајно у зависности од њене природе и престижа.Baslez (ed.) 2007, Најјефтинија је била еутаксија (), позната по само једном помињању, која је коштала само 50 драхми; њена природа није позната – можда је повезана са Амфијарејским играма у Оропу и вероватно није дуго трајала. Хор дитирамба на Панатенејама коштао је само 300 драхми.Лисија, XXI = Одбрана анонимног, 2. Међутим, хорегија на Дионисијама могла је коштати до 3000 драхми,. или, „рачунајући освећење жртвеног троношца, 5000 драхми”.

Тријерархија је била међу скупљим литургијама, што је одређено великодушношћу појединачног тријерарха, трајањем војне кампање и почетним стањем пловила које му је поверено. Тријерархија је коштала најмање 2.000–3.000 драхми, а кретала се и до 4.000 до 6.000. Клијент којег је заступао Лисија тврдио је да је током својих седам година као тријерарх потрошио шест таланата, а Демостен је рекао да су „плаћањем једног таланта, тријерарси сносили трошкове тријерархије”.Демостен, XXI = Против Мидије (155). Велики трошкови ових литургија објашњавају појаву синтријерархије, која је финансијски терет пребацила на два појединца,Демостен XXI = Против Мидије (154); Демостен XLVII = Против Еверга и Мнесибула (22) и Перијандрово успостављање 357. године 20 симорија састављених од по 60 пореских обвезника. Овај потез проширио је групу одговорну за тријерархију са 300 на 1200 појединаца, настојећи да трошак тријерархије учини мање оптерећујућим.Закон је укинуо Перијандар уочи битке код Херонеје на предлог Демостена, с обзиром на то да је систем симорија фаворизовао најбогатије и тешко оптерећивао мање доприносиоце. Такво проширење, међутим (које и даље представља само 2,5% укупне мушке популације слободних Атињана), било је још неопходније реформом еисфоре 378–377. Нова литургија, проеисфора, учинила је најбогатије Атињане одговорним за унапред плаћање износа који дугује пореска група (симорија) којој припадају. Затим је била њихова одговорност да траже надокнаду од осталих чланова симорије, што није увек било исплаћено.Демостен L = Против Поликла 9.