Историја Католичке цркве обухвата формирање, догађаје и историјски развој Католичке цркве кроз време.
Према светом предању Католичке цркве, њена историја почиње од дана Педесетнице у горњој соби у Јерусалиму; католичка традиција сматра да је Црква наставак ранохришћанске заједнице коју су основали Исусови ученици. Црква сматра своје бискупе (епископе) наследницима Исусових апостола, а свог поглавара, римског бискупа (познатог и као папа), јединим наследником Светог Петра који је деловао у Риму у 1. веку нове ере након што га је Исус именовао за поглавара Хришћанске цркве.Hitchcock, Geography of Religion (2004), p. 281, цитат: „Неке (хришћанске заједнице) је евангелизовао Петар, ученик кога је Исус одредио за оснивача Своје цркве. Када је та позиција институционализована, историчари су се осврнули и препознали Петра као првог папу Хришћанске цркве у Риму”Norman, The Roman Catholic Church an Illustrated History (2007), pp. 11, 14, цитат: „Цркву је основао сам Исус током свог земаљског живота.”, „Апостолат је успостављен у Риму, светској престоници, када је црква свечано отворена; тамо је универзалност хришћанског учења најочигледније добила своју централну директиву – управо су римски бискупи врло рано почели да примају захтеве за пресуђивање о спорним тачкама од других бискупа.” До краја 2. века, бискупи су почели да се окупљају на регионалним синодима како би решавали доктринална и административна питања.Chadwick, Henry, Историчар Емон Дафи тврди да је до 3. века црква у Риму можда функционисала као апелациони суд за доктринална питања..; „До почетка трећег века црква у Риму била је призната референтна тачка за хришћане широм медитеранског света, а могла је чак и да функционише као апелациони суд.”
Хришћанство се ширило широм раног Римског царства, упркос прогонима због сукоба са политеистичком државном религијом. Године 313. прогони су ублажени Миланским едиктом којим је цар Константин I легализовао хришћанство. Године 380, под царем Теодосијем, хришћанство је постало државна религија Римског царства Солунским едиктом, декретом цара који ће опстати до пада Западног римског царства, а касније, са Византијским (Источним римским) царством, све до пада Цариграда. Током овог периода, у време седам васељенских сабора, постојало је пет примарних катедри (јурисдикција унутар Цркве) према Евсевију: Рим, Цариград, Антиохија, Јерусалим и Александрија, познатих као Пентархија.
Битка код Тулуза сачувала је хришћански Запад од Омејадског калифата, иако је сам Рим био опустошен 850. године, а Цариград опседнут. У 11. веку, већ затегнути односи између претежно грчке цркве на Истоку и латинске цркве на Западу развили су се у Велики источно-западни раскол, делимично због сукоба око папског примата. Четврти крсташки рат и пљачка Цариграда од стране одметнутих крсташа показали су се као коначни прекид. Пре и током 16. века, Црква се ангажовала у процесу реформе и обнове. Реформа током 16. века позната је као Контрареформација. У наредним вековима католицизам се широко проширио широм света, упркос томе што је доживео смањење утицаја на европско становништво због раста протестантизма и религијског скептицизма током и након доба просветитељства. Други ватикански сабор 1960-их увео је најзначајније промене у католичкој пракси још од Тридентског сабора четири века раније.
Почеци Цркве
Порекло
Према светом предању, Католичку цркву је основао Исус Христ. „Римокатоличка црква прати своју историју до Исуса Христа и апостола.” Нови завет бележи Исусове активности и учења, његово именовање дванаест апостола и његова упутства њима да наставе његово дело. Католичка црква учи да је силазак Светог Духа на апостоле, у догађају познатом као Педесетница, означио почетак јавне службе читаве Цркве. Католици сматрају да је Свети Петар био први римски бискуп и посветитељ Лина као следећег бискупа, чиме је започела непрекинута линија која укључује и најновијег понтифика, папу Лава XIV. То јест, Католичка црква одржава апостолско прејемство римског бискупа, папе – наследника Светог Петра.
У извештају о Петровом исповедању вере који се налази у Јеванђељу по Матеју, верује се да Христ одређује Петра као „стену” на којој ће бити изграђена Христова црква.Хришћанска Библија, Иако неки научници наводе да је Петар био први римски биску,Према супротним ставовима појединих историчара, укључујући Барта Ермена: „Петар, укратко, није могао бити први бискуп Рима, јер римска црква није имала никога као бискупа све до око сто година након Петрове смрти.” други кажу да институција папства не зависи од идеје да је Петар био римски бискуп или чак од тога да је икада био у Риму. Многи научници сматрају да се црквена структура мноштва презвитера/бискупа одржала у Риму све до средине 2. века, када је усвојена структура једног бискупа и више презвитера, и да су каснији писци ретроспективно применили израз „римски бискуп” на најистакнутије чланове клира у ранијем периоду, као и на самог Петра. На овој основи, протестантски теолози Оскар КулманOscar Cullmann (1962), Peter: Disciple, Apostle, Martyr (2 ed.), и Хенри ЧадвикHenry Chadwick (1993), The Early Church, Penguin Books доводе у питање да ли је постојала формална веза између Петра и модерног папства; католички научник Рејмонд Е. Браун каже да је, иако је анахроно говорити о Петру као локалном римском бискупу, хришћани тог периода гледали на Петра као на некога ко има „улоге које ће на суштински начин допринети развоју улоге папства у каснијој Цркви”. Ове улоге, каже Браун, „изузетно су допринеле томе да се римски бискуп, бискуп града у коме је Петар умро и где је Павле сведочио истину Христову, посматра као Петров наследник у бризи за васељенску Цркву”.
Рана организација
Услови у Римском царству олакшали су ширење нових идеја. Добро развијена мрежа путева и водених путева омогућавала је лакше путовање, док је Pax Romana чинио путовање из једне регије в другу безбедним. Влада је охрабривала становнике, посебно у урбаним срединама, да уче грчки језик, а заједнички језик омогућио је лакше изражавање и разумевање идеја. Исусови апостоли стекли су обраћенике у јеврејским заједницама око Средоземног мора, и до 100. године нове ере основано је преко 40 хришћанских заједница.Hitchcock, Geography of Religion (2004), p. 281, quote: "By the year 100, more than 40 Christian communities existed in cities around the Mediterranean, including two in North Africa, at Alexandria and Cyrene, and several in Italy." Иако је већина њих била у Римском царству, значајне хришћанске заједнице основане су и у Јерменији, Ирану и дуж индијске обале Малабар.A.E. Medlycott, India and The Apostle Thomas, pp.1–71, 213–97; M.R. James, Apocryphal New Testament, pp.364–436; Eusebius, History, chapter 4:30; J.N. Farquhar, The Apostle Thomas in North India, chapter 4:30; V.A. Smith, Early History of India, p.235; , Нова религија била је најуспешнија у урбаним срединама, ширећи се најпре међу робовима и људима ниског друштвеног статуса, а потом и међу аристократским женама.
У почетку су хришћани наставили да се моле заједно са јеврејским верницима, што историчари називају јудеохришћанством, али у року од двадесет година од Исусове смрти, недеља се почела сматрати примарним даном богослужења. Како су проповедници попут Павла из Тарса почели да преобраћају нејевреје, хришћанство је почело да се удаљава од јеврејских обичаја како би се успоставило као посебна религија, иако се о питању односа Павла и јудаизма и данас дебатује. Да би решили доктриналне разлике између супротстављених фракција, апостоли су око 50. године сазвали први црквени сабор, Јерусалимски сабор. Овај сабор је потврдио да нејевреји могу постати хришћани без усвајања читавог Мојсијевог закона. Растуће тензије убрзо су довеле до оштријег раздвајања које је било практично потпуно у време када су хришћани одбили да се придруже устанку Бар Кохбе 132. године, иако су неке групе хришћана задржале елементе јеврејске праксе.
Према неким историчарима и научницима, рана хришћанска Црква била је веома лабаво организована, што је резултирало различитим тумачењима хришћанских веровања. Делимично да би се обезбедила већа доследност у њиховим учењима, до краја 2. века хришћанске заједнице су развиле структуриранију хијерархију, са централним бискупом који је имао власт над свештенством у свом граду, што је довело до развоја митрополита. Организација ране Цркве почела је да опонаша организацију царства; бискупи у политички важним градовима имали су већу власт над бискупима у оближњим градовима. Цркве у Антиохији, Александрији и Риму заузимале су највише положаје. Почев од 2. века, бискупи су се често окупљали на регионалним синодима да би решавали доктринална и политичка питања. Католички историчар Емон Дафи тврди да је до 3. века римски бискуп почео да делује као апелациони суд за проблеме које други бискупи нису могли да реше.
Доктрину су даље усавршавали серија утицајних теолога и учитеља, заједно познатих као Црквени оци. Од 100. године па надаље, прото-православни учитељи попут Игњатија Антиохијског и Иринеја дефинисали су католичко учење у оштрој супротности са другим струјама, као што је Гностицизам. Учења и традиције су консолидовани под утицајем теолошких апологета као што су папа Климент I, Јустин Мученик и Августин Хипонски.
мини|лево|Гравура Светог Иринеја, бискупа Лугдунума у Галији (данас Лион, Француска)
Прогони
За разлику од већине религија у Римском царству, хришћанство је од својих следбеника захтевало да се одрекну свих других богова, што је пракса усвојена из јудаизма. Одбијање хришћана да учествују у паганским прославама значило је да нису могли да учествују у већем делу јавног живота, што је навело нехришћане – укључујући владине власти – да се плаше да хришћани љуте богове и тиме угрожавају мир и просперитет царства. Поред тога, специфична интимност хришћанског друштва и тајновитост око његових религиозних обреда изазвали су гласине да су хришћани криви за инцест и канибализам; прогони који су уследили, иако обично локални и спорадични, били су дефинишућа карактеристика хришћанског саморазумевања све док хришћанство није легализовано у 4. веку.Chadwick, Henry, Серија централизованијих прогона хришћана појавила се крајем 3. века, када су цареви декретом прогласили да су војне, политичке и економске кризе царства узроковане гњевом богова. Свим становницима је наређено да принесу жртве или да буду кажњени.Chadwick, Henry, Јевреји су били изузети све док су плаћали јеврејски порез. Процене о броју погубљених хришћана крећу се од неколико стотина до 50.000. Многи су побегли или су се одрекли својих веровања. Несугласице око тога коју улогу, ако икакву, ови отпадници треба да имају у Цркви довеле су до Донатистичког и Новацијанског раскола.
Упркос овим прогонима, напори на евангелизацији су настављени, што је довело до Миланског едикта којим је легализовано хришћанство 313. године. До 380. године, хришћанство је постало државна религија Римског царства. Верска филозофкиња Симон Вејл је написала: „До Константиновог времена, стање апокалиптичног очекивања мора да је прилично избледело. [Предстојећи Христов долазак, очекивање Последњег дана – представљало је 'веома велику друштвену опасност']. Осим тога, дух старог закона, тако широко одвојен од сваког мистицизма, није се толико разликовао од самог римског духа. Рим је могао да се договори са Богом над војскама.”Weil, Letter to a Priest, excerpt 35
Позна антика
мини|десно|Цар Константин Велики успоставио је права Цркве 315. године.