мини|Блажена Девица Марија приказана је у ружичњаку са анђелима који свирају. Руже су симбол Марије.
Католичка мариологија је систематско проучавање особе Марије, Исусове мајке, и њене улоге у историји спасења. дефинише мариологију као „систематско проучавање особе Блажене Девице Марије и њеног места у економији Оваплоћења” ( страница 649) дефинише мариологију као „Проучавање Блажене Девице Марије у хришћанској теологији, посебно у Католичкој цркви”. страница 917 дефинише мариологију као „Грану теологије која се фокусира на Блажену Девицу. Она испитује њен живот, врлине и важну улогу у историји спасења.” у католичкој теологији. Према догми о безгрешном зачећу коју учи Католичка црква, Марија је зачета и рођена без првородног греха, те се стога сматра да има посебно достојанство изнад свих светаца, примајући виши ниво поштовања од свих анђеоских духова и блажених душа у рају. Католичка мариологија тако проучава не само њен живот већ и њено поштовање у свакодневном животу, молитви, химнама, уметности, музици и архитектури у модерном и раном хришћанству кроз векове.
Основа мариологије су четири маријанске догме: Марија као Мајка Божија, њено безгрешно зачеће, њено трајно девичанство и њено узнесење на небо. Међутим, бројна друга католичка учења о Девици Марији развијена су позивањем на Свето писмо, теолошко расуђивање и црквену традицију. Развој мариологије је у току и од самих почетака наставио је да се обликује теолошким анализама, списима светаца и папским изјавама; на пример, иако су све четири догме древне по свом пореклу, две нису дефинисане све до 19. и 20. века, а папска учења о Марији наставила су да се појављују и у новије време. „у току векова, мариологија је имала огроман развој”Luigi Gambro in . edited by M. Miravalle, Trent Pomplun in (Dec 21, 2010)
Паралелно са традиционалним погледима, од краја 19. века, како је маријанска побожност постајала израженија у Католичкој цркви, представљен је низ других перспектива као изазов католичкој мариологији. Неки други хришћански погледи виде католичку мариологију као небиблијску и као негирање јединствености Христа као искупитеља и посредника, док неке модерне психолошке интерпретације виде Марију као сличну политеистичким богињама, у распону од Дијане до Гуањин. by Amy-Jill Levine, Maria Mayo Robbins Ипак, хришћани у Католичкој цркви, Старокатоличким црквама, Православној цркви, Оријенталним православним црквама, Асирској цркви Истока, Древној цркви Истока, Независном сакраменталном покрету, англокатолицизму и други високоцрквени протестанти настављају да поштују Марију као највећу светитељку.
Проучавање Марије и њено место у Католичкој цркви
Контекст и компоненте Проучавање Марије и њеног места у Католичкој цркви предузето је из више перспектива и у оквиру различитих контекста, а у свом обраћању на Мариолошком конгресу 2012. године, папа Бенедикт XVI изјавио је да ово проучавање мора бити „схваћено и дубоко испитано из различитих и комплементарних углова”.Vatican website: Benedict XVI Address to the 23 Mariological Congress, 8. 9. 2012. Бенедикт је такође нагласио да проучавање Марије не може бити обављено у изолацији од других дисциплина и да је мариологија инхерентно повезана са проучавањем Христа и цркве, те да изражава унутрашњу кохерентност ових дисциплина.
Папа Бенедикт XVI је изјавио да маријанске студије имају три засебне карактеристике: прво, персонализацију цркве тако да се не посматра само као структура већ као особа; друго, инкарнацијски аспект и однос према Богу; и треће, маријанску побожност која укључује срце и емоционалну компоненту.
Маријина позиција у цркви може се упоредити са аспектом Петровске службе у двоструком смислу. (1. 9. 2010) Ова перспектива о дуалности улога Марије и Светог Петра наглашава субјективну светост срца и светост структуре цркве. У овој дуалности, Петровска служба логички испитује харизме ради њихове теолошке исправности, док маријански дуал пружа равнотежу у духовном и емоционалном смислу кроз службу љубави коју служба никада не може обухватити. Мариологија и доктрина службе тако нису „споредне капеле” у католичким учењима, већ су њихови централни и интегришући елементи. Као што се наводи у енциклици папе Пија XII из 1943. године Mystici Corporis Christi, њен пристанак (фијат) дао је сагласност за духовни брак између Сина Божијег и људске природе, чиме је човечанству дато средство за спасење. Маријина права (свадба у Кани) и Маријина љубав (фијат) суштински су за спасење.
Максимализам и минимализам Мариологија је област у којој дубоко укорењена побожна веровања верника и хагиографија могу доћи у сукоб са теолошким и критичко-историјским преиспитивањима веровања и пракси.Michael Schmaus in the edited by Karl Rahner (31. 12. 1999) Овај сукоб је препознат још 1300. године од стране Вилијама од Вера, који је описао тенденцију неких верника да готово све приписују Марији.C. Balic, "The Marian rules of Dun Scotus", Euntes Docete, 9, 1956, 110 Бонавентура је упозорио на маријански максимализам: „Мора се бити опрезан да се не умањи част нашег Господа, Исуса Христа.”Bonaventura, Opera VI, 497 И минималисти и максималисти су увек у Марији видели знак Католиччке цркве и посматрали је као узор за све католике. (21. 12. 2010)
У 20. веку, папа Пије XII, „најмаријанскији папа у историји Цркве”,Bäumer, Kirchenlexikon, Pius XII упозорио је како на бујна претеривања тако и на плашљиви минимализам у представљању Марије. in . Queenship Publishing Догматска конституција Другог ватиканског сабора Lumen gentium написана је 1964. године управо како би се избегли и маријански максимализам и минимализам. (1. 3. 1999) Папа Јован Павле II је такође пазио да избегне и максимализам и минимализам у својој мариологији и избегавао је заузимање личних ставова о питањима која су била предмет теолошке дебате. by (14. 3. 2008)
Мариологија и христологија мини|300п|Христос и Марија, мозаик, Црква Хора, 12–14. век
Мариологија је повезана са христологијом (проучавањем Христа) и у католичким теолошким и папским списима посматрана је као испреплетена са мистеријом Христа.Види John Henry Newman: „Мариологија је увек христоцентрична”, у Michael Testa, Mary: The Virgin Mary in the Life and Writings of John Henry Newman 2001; "Mariology Is Christology", у Vittorio Messori, The Mary Hypothesis, Rome: 2005 Папа Јован Павле II расправљао је о „прецизном месту Марије” у плану спасења у енциклици Redemptoris Mater и изјавио: „Следећи линију Другог ватиканског сабора, желим да нагласим посебно присуство Мајке Божије у мистерији Христа и Његове Цркве. Јер ово је темељна димензија која произилази из мариологије Сабора”.Енциклика Redemptoris Mater, папе Јована Павла II, тачке 1, 48 и 51 Текст на сајту Ватикана
Католички теолози су такође истраживали нужну везу мариологије са христологијом. Према Џону Хенрију Њуману: „Мариологија је увек христоцентрична”. (Philip Boyce, ed.) Gracewing Publishing, Messori, Vittorio. "Mariology Is Christology", The Mary Hypothesis, Rome: 2005 Папа Бенедикт XVI окарактерисао је овај однос изјавом да су „христологија и мариологија нераздвојно испреплетене” од самих својих почетака. Према његовом мишљењу, мариологија наглашава везу између мистерија христологије и еклисиологије и одражава њихову суштинску испреплетеност.
Рани хришћани и бројни светитељи фокусирали су се на ову везу,Msgr. Charles Mangan in . edited by M. Miravalle, а папе су истицале унутрашњу везу између маријанских догми и потпунијег разумевања христолошких тема.види Пије XII, Mystici corporis, такође Јован Павле II у Redemptoris Mater: Други ватикански сабор, представљајући Марију у мистерији Христа, такође проналази пут ка дубљем разумевању мистерије Цркве. Марија је, као Христова Мајка, на посебан начин сједињена са Црквом, „коју је Господ установио као своје сопствено тело.” „не може се размишљати о стварности Оваплоћења без позивања на Марију, Мајку Оваплоћене Речи.” Redemptoris Mater ставка 44 С обзиром на католичку перспективу да Црква живи у свом односу са Христом, будући да је Тело Христово, она такође има однос са његовом мајком, чије проучавање представља предмет католичке мариологије.„Ако погледамо Цркву, морамо узети у обзир чудесна дела која је Бог учинио са својом мајком.” (Папа Павле VI, Други ватикански сабор, 21. 11. 1964) Папа Пије X је у Ad diem illum навео: „нема директнијег пута од Марије за сједињавање читавог човечанства у Христу.”Папа Пије X, у Ad diem illum, секција 5, 1904.
У католичкој теологији, проучавање Марије, иако доприноси проучавању Христа, такође је засебна дисциплина сама по себи, при чему разумевање Маријине фигуре доприноси потпунијем разумевању ко је Христос и шта је учинио. Конгрегација за католичко образовање је ову ситуацију окарактерисала на следећи начин: „Историја теологије показује да разумевање мистерије Девице доприноси дубљем разумевању мистерије Христа, Цркве и позива човека.”The Virgin Mary in Intellectual and Spiritual Formation, Конгрегација за католичко образовање Рим, 25. 3. 1988, ставка 18 Осврћући се на ово, кардинал Ремонд Лео Берк изјавио је да је промовисање потпунијег знања о Девици Марији „константан рад Цркве”.Raymond Leo Burke, in 2008 edited by M. Miravalle, pages xvii-xx "The Virgin Mary in Intellectual and Spiritual Formation, issued during the heart of the Marian Year, on the first anniversary of the publication of Redemptoris Mater, reminds us that the promotion of the fuller knowledge of and more fervent devotion to the Blessed Virgin Mary is the constant work of the Church."
Историја и развој
мини|150п|Санта Марија Антиква, на Римском форуму, 5. век, седиште папе Јована VII
мини|Марија као Краљица Неба у Дантеовој Божанственој комедији. Илустрација Гистава Дореа. Рани хришћани су своју побожност у почетку више усмерили на мученике; али након тога, у Марији су видели мост између старог и новог. Најранија забележена молитва Марији, Sub tuum praesidium, датира из око 250. године.
У Египту је поштовање Марије започело у 3. веку, а термин Теотокос користио је црквени отац Ориген.
Период ренесансе сведочио је драматичном расту маријанске уметности. У овом периоду настала су ремек-дела Ботичелија, Леонарда да Винчија и Рафаела. У 16. веку, Тридентски сабор потврдио је католичку традицију слика и уметничких дела у црквама, што је довело до великог развоја маријанске уметности и мариологије током барокног периода. Током реформације, Католичка црква је бранила своју мариологију од протестантских погледа. Са победом у бици код Лепанта (1571), која је приписана њој, то је „означило почетак снажног оживљавања маријанских побожности”.Otto Stegmüller, Barock, in Marienkunde, 1967 566 Барокна литература о Марији доживела је неслућен раст. Више од 500 страница мариолошких списа објављено је само током 17. века.A Roskovany, conceptu immacolata ex monumentis omnium seculrorum demonstrate III, Budapest: 1873
Папе су подстицале поштовање Блажене Девице кроз промовисање маријанских побожности, празника, молитава, иницијатива, прихватање и подршку маријанским конгрегацијама, као и формално признавање маријанских указања попут оних у Лурду и Фатими. Папе Александар VII и Климент X обојица су прогласили поштовање Светог Срца Исусовог и Безгрешног Срца Маријиног, концепт који је папа Јован Павле II прихватио у 20. веку као Савез Срца Исуса и Марије.Leo Cardinal Scheffczyk, Vaticanum II, in Marienlexikon, 567 and Arthur Calkins, The Alliance of the Two Hearts and Consecration, Miles Immaculatae XXXI (7. 1995) 389–407.